Književne novine
Злата Коцић
ПОНОЋ ЉУЉА КЛАТНО
Поноћ љуља. клатно од зида до зида сан простире платно а клатно га кида: сан искрпи платно па зароби клатно ал' прозори голи умреше од стида
Пуче место зоре
нехај за вагоне
што с нама ил без нас тетурају пругом
или нас то клатна заробљена тоне
од зида ка зиду
неким тајним кругом
ЗА ПРОЛАЗНИКА
Што ће птици жрило кад се празно свило што транама вода кад пукле од рода
нит син да се врати нит земља разгрне
залуд моли мати низ путеве црне
“ “ ж
Низ путеве црне извор-вода текла
односила сузе и видала боли
пред мајкино срце пра-мудрошћу клекла
сад се оно другим молитвама. моли
“ “ ж
Дај му Боже одар од несана биља.
не врати сан бодар што однесе збиља
миришљаву земљу
девојачке труди
да пре плуга зоре
уз горе заоре |
крв да жрвње крене прецима у замен жиле су у њему
_ У њему је камен
ж » Ме Сми под небом ратар сне од земље таји жрадом срп са неба обљубио љубу „родила пред зору „. клас, са. златним. Ззрном. Мо фостила све звезде Даницу не позва сама дође прокле нека. умре зрно
обрадуј ратара шапни клетву земљи
“ " "
За руком и штапом од мрве до коре
ни шаком ни капом длан тежси од зоре
коначиште иште Боже земљу дреши
где заболе камен да се бразда смеши
=“ "о.
Ћелекулске очи ко благослов очев
ц крвава река ко мајкино млеко
многе се у голе табане заболе
па сад зна шта. оре у три огња тори
низ бразде из гнезда синци у свет језде
носред бела дана два врана гаврана.
Господе, већ мора2 Још унук. Па корак... “ ж “"
Врти врти коло доврти до смрти
Смељу л' бели тости лобање ц кости
небеса ће штедра млечити им недра
потачом ко сунце колачом ко месец.
Макар бози нису на кукољу шисрти
врти врти коло одврти од смрти
ж ж к
„Шовек ли та прокле немушта ли фрула кажу да и небом
с усуджњигом лута
нека су му просте. џи хвале и хула
бунар, шљива, камен нек су му крај пута
У камену име сунце У бунару
тло у жили скрило што ће птици крило
СУСРЕТИ
ПЕСНИК НЕ МОЖЕ ДА СТОЈИ ПО СТРАНИ
Разговор са истакнутим совјетским песником
Робертом Рождественским
РОБЕРТ РОЖДЕСТВЕНСКИ, не такнути совјетски песник среда ње генерације недавно је боравио у нашој земљи. Прослављени књижевник, који се још пре две де ценије прочуо и ван своје земље, овога пута код нас је дошао као вођа кошаркашке репрезентације СССР, која је у Београду учествовала на првенству Европе у кошарци! То је управо и био повод да у екскаузивном разговору за „Књижевне новине" Рождественског, иначе добитника; „Златног венца" Струшких вечери пое' зије, најпре упитамо како то да један песник (буде вођа једне спортске државне екипе, па чак им председник Кошаркашке федерације СССР2 |
— Једноставно зато што сам се кошарком бавио још од детињства — каже Рожлественски. Толико сам тада био заљубљен у спорт да сам после школе дуто размишљао — куда даље: у спорт. ску дворану или библиотеку. Изабрао сам ипак литературу, али спорт никада нисам могао да заборавим, као што се не заборав ба ни прва љубав...
— После спорта заљубили сте се значи у поезију2
— Заволео сам кошарку зато што она једноставно личи на поезију! У њој, као и у друтим спортовима тради се човек, њетов карактер, снага, њетова во Ља .
-— Зар није сувише волети две ствари одједном»
— Никако! Кошарка ме тнспирише, релаксира. Припремам нову збирку стихова. Назваћу је „Глас градова". То су песме које сам написао у последње две тодине за време путовања и код куће. Стихови су различити, али
. њихова: заједничка тематика гла
си — живот.
