Književne novine

ВЕ КЊИКЕВНОСТИ

ОНО ШТО ЈЕ било карактеристично за, српску књижевност новијег времена, ако се новије време узме у оном смислу како та је одредио Скерлић у својој исто-

рији српске књижевности, јесте

да је она увек била на један одређени начин регионална и као регнонална на известан начин метрополизована. Мако разбијени на неколико држава, под влашћу различитих, њима туђих п страних сила и касније у својој самосталпој држави, Срби су увек имали само један културни центар око којег су се окупљали. Тај центар окупљања померао се са севера на југ и са запада па исток управо од оног трепутка када су крајње северна и крајње западна тачка, до које су Срби доспели, постале место српског окупљања. Прво је то био Беч и, донекле Трст на Западу, и Будим, Пешта. и Сент Андреја на Северу. Све оно остало било је српска провинција, далеко од свега што се у тим центрима догађа и књижевна публика живела је углавном од онога што су јој поручили пожртвовани скупљачи претплата или случајни пролазници, Касније се центар српског духовног живота почео померати према Новом Саду да би се нетде осам стотина седамдесетих година сместио У Београду. И он је у Београду данас као пример једне метрополизоване културе каква је наша.

Међутим, последњих тридесет година догађа се у српској култури један процес о којем не би било незанимљиво говорити. Наиме, србијанска "провинција почиње да живи неким својим интензивнијим књижевним _ животом, јављају се књижевни _ клубови, касније ти клубови покрећу часописе. Најпре, ти часописи се гасе и пре него што су се афирмисади; управо од оног тренутка када престаје административно управљање у култури и када потребе штедње доводе до кресања дотација провинцијским часописима. Потом се они одржавају пожртвовањем неколицине ентузијаста који малтене за сваки број морају да обезбеде одговарајућа средства и да живе у сталној неизвесности да ли ће број за који су сакупили рукописе било кад угледати света. Коначно, то је ситуација данас, механизам финансирања тих часописа је изграђен и чини се да он доста добро функционише, Ти часописи редовно излазе, или бар не не. редовније од београдских и но. восадских, окупљају се око њих писци двају различитих категорија и на основу прилога на' њиховим страницама може се говорити о двема књижевностима које у овом случају подразумевамо.“

Наиме, јавља се релативно велики број песника и приповедача који у својој средини имају несумњив углед. Боље материјал. но обезбеђени часопис, као „Баг дала" или „Градина", издају и књиге писаца који се око њих окупљају. То исто чине многи књижевни клубови са мањим и већим успехом као што свака из давачка политика подразумева извесне ризике и као што свака издавачка пракса укључује у се бе извесне промашаје. Административно или боље рећи институционално решавају се још неке ствари. Удружење _ књижевника Србије, после рата претежно 'београдско и новосадско, отвара своја врата и ствараоцима који не живе у Београду и њих данас у том удружењу има прилично ве лики број.

Али, то је, рекло би се, све. Нека права веза између књижевнос ти која се развија У Београду и оне која се развија, рецимо, У Крушевцу, Нишу, Шапцу, Зајечару, Лесковцу, Ваљеву, Бору, Све тозареву, Косовској Митровици, да. набројимо само неке градове, прилично је слаба. М исти мах, везе између писаца у тим градовима доста су интензивне. Размењују се књижевне вечери, сараБује се у различитим публикацијама, постоје одређене хијерар“ хије вредности што се, најбоље види по томе ко од тих писаца добија позивнице и узима учешће на различитим сусретима који се одржавају у разним пригодним приликама, Истина, на те сусрете, да би они с ји, или да би својим присуством помогли организаторима да наиђу на веће разумевање код оних који обезбеђују материјална сред: ства за културу У њиховом граду, долазе и писци из већих културних центара као што повремено ти писци и објаве неки свој Рад у часописима који излазе ван места где они живе, Али то су више сентименталне везе према родном крају афирмисаног писца који живи у Београду, него што је то нека непосреднија веза између књижевности која се развија у

