Književne novine
ЈЕ
НОВИ ТЕКСТОВИ |
Писмо (2)
Наставак из прошлог броја
и То је било прво издање. Примед ба није прихваћена. Прешао се ћутке преко тога. Приликом другог издања, био сам подсмешљив: рекао сам да уреднику сигурно смета „Универзална загонетка ствари" у Јагодини. И ја сам га подсетио да то дичи на питање, откуд Велтшмерц У Банату. А да је ипак било у Банату светског бола, сам Прњански је најбољи пример. „Универзална загонетка ствари" може бити у Јагодини, а не само у Новом Саду и Паризу. Ништа. Сад.ми је, после ове белешке Константиновићеве, све јасно. Новосадско гисздо редакције. 100 књига остало је верно осуди те песме у „лЛетопису Матице српске", јопх 1912. године, после појаве Богданове Антологије, нако је осуда Скерлићева, а не повосадска, што је данас после Бошка Петровића јасно: да је та осуда „Универзалне загонетке ствари" у Јагодини и новосадска. Ево те белешке:
У „Летопису Матице српске" (1912, 282), говорећи (Скерлић) о „конфузионизму, снобовима и мистификаторима" чији је „СТИА... мутан, често сплетен"... Али, настављам белешку, која ме још више интересује због неких других ствари, а више због Бошка, и ево је:
„А. М. Веселиновић („Сећање на песника А. Срезојевића", „Кораци", о 1967) каже: да је А. Ср. товорио: „Са Скерлићем сам се при последњем дијалоту растао заувек, и он ме је означио као свог непријатеља. Био ми је дошао повољан тренутак да му кажем све оно што сам одавно мислио. Наиме, пребацио сам му што је напустио велику социјалистичку идеологију и прихватио уску националну. Затим, што је напустио социјалистичку партију, и уписао се у самосталну радикалну, и најзад, што се он, са тако великим способностима, спустио тако ниско да буде самосталац-посланик са претензијама да постане и самосталан министар. Огњановић каже да му је слично товорио и професор Урош Џонић, Срезојевићев друг са студија."
Да не верујем толико у старе успомене, и да нема оне речи слично, и наставка, говорио м проф. У. Џ. човек без маште, а пипав за чињенице као неки истражни судија, не бих се усудио да је пре пишем; ипак је у тој белешци дотакнуто једно врло занимљиво питање о тадаш“ њој културној атмосфери У Београду око Скерлића, атмосфери између националног и европског, светског (или социјалног) олноса према поезији. Није незанимљиво да два најкомплекснија и најдаље _ Лопрла песника Дис и Срезојевић прихваћени су и подржани од управо људи око „радничких новина", без обзира на све безнађе,тамност, њихове инспирације; као да универзалност и захтева да булу ухваћена оба пола: и нада, и безнађе света, Можда, то живо укрштање између да животу и не животу, и најбоље се ужљебљавало ту где су АРУиттвена питања добијала људске одтоворе, пре него ли што су се у то друштвено питање умешале друге, чудесне ако хоћеш, чак и чудовишне ако пећети, полуге, које су рештавале пе само друштвене замрпшаје и размршаје, већ и кобна и битна питања мећи и власти. У тренутку о коме је овде реч, свега тога још није било; говорим о томе као неко ко се добро сећа тих времена, тих првих неизбрисивих времена, која добро памте озарења која су долази“ ла из тих укрштања бритких, од житког челика духа и мисли тих првих битака.
Мени је то блиско, то неко „Језгро, о. је допушта да се назре један ЈОТЕие: УМ и се не исцрпљује Скерлићем, ни А: ни Пашићем (иако и једном и другом А | засекотине, него што јем визе тежине и о ак (се. то обично чини!; управо то.
с све накнадне успо-
надне успомене, као и а мене захтевају да им се стави сорант“ ли писане виолине,
на жицама говорне и М тој кратали нека истина остаје У њима. У тој рат.