— Пре нешто више од две деценије. Ви сте заједно са Јевту“ шенком, Вознесенским п Ахмадулином широм света били прозваиц »без епјанаа Теттћлез« СССР. Шта се дешава данас са „ совјетском мбезијома 0 ма ееје
— Интересовање за поезију У СССР и данас је велико, иако песници не пишу више сензационалистичке стихове као раније! И сада се, међутим, стално одржавају вечери поезије, штампају збирке, обнавља све што је зараво. Што се тиче карактеристике младе песничке генерације, могу да кажем ово: пре два месеца код нас је одржано свесавезно саветовање младих песника, Више од триста писаца различитих професија и говора из разних крајева СССР дошло је у Москву на овај скуп. Кратко речено, њихове преокупације су — живот, судбина човека. Било је међу њима инжењера, градитеља, нафташа, студената... Њихова поезија је на завидном нивоу. Изузимајући три-четири имена, ја ипак морам да кажем да међу њима није било оних за које би сигурно могло да се устврди ка ко „тај и тај" најпотпуније и најбоље представља своју песничку тенерацију. Али, на крају крајева, уверен сам да ће се такав пе сник једног дана ипак појавити. Ми га очекујемо.
— Шта мислите о_ поезији У другим земљама. света2
—. Нисам велики познавалац светске поезије, али мислим дам свету има много добрих песника. Ја не одређујем песнике по томе да ли они могу да пишу стихове или не. Не бавим се критиком поезије, али тврдим — поезија није игра! На жалост, критика на Западу понекад назива поезију — „игром за одрасле"! Али то није поезија! Права поезија живи, као што живе вечно и прави песници. Песници као Витмемн, Елијар, Аратон....
—- Поменусте Запад. Неки заиадни _ теоретичари _ литературе управо тврде да је заувек прошло време књижевних горостаса као што су били Шекспир, Достојевски, Толстој, Томас Ман... Миелште ли Ви да ово важи чак и за СССР>
__- Толстој се пе рађа сваке године, па ни сваке генерације. Тако је и у другим литературама. нглеска књижевност већ _ дуго времена није открила новог Шек-
КБИЖЕВНЕНОВИНЕ. 15 |
спира... Ви тражите моје мишљење о данашњој руској литератури у поређењу са ранијом» Па ето, мислим да је Шолохов веома занимљив писац, писац за све тенерације, писац разноврсних књижевних манира. Такви су и Валентин Катајев, Константин Симонов и многи други. Импресионирала ме и књига прозе „Мој Дагистан" Расула Гамзатова. Величанствена је то проза. Што се тиче правог одговора на ваше питање, ипак сачекајмо мало, годину — сто, па ћемо видети!
— Не рекосте ми које песни. ке цените2
— Ако се ради о списку, могао бих вам набројати двадесет имена! Али ако бисте _ упитали другог песника, навео би других двадесет имена и био бини ону праву! Зато је то тешко. Ипак, рећи ћу вам неке који су и у Југославији преведени: Сергеј Наровчатов, Михаил Лукоњин, Ра: сул Гамзатов, Владимир Соколов, Владимир Цибин...
—Верујете ли Ви да песник треба да буде тумач свакидаш“ њице или је уметник дразоцен управо због тога што покреће нешто ново, нешто што не може да забележи статистика или логика
— Живот чине различите ствари и појаве: шуштање траве им штштање ратне заставе, штапутање и крици, тишина у болници и тишина у библиотеци... Али човечанство море и вечни проблеми, Све то улази у сферу стваралаштва. Не разумем песника који пева само о цвећу, ни оног кота интересује само плач! Не разумем ствараоца који каже да се бави само вечним проблемом, нити оног кога интересује само свакидашњица. Проблем није, уосталом, у томе о чему се пише, нето како се пише! Сваки прави умет ник увек ствара за будућност. Зато су њихова дела увек важнија од статистике...