Наставак на 2, страни

Предраг Протић

били репрезентативни-

БЕОГРАД, 1. АВГУСТ 1975. голинА ХХУП __БРОЈ 492 _ ЦЕНА 3

ЛИСТ ЗА

МАКЕн ма 1" ћ 5 па СА ИЗЛОЖБЕ „ЧЕШКО СЛИКАРСТВО У Х1Х М НА ПОЧЕТКУ ХХ ВЕКА“ КОЈА СЕ ОДРЖАВА У НАР

"НА СЛИЦИ — ЈОЗЕФ МАНЕС; „ГМУНДЕН" 1 (1842)

СТАВОВИ

ДИНАРА го41 ; “ 4. ду 990 ~ а ИалкОу би Отркл вена Уа вв от 5 + 22

ОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ,

ПОМОЋ ПИСЦУ — ПОМОЋ КЊИЖЕВНОСТИ

БИЛО ЈЕ ВРЕДНИХ покушаја, и индивидуалних и колективних, да се, у оквиру разних скупова, анкета и дискусија, прецизније утврди какви су положај и улога писца у друштву, у којој је мери посао којим се он бави друштвена а у којој приватна ствар, колико вреди и чему служи, занат спи“сатељски, каква су права писца и

колике и какве његове обавезе,

Ипак се није дошло до задовољавајућих закључака. Неки од њих су били прилично декларативног карактера и заобилазили су суштинска питања пишчеве егзистенције. Исувише дуго је трајала ситуација у којој су писци били препуштени властитој судбини, самовољи издавача и грубим тржишним законима понуде и потражње, тако да су многи од њих, после низа безуспешних напора да друш тву презентирају сву важност про блема, западали у резигнацију и повлачили се“без много наде да ће се статус писца извући из магловитих представа и у стварнос-

„ти осетити као конкретнија дефи-

ниција оног што представља функцију пишчевог деловања у култур ном развоју и просперитету друштва. На пишчев рад се у много чему гледало као на приватну де. латност скопчану једино са личном ствараочевом жељом да стекне друштвено призшање и да на неки начин уђе у ред бесмртника.

Напори многих писаца, поготову у малим, провинцијским среди.

"нама у којима културна традиција

није никада имала дубљег корена, '

праћени су неверицом и подсме-

хом, а ни публика у већим градо-.

вима, поготову она шира, вије се „уносила у све животне и стваралачке проблеме писаца, нити _је схватала њихову битност, Тек кад би писац, захваљујући објављеном делу. дошао под удар критике и повлачио одређене консеквенце ако би дошао у сукоб са одређеним друштвеним схватањима, публика (би постајала свеснија његове изузетне одговорности

"не само на уметничком него и на

„идејно-политичком плану и одређеније увиђала да је пишчев рад пре свега друштвеног карактера, али би и тада остала скривена ве"лом тајне многа питања која би по природи ствари требало да ин-

·тересују и појединца и друштво у

целини. ; · Обично се мисли да. поседовати песничку мудрост и вештину представља нешто лепо,. али се мало ко данас замишља над сложеношћу и тешкоћама у стваралачком процесу, над ценом пишчевог рада и корисношћу његова не само културног него и материјалног доприноса друштву. Недостају, нарочито, тананије анализе света оног што, чини _пишчево стварање специфичним послом и његово дело продуктом особенијим од свега осталог. Нарочито се оскудева у п да се схвати

да је писање књижевних дела 03"биљан и мукотрпан посао и да оно проистиче из необичне везе уметничког бића са светом и друштвеном стварношћу као резултат не само његовог властитог искуства и спознаје, него и као дестилат нечег што је прошло кроз фил

тер свести-и подсвести предака и | _ остало наталожено у уметничком

бићу, да би спонтано проговори. о из арсенала уметникова осећања, његове имагинације, изненађујући често и њега самог оним што је све у делу фиксирано као ми сао и облик.

