Književne novine

ПОЗНАНСТВА

У ЗДАЊУ ВЕТРА и ВРЕМЕНА

Поводом „Песама о праху“ Јулијана Тамаша

У ПЕСМАМА младог русинског писца Јулијана Тамаша, које сам читао у препеву Јасне Мелвингер,

непрекидно је присутан визир поднебља, „око степе", свеједно што

, постоји у мелодији Тамашеве песме свагда као подстицај, никад као резултат истражи“ вања. Његова песма тако јг често и помисао о њој самој, о њеном ткиву, безнадежно утопљеној У свет заборава али и у свет сна. Има тихо, малено упутство уз Једну његову мелодију: „песма о ха“ љини слуша се крај воде . И има, такође, усред друге мелодије упозорење налик на малену револуцију у стиху: „заборавите овај говор, научите мој“. Житна поља оперважена црвеним булкама каткад су код Тамаша тек фрагмент пејзажа који он непрекидно настоји да интериоризује. Радосни слапови се дих власи код Тамаша повежу се понекад тамом, а — као на давној, познатој слици Милана Кечића — воњ утутканих панонских ентеријера са жутим дуњама тек је предтекст за МОдаНХоаИну, невеселу поруку усамљености. „Окренимо се тихо северу или МОЛ и шапнимо песму о дуњи", вели Ја маш, у линији најбољег Раичковића, предан том основном свом концепту многозначности решења и спознаја песничке слике. Можда је у овом песништву опсесија круга димензионирана до степена некадашњих опсервација Исидоре Секулић о диктатури вечитих кружења, конвенционалности, навика. „У овом поретку ствари коначност је празнина ' и све што песник, на свом лаконичном али свагда рапсодији наклоњеном писању и путовању проналази, пре свега је у знаку очекивања и слављења ветра времена који, као ка. тегорија, траје у нашој лирици Од Душана Матића до Славка Михалића, као јединствени дозив и не пре: тест песнички. „Ватра, ветар, вода, то и јесу, а како се слути и биће, три прве речи Тамашеве песме која сад с времена

таје рустикалних, апартно реше. них пејзажа, наједном бије грлатост некаквог унутрашњег ритма, некакве езотеричне и снажне вере 7 јео после свега, после сна тако Под сводовима Тамашеве песме, е тек струнама неба, тек

древне ватре старих постојбина, траве шикљају у вертикалама ве АиКих паскаловских простора, 2 иза свега, да Ам као „војник речи или увели цвет“, песник то збори свој носталгични, размишљени мо. нолог. АДисциплинована, тако често одана звуку првобитних акорда сећања, Тамашева песма „поновно стварање света" сагледава као свошансу, свој судбински визир. помири у себи топлину длана и студ ширине", то она уме довитљиво, јединствено, чило, нон за тренутак пр. вог певања, прве песме, прве поРа И пи исл амашев стих наилази „као олутња црна и вита“, вино мудрости, са нечим што неопозиво подсети на Дилана Томаса, ноћни простори равнице, — све се то слива у доживљај о Тамашевог стихованог дневника као природна, неопходна сума не речи, већ слика чијем памћењу је он препуштен као својој јединој могућности. Одиста, како би рекао Борислав Радовић, „у здању лепог ветра и времена“ Јулијан Тамаш је смиреном, племе. нитом пламену своје речитости поклонио сву, велику пажњу истраживача. Одмах у дијалогу са великим, значајним песмама наше младости, сав одрешит и ни у једном тренутку фриволно сентименталан, нити завичајно патетичан, Тамаш показује изузетну наклоност ка вишој, богатијој, доживљеној пројекцији и властитог завичаја, сад већ за њега превасходно завичаја његове песме, и ка мудрој речи која се клони стихова који нас преплављују нескладом и благим штимунгом.

ве песме, биране из знатно про. странијег регистра овог аутора, исказују свој интерес за предмет песме на добар и остварен начин.

Да буде песма, то такође Тама:

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

Ту ће да отпочње моја песма.

У здању лепог ветра и времена Говорићеш ми те последње речи, Говорићемо их у исти, у један глас,

Борислав Радовић, „Лабиринт“

шев стих уме и сме да оствари, богато асопијативан, ослобођен обавезе да сведочи, постављен сам пред загонетку оног истог простора и овог истог времена које спомиње, али коме не тепа.

Помало реска, помало витоперено захваћена потребом смирених, првих и потоњих речи о свету ми светлости, песма Јулијана Тамаша инспирисано показује шта и како снује и умује савремена русинска поезија у Југославији. „Да помири у себи топлину длана и студ ширине", то она хоће, али то и оства-

2 2

ЈУЛИЈАН ТАМАШ

биљном ставу сведочанстава која нас доказују, али која нам и показују рапсодичну заставу тог вечитог ветра времена који ју је инспирисао и коме се она предаје, по потреби пустоловних, смелих одлука.

Здање ветра и времена Јулијана Тамаша данас је увелико постојбина мудре, усредсређене, модерне песме, која не мари за судбину светлости, али и те како мари за постојаност гласа, тог усправног класа на бескрајним, степским пространствима његовог за-

рује, у непрекидном ковитлацу посебних и универзалних значења, једноставно, опредељено, у преоз-

вичаја.

Драшко Ређеп

Јулијан Тамаш

Заборавите овај говор

Заборавите овај говор, научите мој

за најлепши разговор са. тишином, са самим собом. Мојим говором дозивају се мртви, биље и звери, отварају се небеска врата.

Жене, немоћне, раскриљују таму предака, ништавило, утрнулу свест

о речима којима смо појели месо:

чујете ли како им звече кости.

Како се затежу замке и омче

за лаковерне, невине и наивне,

за грлице, док у гласу нежност точе, за мудре, док пророчки ћуте.

