Književne novine

"дитеља, када Шао и до њиховог привременог развода,

ДАТУМИ

КАРА ГУСТАВ ЈУНГ – АПЧНОСТ.

И однос ПРЕМА ФРОЈДУ _

Поводом стогодишњице рођења

"М ЈЕДНОЈ објективно писаној књизи о и-

"сторијском развоју психоанализе и њених протагониста, пуној драгоцених, још до појаве ове књиге необјављених докумената, са насловом „Сигмунд Фројд и његов круг", Винцент Бром описује Јунга као високог,

сснажно грађеног човека, са живим, свет-

лим очима иза металних наочара; његово лице тешко да се могло насликати, јер су његови облици били у сталној промени, Овој сажетој и речитој карактеристици Јунгове физиономије тешко да би се има ло шта додати када бисмо хтели, исто овако кратко, да опишемо његову психу. Јунг је изгледао оличење здравља и упадЉљиво се одвајао својим понашањем од осталих чланова групе која се састајала средом увече у Фројдовом стану. Џа ипак, овај изглед и ово понашање нису у потпуности одговарали стварном Јунговом душевном стању. „Била би заблуда“, пише Винцент Бром, „видети у Јунгу, потпуно рационалног, сређеног човека" који би био аишен неуротичних комплекса, којима су били оптерећени, у већини, остали чланови ове групе. У Јунговојаутобиографији која је изашла после његове смрти под насловом „Сећања, снови, размишљања", Јунг нам се сам, без лажног стида и околишења открива и на драматичан начин приказује своје заблуде, препрске, тешке душевне кризе које је морао више пута у животу да савлађује да би остварио оно што је он назвао „великом авантуром индивидуационог процеса".

Ипак, једна успомена из најранијег детињства, и ово је вредно подвући да би се личност Јунга разумела како треба, пуна је радости и оптимизма. „Лежим у дечијим колицима, у сенци једног дрвета. Леп је, топао летњи дан, небо плаво... осећам неописиво задовољство. Гледам сунце кроз дишће и цветове дрвета како трепере. Све је предивно, шарено и сјајно".

Јунг је задржао нешто од овог првог сунчаног доживљаја природе и живота у току читавог свог животног пута, све до у дубоку старост; овај оптимизам и не пресушна виталност пратили су га, такорећи, ДО смрти, у 86. години,

Као дете и дечак, међутим, па све до краја пубертета, и поред јасних знакова који су означавали врло индивидуалан и својеврстан развој личности, Јунг је патид од низа психичких и телесних болести које су указивале на озбиљне и јаке сукобе “у његовој души. У периоду тешке кризе која је завладала у односима Јунгових роје у једном тренутку до

-Хјунг је патио од екцема по читавом телу,

=.

"за који је сам касније писао да је био пси"абтено изазван. У добу од пет-шест годи- | "на недељама је патио од несанице и ноћ-

них страхова. Снови су му били још тада, у најранијем детињству, не само обилни и разноврсни, већ и крајње необични и за детињи узраст у коме је био врло сложе. ни: Његово интересовање за снове којима ће касније, у току свога научног развоја, посветити толико плодне пажње, почело је још из детињства, када се мучио да протумачи неки свој сан који је већ онда био богат необичним симболима. У седмој години патио је од напада гушења, неке врсте псеудокрупа, изазван искључиво психичким разлозима. У деветој години први пут је доживео знаке расцепа личности, касније је писао о личности бр. 1 и личности бр. 2 које су се једна према другој од: носиле непријатељски. Овакво стање изазивало је у Јунгу доживљавање јаког страха, а унутрашња сигурност била је озбиљно уздрмана. У то доба осећао је снажну потребу да се издвоји од других Људи, да створи нешто само за себе, што ће бити његова тајна и што му може у тешким моментима да пружи заштиту. и утеху. он је заиста направио за себе једног човечуљка од дрвета коме је п идодао један сјајан, камени шљунак из Рајне, који је он сам шарено обојио воденим бојама. Овај свој мали тотем пажљиво је сакрио на тавану и тамо је повремено одлазио, да, га види када му је било тешко, када је био сигуран да га неће нико видети, овом догађају треба видети почетак неодољиве Јунгове привлачности према тајни, најпре оној у природи, а затим у људској души, далекој историји људског рода, трансцендентној и космичкој.