: Срезојевића и Скер кој причи о судару оУрезо, м“ заштој лића, чујем, боље. рећи разумек, се “ само још у својој 15-тој години, се. 1913. читао Утопљене душе, Исидору
| џ Ђогдановој Анто-
кулић (Сапутнике) и о ера
логији зауставрао се чешће на “пУГЕ о у А чак и на Милаћу пур
–
њем дијалољу, п
чину. Зашто и од самог Ра 4 екст о пр | „
помињем његов т с ава
„" напомену поводом тане", његову је провео детињство
ља да писац који ниј 3 у једној средини, не може да напише, ро ман о тој вароши и т, А» или пар на. запамтио име једне француске и је Адолф, од Ђенжамена Констана, који зе поменуо поводом романа Бесвути (ми па да памтим наслов) Од младог сем лићевића (који је престао да пише АЕ) а не његове оштре критике, а од к) ме пре Омладину им сличне његове студ је, читао и прочитао његову пелу књигу 0 Светозару Марковићу; зашто сам „чувао стражу, док су старији тимназисти, У кући где су становали, већином Црногорци, неки су имали чак и бркове, држали илегално састанке марксистичког кружо ка 1912, У пролеће ли први пут, сам, путо а Трезвењачки конгрес (ваљда), тог истог пролећа, У Крагујевац и што „сам 1913-14. године, У У разреду пили и сам припадао једном кружоку, читао 12:
вао н
КЊИНЕНЕНОВЕ 5
Небо изнад моје главе
на Кнута Хамсуна, Рат и мир; тако је започео, јула 1914, рат, а ја сам У Крушевцу открио пуне сандуке књига; и отпочео је за мене велики распуст, гимназије и шко. ле постале су опет болнице, а ја се сећам књига и шетњи с вечери... Али о томе у другом неком писму, и које сле ди, о томе нема сумње, ово за сал: ако је првих неколико редака, нешто као песма у прози (о тим песмама у прози већ је било тада, у Српском Књижевном Гласнику, неколико француских примера објављено, и чак неколико наших, ако се пе варам), мојих редака, наслова се не сећам, сећам се свота псеудонима, (првог) У. Јовановић (по деди по оцу — презиме Јован, а У. по презимену моје мајке“, и говори, да не кажем, пева, о заробљени“ цима (аустријским) после Колубарске битке, али хуманистички како би данас рекли, п то штампано У Радничким новина“ ма. (послаа, паравно, поштом), То: Радничке новине, не значи толико _ политички, већ описује више једну литерарну климу џ којој је живела већ једна група сасвим младих (то се детава депембра 1914, а ја сам напунио био 16 година, августа 11.13, септембра по новом).
Као што видиш, такозвано опредељење за марксизам било је већ ту, није бидо потребно чекати па надреализам, и све што се пре тога десило и после, већ ло датира одавно; ако једног дана ја наиђем, или неко други наиђе на моју беастику, написану негде за време П рата, где пише да исћу моћи, да натишем други део трилогије, „Скупа итра" („Глухо Доба" је само Т део), ако ми не пође за руком да нађем документа или бар смислим, како је, и под којим условима, шта је стварно мислио у часу умирања Димитрије Туцовић, кад је, новембра. 