— ... која се објављује у новинама, чује на радијуг
—_ Песник може да не чита
- новине, да не слуша радио, да не
гледа телевизију, да не прати политичке догађаје. Може човек да пљуцка на све, али стварност је стварност! Иако политику не на зивам животом, живот је политика! Не суделовати у политици је такође политика! Свака политика има своје филозофе и — пе ваче, Рећи за некога да се не бави политиком је лаж! Ослободити се ње исто је што,и одвоји“ ти се од времена, што је немотуће. — Неки западни, лево оријентисани теоретичари литературе: Јакобсон, Чомски, Ролан. Барт, па час и Жан-Пол Сартр, на. при мер, залажу се сада за неку „бессласно-неутралну _ књижевност . Шта Ви мислите о тим теоријама, поготову што У „класну ле тературу“ ови теоретичари сврставају и социјалистички реализам, који је, према њиховом мишшљењу, семо један вид надградње (!) буржоаске уметности, то јест ли“ тературе2!
" _ Залагати се за неку „бес класну књижевност", то јест би.
Ј еврем Брковић
РОБЕРТ РОЖДЕСТВЕНСКИ
ти ван политике — већ сам рекао, да је и то: политика! Онај ко то не види, или греши или је поборник те политике, Уосталом, за многе је корисно _ издавати књиге које масе не разумеју или у којима нису исказани актуелни проблеми садашњице...
— Вратимо се Вашој поезији. Написалц сте петнаестак књига стихова, а. међу њима најснажније су поеме о ралу...
— Ја истински нисам ратовао. Био сам веома мали, те нисам могао да се борим. у рату. Али сам га запамтио на најужаснвији начин. Погинуло је петоро браће моје мајке, Најстарији је имао 27, а најмлађи 19' година, Било је таквих примера у свакој совјетској породици, Ето зашто сам ја ангажован и зашто сматрам да је мир највећа тековина и интерес света.
— Како Ви видите ангажованог писца2
— Мислим да песник не може да буде по страни догађаја, то
" са већ рекао. Један песник је
написао: „Земљо, сви:твоји гвоз-
дени путеви пролазе кроз мене". '
Тако и сви путеви мира морају да воде ка срцу песника. Свет је велики, мада се све брзо мења, креће, Али свет је и мален, јер само један пуцањ може да УЗАРма цело човечанство. Шапат је понекад чујнији и од крика. Зато су људи приморани да у миру живе у том огромном, а, истовремено, пи малом свету. Југословени такође добро знају шта је рат. Требало би сви у свету да га ра зумеју и схвате као ми Словени.
— Последње питање. Шта за Вас у ствари значи реч „писати" 2
— Писати — значи олакшати. Пишем; јер не могу а да не пи шем.. Осећам неки нејасан бол ако не пишем! Пишем кад помислим да би.ми се нешто десило ако не пишем...
Разговор водио Душан В. Станковић
ДР
Моји људи
Са јутарње траке телапринтера Моји људи преписују смрт: Једне афричке краљице,
Једног неинвентарисаног орла, Једне ботаничке баште,
Тедног тсраљевског позоришта И једне обичне војне хунте,
Цијев пушке
Из које је убијен Гевара Нагриза корозија.
Никаква маст не помаже, Тражи се срж
Из ножних костију албатроса.
Забрињава.
Водостај мора у Венецији. На броду
Пуном вискија
И аутоматског оружја: Прокријумчарена
Читава плава фаза: Пабла Пикаса.
Два Бота и један. Тицијан > Напустили Италију
.
И придружили се Сицилијанцима. рођеним у Америци.
Птице из Бечке шуме
И још неке друге птице Добровољно се одрекле Аустријског држављанства.
Један лоше плаћени шумар Обавмјестио је моје људе Да те исте птице
Већ данима слијећу
На његову територију.
Како да се уплашим,
Како да осјетим страх,
Ако не за себе .
А оно бар за ближње своје.
Шаку јутарњег сунца. Расуту по мојој постељи ДЛоживио сам последњи. пут Седамнаестот августа 1956. Моји људи ме убјећују „Да је то билд давна
И да та тада
Нијесам био њихов човјек.