Необичности у Јунговом животу било је изобилно. Још као младићу десило му се да је испричао животну историју неком човеку кога уопште није познавао. Већ у старијим годинама, 1944, године, у једној визији, за време инфарктног стања, после прелома ноге, када је непомичан и без свести данима лежао у, постељи, „видео је смрт лекара који га је лечио, а који је био до тада сасвим здрав: Парапсихолошки феномени којима је посветио и доктор. ску дисертацију, интересоваће га убудуће целог живота и он ће о њима, као и о ал хемији, знати да каже занимљиву и вред-

ну реч. 6 | Има доста веродостојних података који

указују да је Јунг у више махова у току

. живота, углавном у средњем добу, улетао

у шизофрене епизоде које су или биле краткотрајне и нису, захтевале никакво

аво лечење, или их је Јунг изванредном снагом своје воље и неуобичајено великим даром за интроспекцију, брзо савлађивас. На једном месту у његовим списима он сам говори о овим шуботима, Када је Јунг коначно раскинуо своте ПИ КЕ Фројдом, међусобно см се о:гуживали за

КЊИЖТНЕНОВНЕ 7

штету коју су овим раскидом причинили један другом. Јунг је оптуживао Фројдову групу да је вешто протурила вест о ње говој шизофреничности па је због тога изгубио неколико ученика, а и његова пснхијатријска пракса је у то време опала у броју пацијената. Како је, међутим, уољно АОПЦро до зближавања Јунга са Фројдом: Први сусрет између Сигмунда Фројда и Карла Густава Јунта одиграо се у Бечу фебруара месеца 1907, године и то на Фројдов позив, Двојица угледних научника, психијатара, од којих је један својим открићима већ био изазвао готово свуда жестоку реакцију протеста не само против онота што је открио и објавио, већ и против своје личности, а други који је тек кренуо на свој научни пут и на њему већ био запажен, разговарали су тога фебруарског дана тринаест часова непрекидно, а на крају разговора, у еуфорији коју су један другом изазвали били су у стању да се закуну на доживотно пријатељство. Јунг је у писму Фројду од 31. ПТ 1907, навео да је посета за њега лично значила „седмо небо", а у својој аутобиографији писао је о сусрету следеће: „Фројд је био први заиста значајни човек кога сам срео. Ниједан други човек из мога тадашњег искуства није могао да се са њиме мери. У његовом ставу није било ничега тривијалног, Оценио сам га као изванредно интелигентногт, оштроумног и у сваком погледу значајног". Фројд је на сличан начин био импресиониран Јунговом личношћу, његовом необузданом виталношћу, богатом моћи представљања, сутестивном снагом у формулисању најсмелијих _ хипотеза, бескомпромисном _ енергичношћу, У њему је Фројд одмах препознао _ својства водеће личности и већ после краћег времена при јатељства назвао га је „сином и насаса“ ником".

Фројду је у време упознавања са Јунгом била _ врло потребна управо једна таква личност! способна да се одушеви, то значи да се не само рационално, већ и афективно веже за неку идеју, конкретно Фројдову идеју водиљу — сексуалност, при томе личност спремна да се бори против већине и на крају да то буде психоаналитичар који није Јеврејин. Као што је познато, први блиски сарадници и одушевљени приврженици Фројдових идеја, осим Ерне. ста Џонса, били су бечки Јевреји од којих нису сви трипадали медицинском кругу. Ова чињеница служила је многим Фројдовим противницима, не само у тадашњој Аустрији, противницима међу којима је било и отворених антисемита, да оптуже психоанализу као „јеврејску измишљо“ тину“, односно као производ изразито се митског духа. Улазак Карла Густава Јупга, Швајцарца немачког порекла, сина јел: ног протестантског пастора, у психоаналитичко друштво значио је за ојда много Као против-аргуменат у идејној борби која се у то време била жестоко распламсавала. Па ипак, разлог за међусобно поштовање које је између Фројда и Јунга расло све до некритичног одушевљења, оче видно, да није било само рационалне природе и да се овакав њихов однос не може објаснити само мапред наведеним разлозима. Јунг, чији је однос према оцу из раног детињства био је неодређен и недовољно унутарње дефинисан и који је у детињству болно доживљавао очеву сумњу у свој позив, а та је сумња произлазила из очеве несигурности у своју веру, тражио је несвесно, чак и онда када је постао лекар, супститут оцу у некој јачој, енергичнијој, ситурнијој личности у својој околини. Једно време је изгледало да је оваква личност нађена у Еугену _ Блојлеру, славном психијатру циришке психијатријске клинике, његовом непосредном шефу и учитељу. Тек сусрет са Фројдом, међутим, био је за Јунга право откриће и он од тада више није имао никакве потребе да тражи себи бољег оца и бољег учитеља. Врло вероватно да је упознавање са Фрејдовим идејама, међу којима је она о значају несвесног за психички живот човеков била најзначајнија, дошло у прави час када су овакве идеје могле плодно помоћи Јунгу да реши неке своје интимне проблеме и комплексе.