1914, по. гинуо на брду код Лазаревца, преко пута Костурнице... М ако Коцка (коју _ пре. штампава Српска књижевна задруга) није ловрттена, те је зато. Онда треба писати друго, а то оставити, за оне којп нису били уметани м сав тај живи п крвави сос овај наш, Из рата тог пије пизитла ни она Србија мог детињства, ни социјална демократија Туцовића, мртвог већ на почетку рата, и Душана Поповића, који је дошао У ШТтокхолм исгде почетком 1918, ако су моје историјске успомене тачне, није се, болестан већ па самрти, вратио у земљу која је јот била окупирана, већ пошао у Лондон, да умре новембра 1918, и буде сахрањен крај Маркса. Помало прпи одговор о смрти, прни хумор из тог мог олговара о смрти: Кад нисмо заједно у животу, будимо заједно у смрти. Ако ми се учинило да 1 једна болна по дивпа историја из тих то "дина била смешпо п вултарно унииттема, преношењем · његових смртних остатака натраг у земљу, тако нимало сјаја не остаје да трепери, већ се све слаже у. неку безличну архиву где је све изједначено, згажено, и поравнано, да ништа пе штрчи, Тај Аушан Поповић који је знао ла пише, и знао шта је добро написано, вилим га увек, чини се — брине за Дуптана Срезојевића кога затварају У ЛУдНИПУ због љубавног писма (читај мало о тој историји кол Ралста К:, да ја то овле не пре. причавам; Душана Поповића видим на венчању Дисовом, био је кум или стари сват, нако се петља да ОА шипки китпобрана направи бурме, јер је Дис заборавио (или није имао) ла купи. «
Хоћу да кажем, и то мора, ла је тако било, Душан Поповић, који је остао ла уређује Радничке новине (био је ослобоБен због болести војне службе), морао је, само је он могао да разуме моје дрхтаве ретке о плавим очима тих сатрвених Шваба, које ја нисам могао да видим као не-
„пријатеље, већ као паћенике (све ми се
чини да је текст носио наслов „Очи", бар још и сад знам да сам то хтео да кажем, ПОЛА облачним небом децембарским), Са-
# Једном ће се појавити сличан псеудоним у малим жутим Путевима (П) али обрнуто: Ј, Урошевић, зито значи да је било неког неспоразума са,
па жалост, једином мој.
ДУШАН МАТИЋ
мо је он, Аушан Поповић, могао да разу
ме да то неко хоће да буде грађанин света,“
нако бесни рат и падају мртви и рањени, Тај, а то сам ја, читао је Економску теорију Карла Маркса, од Каупкот, ону ис. ту коју је читао пре тога онај који ће га касније прогласити издајником, Лењин, а због љега тога јула 1914. голипе пије мо гао да верује у неприкосновеност Кауцког, немачке баш сом. демократијс; а ја сам читао те јесени Тако је говорио Заратустра од Ничеа, пи пије ми падало па памет да су то Швабе по да их не треба читати: неки нови свет сс отварао упркос свим очигледним страхотама и то језгро било је ту негде између тих имена п кљита, Ако 1930, приликом диктирања оног лела Узгред буди речено, па крају Немогућег, међу претече надреализма, онако како га ја схватам, помињем Ничеа, пи чак слутим ла га треба „шичупати из бапских руку његове сестре _ Ферстер-Ниче, да га ис би унакажавала" (што је данас доказано), то је зато што је Тако је говорио Зара. тустра мени још тала тшапутао попешто, (Занимљиво: париски надрсалисти нису никал поменули Ничеа; и неко им је то приметио приликом претштампавата свих манифеста и дадаизма по палрсализма по-
"сле 1960. године), Ја верујем у лугс, сер. пентинске, у змијолике, кривудаве по вију
гаве стазе напте мисли, наших мисли, да будем тачан. /
Грдно је скрпљено моје — не моје, то би. било претенциозно.да кажем, — небо изнад моје главе, Једнога лапа о тим закрпама требало би товорити, Наравно, говорити о нашем, мом, виле не знам кал кажем нашем, на шта управо то мислтм, о нашем пнтелектуаланом небу, о нашим интелектуалним небесима. Мислим да иза тих закрпа, тек је истинско, и заиста наше небо, драги Драшко.