Некима се чини да писци с лакоћом успевају да створе своја уметничка дела и да за њихов рад и нису неопходни неки особити услови. Има, на жалост, и минорних писаца који, пркосећи у својој боемији, исфорсираној и лаж ној, сматрају да је писцу неопходно и сиромаштво да би могао да ствара, а не ретко тако мисле и они који би, с обзиром на функције које у друштву заузимају, требало да дубље схватају потребе' писаца и развоја литературе. Губи се из вида да је за истинско

„уметничко дело, „нарочито. за. ве-

лике романе и поеме, као и за сав остали умни и често креативни рад, неопходна. изузетна – концентрација, а она се не може постићи ако се не располаже посебним временом и добрим условима. Није узалуд више пута речено да је

за стварање потребна доколица у.

којој се уметнички дух припрема за креативан рад.

· Што-је тај рад комплекснији, обимнији, то је и писцу нужнији већи _ напор. Посао писца, поготову ро-

· мансијера, готово. је 70 процената

испуњен читањем, пребирањем и одабирањем материјала, размишљањем, концептирањем. Једним делом је потребно обухватити цело једно историјско раздобље, испуњено безбројним догађајима, љулским покретима, дејством различитих идејних и моралних покрета, пружити у њему оно суштинско што је једну епоху карактери-

" сало, будућим покољењима прене-

ти живе слике минуле стварности о-којој ће они највише да цене по писаној речи. Није он једини даровити писац коме различити друти послови, који су везани за свакодневну егзистенцију, онемогућавају да се посвети пажљивом анализирању свега што је неопходно ла. би се створило, да би се написало зрело, велико уметничко де. ло. У том недостатку времена кри ју се такође мџоге слабости наше литературе. Није никаква тајна да су обично писци који су имали ере

мена и услова за рад створили у.

нас највећа дела.

Писац мора да буде свестрано обдарен и још свестраније образован; што је већи континтент ње това знања, тим му је лакше у суо-

_ чавању са разним историјским,

интелектуални и психички,

друштвеним, социолошким, идејним и моралним проблемима, тим пре ће и једноставније да нађе и одговарајућа уметничка решења. Међутим, у ситуацији кад је не престано у временском _ теснацу, оптерећен свакодневном бригом за одржавање своје егзистенције, раз ним породичним... и. друштвеним „обавезама и обзирима, писац не може да установи границу између свог интимног живота, | јавне делатности и књижевног рада. Кад наиђу крупни догађаји који изис кују и пишчево јавно ангажовање у разним друштвеним акцијама и форумима, сасвим је разумљиво што се инсистира да се писац нађе у жижи догађаја, али морамо бити свесни да често због таквог ангажовања трпи пишчев креатив ни посао. Свако напуштање круг нијег књижевног подухвата, изазвано мањим или већим некњижевним пословима, лоше се одражава у стваралачком процесу и код писаца изазива извесно психичко и физичко оптерећење, јер се касније много теже успоставља стваралачки континуитет. Има писаца који таква присилна напуштања књижевног рада лакше подносе; њихов темпераменат је такав да се брже укључују у друштвену акцију и не губе контакт са делом у мери која би угрожавала њихову стваралачку егзистенцију; има других аутора којима не успева, или врло ретко, да се са истим интензитетом врате свом књи жевном послу. Ако се недостатку времена за све дода и оскудевање у потребном животном и радном простору, немање добре личне библиотеке и документације, онда писцу постаје несношљиво. Најзад, ваља имати у виду и пишчев приватни живот, збрињавање и школовање деце, као и низ других околности које му ускраћују ужи“ вање у стваралачком раду.

Који би услови за рад писца били најидеалнијиг Какав би требало да буде његов друштвени статусг О томе се често размишља и дају различити предлози, Најбитније је, међутим, да се писац схва ти као и сваки други непосредни

"произвођач о чијим се условима

за рад и награђивању брине само друштво. Тешко је пристати на то да литература писцу буде хоби, нешто што је његов узгредни посао. Не може се књижевни рад сводити на суботу и недељу, време кад се други трудбеници обично одмарају проводећи време на викендима и забавама. Сумњам да би. Толстој написао „Рат и мир' да је писао само суботом и недеЉом, а осталих дана време губио у разним некњижевним пословима. Осим тога, још мање је пра:

вично захтевати од писца да ми.