Фројд опет, не само да је имао потребе да у гомили непријатеља којима је био окружен добије потврду о исправности својих заиста нових и врло смелих идеја до којих је углавном потпуно сам дошао, и то потврду од људи изнад просека интелигентних и од научне околине цењених, као што је то са Јунтом био случај, већ у Фројдовом пријатељству према Јунгу треба ви. дети и његову склоност ка склапању а. фективних, дубоко интимних пријатељстава. И док су то на почетку била лица Од научног ауторитета и личне моралне чврстине, по годинама старија Од њега, — такво је било пријатељство са Јозефом Бројером, при чему се слично као Код Јунга

КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ

понављао емотивни однос између сина и оца, — већ од времена пријатељства са Вилхелмом Флисом, две године млађим колетом, оториноларинголотом из Берлина, Фројд је ушао у један нов емотиван однос који је на њега вршио „фасцинирајући утисак" (израз који је употребио Фројд). Иако је сваког новог члана младог психоаналитичког друштва Фројда дочекивао са готово подједнаким одушевљењем, „фасцинирајућа личност“ за њега, после Вилхелма Флиса, са којим је пријатељство потрајало До Фројдове четрдесет пете године, био је само још Карл Густав Јунг.

Односи између Фројда и Јунга, иако су већ можда годину дана после отпочињања, пријатељства почели у несвесном да гаје један према другом и супротна осећања, споља гледајући текли су одлично. Јунгу се заиста није могло ништа замерити. Напротив. Он је успео не само да окупи јелну мању групу психијатара у Цириху које је умео да одушеви Фројдовим открићима, већ је од стране швајцарског лекар. ског друштва имао да издржи против себе исто онако жестоке и необјективне налпаде као што је то Фројд са својом групом доживљавао у Бечу. Због оваквог стања у Цириху Јунг је морао да преда асистент. ско Место на клиници другоме и да се на овај начин одрекне сигурне универзитетске каријере. Фројда је будно пратио развој психоанализе у Швајцарској и умео је да цени личну жртву Јунгову за напредак пове психијатријске дисциплине.

Фројдов став према сексуалности, изазивао је, међутим, код Јунта, од самог почетка, амбивалентан, затим све више подозрив' и неповерљив став. „Било је очевид-

| ног, пише Јунг у аутобиографији, „да сек:

уобичајеној мери. Када је о њој говорио, његов тон је постајао наметљив, скоро плашљив, и од Његовог скептичног понашања више се ништа није могло да примети,.. (Ово је учинило на мене снажан утисак: сексуалност за њега значи нуминозно .

Убедљив узрок њиховог каснијег растанка произашао је, међутим, пре свега из дубоке разлике у личностима ове Аво јице великана психоанализе, Оригиналност и снага и једне и друге личности захтевала је два одвојена колосека развоја, ниједан од ове двојице није трпео поред се никаква супротна мишљења У ревидираном издању књиге „Преображаји и сим. боли либида", из 1950. године, која је означила одлучну прекретницу у коначном разлазу са Фројдом, Јунг пише; „Ова књига била је написана 1911. године, у мојој тридесет шестој години. Ово је критично време јер означава почетак друге половине живота када се не ретко дешава метаноја, ментална трансформација. Ја сам оштровидно био свестан губитка пријатељских односа са Фројдом и губитка заједничког дружења на нашем послу."