Година 1915. прошла је као диван сан и као кошмар, у исти мах. За мене, као суморна визија аустријских заробљеника, затим као извођење 1872. Чајковског, ол стране _ великог војног оркестра у сали „Таково" или „Касине" — ко би то. знао папамет данас, — на коме су, па почетку концерта, свиране све савезничке химне, па и „Марсељеза", п у публипи је настало кометшање: пеки селдали, други остали да стоје, пе батп сасвим сигурни, јер је „Марсељеза" у Србији јотт дуго, па и тада, била радничка. химпа, витле то; мало је њих знало да је то и француска химна; тифус, нафталин везан око зглавка руке, мртви као снопље на воловским колима, птетње, корзо, чекање новина кол кљњижа-
ре и штампарије Малаћевић, читам пем" • К „но „Логику" Стјуарта Мила у преводу Ва-
сиљевића (хегелинпа и министра), — око 1870, тодине, у три свеске; између остаих; с тролећем, долази први број „Лела" из којег сам понео реченицу на „Мисли" Светислава Стефановића, коју ћу ставити, јуна 1916, на почетку мог франпуског задатка, објављеног у »Соштег Фез АТрез« (који су ми набавили пре две године), ко-
. ји почиње, а ја сам превео: П у а Фе па-
пом5 Ттартанев, сотте Гађа аи апејдичт ауес Ћеаисоир ас тагзонз, али нисам пи тирао његово име. у
_ Знаш, онда су се кидала срца, свет се меки ломио ради неког света, који још пије постојао, п који пеће можла пикал
· постојати; и, одједном, Италија, Мусолини,
Ауторитативна држава, рута _ женидба, после смрти његове жене Милене, са секретарицом Гетеовог музеја у Риму, и т. А, Опасни су »ђеј езртики! Дух води у свет. лост, али води п у таму! Тог пролећа п лета, какво пролеће! Какво чаробно лето!
Кал мислим на то пролеће и лето 1915. не могу да се отмем утиску да, ето, одјел. мном, на том полуострву Србије, чија за-
"падна, северна и један део — јужна тра-
ница су само реке (8991 километара, а суве границе један део источне и јужна: 7787 километара), мир је, после страштог ратног лома па Колубари, олјелном за. владао, бат као ла је заиста део копна које читаво море одваја од европског и светског пожара, где се бију битке и пала. ју армије, а овде се, истина, умире мното, али воћке пветају, баште су пуне цвећа, јоргована на све стране, па руже,
"као нешто што се
аијандагри су извучени из подрума, излазе новине, и сад ми звучи у ушима прва ре ченица Вајадове Саломе: Како је лепа ве-
' черас кнегињица Салома; о једном путова»
њу, о коме ће се касније говорити као о „толтоти", али у мојим ногама, у мојим нервима, у моме даху, у мојим сновима, било је већ све живо и право у мени завитлано, понесено неким зовом за путовањем. Сваког дана, већ рано, пре подне, мо. тао си ме видети како сомнабулски ОА Фонетових, где смо нашли за нас стан, до куће моје старке, гле је избегао мој ујак, или обрнуто, ако сам тамо заноћио; или затим, поподне, ево ме већ у правцу куће моје тетке под Багдалом самом где шуме већ кукурузи, а у башти руже се смењују; другог дана, не тражи ме тамо; ја сам доле, у кући моје ујне, крај чесме што лежи на нашем имању, у сенци испод басамака, док спавају остали, а вода на три луле не престаје да шуми и пљусне по који талас у потоку који олводи да. ље. И књиге са. мном путују, Не стајем. Нигде ме земља не држи. На Багдали, сам, А онда с другима. И опет сам, ка Обилићеву, дуж Расине (све је то легло, али бледо, у „Глухом добу"), ка Маупарима, пут Јастрепца, и Бруса. Опда сам кренуо даље. Прво до Ваљева, гле је био на дуж. пости отац. Данас је то птрачка; онда
„је то била, у ратним приликама ипак, н
поред примирја, авантура; опла у Београд, и гледао, једино моје ратно очттледно искуство, кал су се на дан годит. љњипа Виловлана, 15. јуна по старом, по. јавила два аустријска аероплана п баца Ам на Београд неколико бомби кво одмаз Ам, али без штете готово. Гађали су их; онда је то било готово детињасто, према бомбардовањима кастијим. Онла до Чес тобродице блапзу Зајечара, и т. ал.