мо овог свакодневног посла служМаставак на 11. страни |

Драгутин Вујановић

У ОВОМ БРОЈУ: —

Др Срђан Мусић: БОВАНИ БОКАЧО, ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ ПИСАЦ КО. 'МУНАЛНОГ ДОБА

РАЗГОВОР СА МИЛАНОМ КАШАНИНОМ — водио Милош Јевтић

Радојица Таутовић: САТИРИЧНИ ГЛАС ЛИРИЧАРА — ПЕСНИК ЖАРКО БУРОВИЋ

Др Славко Леоваџ: КОМЕАМОГРАФ КОСТА ТРИФ КОВИЋ

Слободан Вујачић: ЈЕДНА ДИСКУСИЈА 0 СОЦИЈАЛНОЈ | КЊИЖЕВНОСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ ИЗМЕБУ ДВА РАТА

ПОЕЗИЈА Есада Мекџлија, Весне _Парун, Драгана Колунџије, Добрице Ерића, Александра Секулића, Момчила Љерковића, Зорана Љ. Милића, Станоја _ Макрагића и Радета М. Николића

ПРОЗА — Бајрама — Реџепа гића у

Дратутин _ Вујановић: ПО. МОЋ ПИСМУ поМОЋ _ КЊИЖЕВНОСТИ

Интервју са америчким храмским писцем Семом Шепардом — водио Ми. лан Оклопџић |

О ПОВИМ КЊИГАМА Ри. ста Трифковића и др Миливоја Јовановића и Библиографији Иве Андтића _ пишу — Чедомир Мирковић, др Иван Шоп и др Драгољуб Влатковић М 7

ДОГАБАЈИ

БЕОГРАДСКО ЛЕТО. 775

ОВОГОДИШЊУ _ манифестацију „Београдско лето 75", која се одигравала у просторијама Дома омладине Београда, сачињавали су углавном | позоришне – представе, „Београдски песнички круг" (рецитали песника и коментари критичара), филмске пројекције и музички концерти.

Приредбе су почеле 5. а трајале су до 31. јула и одвијале су се сваке вечери од 21 — 01 часова. Свечани чин отварања је припао млађем ансамблу Хрватског народног казалишта «на. Сплита Које је извело две представе из сред: њовековне француске литературе „Месар из Абевила" и „Пучко слово о лисцу Ренару" у режији Марина Царића. Поред овог ансамбла треба споменути и Експериментално позориште „Глеј" из Љубљане које је више дана гостовало са представом по делу корушког писца, професора словеначке гимназије у Целовцу, Јанка Меснара — „Разговори у материци Корушке Словенке", у режији Душана Јовановића. Представа на упечатљив и драстичан начин говори о притисцима којима су Словенци у Корушкој изложени. До гостовања овог познатог ансамбла дошло је захваљујући подршци Заједнице културе СР Словеније и Љубљане, чиме је дат посебан печат почетку међурепубличке сарадње. „Београдског лета". Из оквира овог, позоришног, сегмента треба споменути и позориште „Дадов" које је на захтев гледалаца и ове године извело „Екскраља" Божидара Љумовића. Добро — је примљено и гостовање студената Факултета Драмских уметности из Београда који су први пут извели своју испитну представу „Симпатија и антипатија" од Јована Сте"рије Поповића изван факултетских просторија, затим | наступ АКУД „Градимир“ који је извео „Амерички сан" Едварда Олбија, Шизгалове „Фрагменте" које је извео Драмски студио Дома културе из Чачка и друге. У извођењу монодраме запажени су били Ружица Сокић са монодрамом „Же на" и Јосип Пејаковић из Сарајева са својом представом „Ој животе". =

„Београдски песнички круг је окупио велики број значајних песника који живе и стварају у Београду, и о којима је, водећи ову рубрику, говорио критичар Александар Петров.

Филмски део Лета је остварен програмом Загребачке школе цртаног филма у оквиру којег смо могли видети многа значајна ос тварења Вукотића, ДХрагића, Гргића, Боурека, Довниковића и дру: гих. у у „Музички део програма је њаван углавном музиком млади највише воле.

попукоју Дом омладине Београда, као организатор ове манифестације,

Наставак на 2. страни 3

Душан Јагликин

има намеру да У наредним ГОДИ“