Разлог раскида треба тражити и у не ким нерашчишћеним Фројдовим комплексима, при чему је вероватно да је неких

суална слој мера, Фројду на срцу у не

других нерашчишћених комплекса било и.

у Јунгу. Али обелодањивање дубине и постојаности Фројдове неурозе, као и Јунгових неуротичних, повремено п психотичних конфликата „треба да нам покаже до које су мере стимулативни ови несвесни, сигурно повремено и освешћивани конфликти, деловали на ову двојицу великих људи нашег времена као прави катализатор, и колико су они успевали да из ових болесних конфликата не само помогну себи, већ и да извуку на светлост дана открића која нису била само личне природе. Због тога Џонс има потпуно право када исти. че да су године пријатељства са Флисом у току којих је Фројд „патио од јаке пси-

. хонеурозе,. у исто време године када ЈЕ

створио своја најоригиналнија дела." Нешто слично може да се каже и за године Јунговог пријатељства са Фројлом,

Ако бисмо на крају покушали да истакнемо у чему је (битна разлика између

Фројда и Јунга у њиховим погледима на“

живот и људе, онда бисмо рекли да насупрот Фрдјдовој дубокој скепси и непове рењу према животу, у коме је он видео, с једне стране, сексуалност, која је за њега представљала и сталну опасност и неостварену чежњу потпуног спајања с мајком, с друге стране Танатос, који ће кадтад скрхати живот, не само индивидуални, већ и онај целог људског рода, Јунг је показивао пуно поверење у живот и ње гове снаге, он је био чврсто уверен у веч. пост живота, нагонима као и духу био је подједнако одан, без бојазни, и по ред видљивих опасности које је доживљавад, предавао се ирационалном и несвесном убеђен у њихов скривен, али сигурно постојећи смисао. |

Др Владета Јеротић

Десимир Благојевић

На чардаку цврчак врач

СЕДАМДЕСЕТ И СЕДМОМ КОЛЕНУ

Грехом лењи, у врлини млаки, не стасаше у нашем племену, — час питоми а час јаки, ледом, огњем у стремену, отањ-стадо у огњу семену ...

Из дубине, из давнине ти још чујеш, 0 мој сине...

АУТАЛИЦА _

Аој ветре дуваџија, што на брезу сићан-језуг

Аој ветре хвалиџијо, што за кику Вијорику2

Аој ветре дрмаџијо, што на старца три ударцаг

Аој ветре лармацџијо, докле душа да се вије с црним димом оџаклије2

| Аој ветре шаљивцијо, зар се зори ти још хвалиш да и Сунце ти запалиш»2

Аој ветре свадбацијо, што расплићеш ти увојке, — сањају ли златали девојке>

Аој ветре конакцџијо, не могу ти конак дати: у тори је твоја мати, ==

твоја мати, твоја мати кад по гори свате прати: седмој гори где се јати рујна птица,

рујна птица неверица....

СЕДМА ТАЈНА

...Тић још спава иза седам, седам брава.

... Прва брава — тмица:; оста тић без лица; друга брава сва од рђће: то у тићу срце тврће; трећа брава — није права: где је тићу, тде је глава2 За њом брава сва — крвава: тићу грве; пета мртва, мртва лежи преко света: пи сто лета кроз њу не прошета; шеста баш ко права златну простру доламицу, — за сићиног црва... Брава кжрајна — тајна...

И ту тајна спава: где је тићу, тде је тлава.. 2

(Ма необјављених РОДОСЛОВА: бАаломак „Парчак. с амајлијама“, 1924 — 1961)

Љиљана Митровић

Спиралом

Понекад, у свитања,

Додпрнем косом твоје лице

дДа је испуним твојим дахом;

И опет обузета страхом,

Умирим усне топлином твог длана, дДа се заштитим од лутања.

ИМ да нико не зна,

Јер знам вредност ћутања, Пожелим ти срећу тог дана.

И тако,

Кад заборав у нама

Освестли срећа нека Прежаљена, а од нас ипак: јама, Да ли слутиш ризик

0д кога гори моја нада Вртећи се по некој спирални Игре и плача2

Сва та вртоглавица, воља

и дубина пада2.

Па ипак, чека.

је