Причам ти, и у ствари бежим да ти кажем, да важније од свега тога, дубоко негде, далеко Од4 сваког погледа, лежао је неки луди сан, не знам ни како ни откул, ла ћу, благодарећи руским и француским војницима којих је неколико чета било на фронту, углавном код Београла (топови), као симболична помоћ савезника, да ћу дакле ту, око њих, поред њих наћи начина да кренем с њима у свет, да се о тиснем. То је свакако најлуђи сап који се икада у мени пробулио, Данас, кал о томе мислим, н сваки пут кал се па те часове лудог сна из тих лана навраћам, Увек као да наслаутим истину те лулости, да је то био пеки пиредосећај, иска халупипација, увод у путовање, у фамозно поплачење преко Албаније. Као да је било потребно неко унутрашње прилагођавање према будућој стварној, спољатњој аван тури где се чин сна, претвара у сан самог чина живота. Натао сам кол Жила, у ње товом „Апевпику" слелећи запис: „Помнсдељак (фебруар 1916) — У причањима (пол пише М, ди В), које публикује Јоптпа! де Сепеув о „страшном“ српском повлачењу чији ужас не може бити превазиђен, каже се;
„Рањеници, пе знајући где да иду, палају где било, на јавним трговима, у јарку или по баштама, Било је панике која се смељивала са паглим повратком паде, Вило је. исто тако часова пуних неке чудне благости. Прошлост, будућност, с њима се није ништа више рачунало, по сваки трепутак људи су доживљавали свим својим нервима. Уносиан се у тега као у ствар јединствену и неупореливу. Најпре је падала киша. Затим се вратило лепо време, лепо време касне јесени са својим птиро. ким магличастим небом, са својим Олелим сунцем, својим исувише кратким заласцима. Н пејзаж 61 бивао као преображен. ДЛуж ислог дугог пута, појнипи џи бегуним заустављали би се који час ћутећи да би се последњи пут загледали у дубоку равнипу, њен хоризонт брегова, њене фине завесе дрвећа, њену широку и мирну реку,.." (Реченице је свакако Жид подву-. као.) :
Знам добро тај пејзажи у једном друтом тексту који зпам о Албанији, себе толико не препознајем као у том горе птаведеном, и на који. ме, ево, Жил упућује; то је пут од Призрена до Љум Куле. То је опо сунце које сам попсо па рамеим, и које сам пошао био поре лвалесету то-
дина ла тражим, и на коме се и твој поглед задржао, зар не2 Доста за ланас, и за јуче. Матић 23. П 74. Б. ДХрати Арашко, Преписујем ти две забелешке _ Павла
Мрака:
После оних петнаест година тамо“ учимило му се да више ништа не може ла га изненади, да је све могућно, да све може ла се деси. Да нема више ништа што му се већ није десило, п све што је имало да му се деси. А то значи: све прно, тнусно што живот зна да измисли за човека, и што људи знају ла измисле за човека. На крају крајева, све то му се чинило само по себи разуме. што најзад припада човеку као што је он пи многи Аруги, то се покаазло ла човек може да излржи и оно што се обичло мисли да је изнад човекове моћи; а, ето, ипак је то могућно; по не само могућно, већ, ево, то је и стварно било, и он из држао, па чак и заборавио. Као што се заборавља по најстратинији бол, т пајљућа рана, и најразмахујућа болест кал прође, кад дође оздрављење. Боље да не прича о томе шта је било, о том котимару, као што се п не прича, као што човек и пе зна да исприча тај најтежи бол, већ само олмахне руком, а поглед му пестане нетле у неком немом бездану који се неочекивано отвори тред њим.
“ Свако има своје тамо, м својих петнаест 'тоуина, Наставак на 9. страни
Душан Матић