тата
Читалачка |
публика или
народ који чита
Наставак са 1. стране
стварају такву читалачку јавност,
али је њихов учинак у обликовању и усмеравању њених интересо. вања и стремљења веома значајан и присутан, Ако су писци ранијих времена имали доста раз лога да се резигнирано понашају јер су били отуђени од друштва, данас би требало да се антажују у решавању овог, као и низа дру. гих проблема. Они су данас осло. бођени напора да објашњавају својим суседима чиме се, како и ради чега баве; ако на извесним местима, у извесним срединама и нема потпуног разумевања за њи. хову делатност, то не сме да их одвраћа од обавезе да се позабаве својим положајем у друштву, својим обавезама према њему и правом да утичу на културну политику, па и на формирање чита лачке јавности.
Не треба заборавити да међу нисћима има доста оних који се као ствараоци мало труде да се правим, уметничким средствима прошири _круг књижевних инте ресената. Кад се упуштају у раз товор о свом послу и његовом значају, показују да немају сми: сла за конкретну стварност ни аутентичну представу 0 њој. При: лагођавајући се, пак, често укусу и схватању одређеног слоја АРУ' штва, многи писци прибегавају несхватљивим поступцима само да би били у центру пажње. Они губе из вида да је уметност део људске еманципације и да се њој не може дати прилог ако се нема на уму пре свега оно што је љул ско у својој суштини и облику. Мверени да су позвани да промене свет, ти да потисну право стваралаштво и праве ствараоцем да наметну сво ја схватања и мерила. Такве тен. денције, таква прецењивања уло те писаца у формирању и крета; њу света, доприносе доста лошој представи широке публике о пи. сцима и писању као моралном и уметничком чину,
јединки писци никада појам антажованости нису схватали ВУ тарно нити су њоме по, сваку це. ну желели да придобију за себе читалачку публику. Многи савре; мени писци с таквом ангажовано. шћу итекако рачунају, али, на жалост, постижу супротан ефе кат, Као и огромном броју, ФУАМ, таквим писцима је „историја" ва. жнија од свега, њој противстављају уметност и књижевност је дино под условом да се „циљеви
историје“ не. изневере, већ њима | Стога су.
подреди свака акција. некима блиска схватања према којима је роман већ преживео, да је „у тунелу", тако да би га тре бало заменити новинском репор. тажом или успелим фељтоном, те су и њихова дела више фељтон. ског или репортажног него умет ничког карактера.
Не можемо заобићи истину да је јавност уопште, па и читала. чка публика, заокупљена сама со бом и да понекад приступа не са. мо уметности него и разним дру“ гим областима и у њима тражи пре свега корист, а тек после не што друго. Књижевност је ту да послужи _ премошћивању, јазова измећу ње и културне јавности, као пи између разних слојева У самој тој јавности. Она ненаме. гљиво, али уверљиво, мора да до каже да. саме голе чињенице које човек жели да сазна о себи нису довољне пи да људску радозналост треба задовољити на многострук и аутентичан уметнички начин Многе животне чињенице су би. зарне, па и апсурдне, али писац пе сме да пише на бизаран и ап. сурдан начин, јер ће тиме одвра. тити читаоца од свог дела. Апсур. дност се јавља и у животу ну метности и делује двосмерно: из живота продире у литературу, У уметност, а из ових опет У живот. Хјиталачка јавност међутим не во ли каламбуре, нити одвећ апстрактна, херметична дела. Јасност и једноставност одлика су свих веапких дела.
Не треба сметнути с ума да и кад је у питању књижевност, и кад су по среди друге културне или друштвене активности, „акце нат се ставља на колективни АО' живљај , а не на индивидуалне представе о стварности. Ако се пишчева индивидуална визија све та, не прожме колективном све шћу, она неће обезбедити себи трајање. Та колективна свест је сте она револуционарна, ствара лачка свест која је повезана с правом маса, народа и читавог човечанства на сва материјална им духовна богатства која им може пружити _ савремена цивилизаци: ја. Револуција је огромно допри неда и продору литературе У ту колективну свест, и ко то по рицао зановетао би и себе пред: стављао у ВРао ружном светлу. Сада је реч о томе да се литера. тура што више приближи масама како бисмо престали да говоримо и пишемо о читалачкој публици, а више помињали народ који
чита, Драгутин Вујановић
писци не ретко настоје.
С