Заборавите овај говор, научите мој. Прислања. ухо на срце смрти, именује цвет у који нас судбина затвара; - паам пина = ~

Заборавите овај говор, повешћу вас где мудри зборе без речи.

ОКО СТЕПЕ

Ко погледа у око степе губи вид

и срце му више нема уточишта.

Плави се око степе као око драге, даљина бди. Ваља преко јединог зида —

једноличност равни иште починак.

Једине су стубе влати траве

да спустиш свој умор мрава.

Да ли ти душа, зањихана стенска трава,

и небески ветри љубе исто чело.

Загледани у исто око, слутите песму о хлебу којим вас храни време.

МАРАМА

Узме се комад неба,

житног поља са којом булком или некошена ливада, сечивом ока. једно парче се одреже,

Поруби се стрпљењем љубоморног убода игле.

У игли најфинији конац од сунца или дажда, Понегде се шав заврши чвором снежне пахуље, Најзад се повеже радосни слап власи.

Марама се скида када се булке беру уместо стида да би лептирови слетали са усана на врат.

Када се остари, уместо марамом, радосни слап. власи повеже се тамом.

ДУЊА =

Личи на сунце, мирише на дојку, зри у крви укуса опоријег него смрт. Дуња скрива тајну о још ненаписаној песми,

Потражимо реч за песму о дуњи.

Она мора дуго, дуго да зри у крви говора; завуцимо руке и говоримо тихо у недра жени.

Замирише ли у нама нека зри до последњих сати позлате познатог нам смисла.

Окренимо се тихо северу или ветру и шапнимо песму о дуњи.

ПЕСМА О ПРАХУ

Научили смо, када оживи прах

у лику је хлеба илц замишљеног путника, путује више не као прах

нето ватра, ветар или вода.

Сажима, крај сваког почетка

као присутност ћутње за коју не знамо

да ли је ћутња или неизговорена опомена, или се опет ватра, ветар, вода

спремају да затворе тајну

у глухи круг свешћу ограниченог прстена.

У овом поретку ствари коначност је празнина. (СА РУСИНСКОГ ЈЕЗИКА ПРЕВЕЛА ЈАСНА МЕЛВИНГЕР)

Миле Станковић

Самоћа густа као тесто

ћа.

ј зе и рачунска откри Тана УУраМЕ Дре Р емљи толико људских бића да без обзира на кротко пеје нарав жучну неће моћи да пруже тел неће имати места да седну ни, да 3у У . ни као чапље на једној нози да стој

Неће бити ниједне постеље ни стала неће постојати ни миљеници ни 0 бе оребла изгубиће се и жиг срамоте и Па аи | јер су сви стиснути и сасвим или

Али у томе збегу који дању и НОПУ

искључује вековну самоћу

осама стара самотиња љута |

на највиши је степен уздигнута

Јединке сложно тону у туђе сенке на све мисли мудре и глупе стају у и Њу Човек је ослобођен празнине и, тиши У у себе лишен даха лишен и у то сом

И док сунце кроз пару уздаха и зној] извија исконске лукове дуге Лиза вечит» усамљеници без лика и р 7 о заједнички тугују за пространствим

села. ; ешаних традова и“ О јадни житељи сл човека у вуку

не гледајте вука у човеку ни ксрените у поход на боља небеска Ре Ко жели ширине нека само подигн Ба Узвисите се смело да не о а ни збаците неминовне пропасти

Ускомеша се маса ал сви су толико бљ да нико није у стању. да искобеља пр

"чак и кад су у питањ

Кад се све пусте жеље у исту људи не умеју више на разне

ј о У колективу самоће истом се мишљу | њи и подозрењу

џ више нема места мрж

Остајемо где смо а богови ж кад отварају видике увек су

СА ПУТОВАЊА

тескобу сјате начине да пате бекству баве

едни славе "у закашњењу,

ЖИВИ ЛЕГЕНДА О ДОЈЧИН ПЕТРУ

ЈЕСТЕ ЛИ били када у Пешти и Будиму2 Сигурно да јесте, то је веома близу. Ако и нисте, онда сте овај град са два имена, која су се временом слила у једно, баш као и сами градови, — посетили у мислима, у машти, Репимо, када сте читали народне песме, посебно лирске (њих је Вук ентлменски назвао жен-

ским); у њима се, не мали број,

пута, са дивљењем помиње бели Будим.

Стојећи на Гелертовом брду, и посматрајући Пешту како се, у даљини, покушава сакрити у сиво-тамној измаглици, питамо на шег пријатеља Мађара да ли зна за одушевљење у којем се брежуљкасти Будим и ова огромна варош преко Дунава могу пропити за један дан. Да ли зна јунака којем је таква помисао могла пасти на ум. Реч је о једној од најлепших песама које је Вук записао. Наш пријатељ се присећа доста брзо и после малог напора, он нам питањем одговара: „Је ди то онај што је љубио будимску крчмарицу2".

Јесте, он је. И после тога је дао за вино „врана коња и златан Ббуздован", а уз то још триста дуката. Вероватно су и они били Од злата. На карање краља Матија ша, одбеседио је:

Да си био ту у крчми, где сам

пио ја,

и љубио крчмарицу којуно

сам ја,

помио би равну Пешту и сав

Будим град!

Изгледа да нам је винска. проштдост врао упечатљива. Марко Краљевић је о ункашу носио ту-

лумину вина, а ни Срби у деветнаестом веку нису у томе оскудевали, Овде, у Будиму, њихов део града. налазио се лево од нас, испод Гелертовог брда, Ао садашњег лепог Елиза! ог моста. Звао се Табан. И данас се тако зове, само ту више нема некадашњих кућа. Све, углавном, прекривају површине засејане травом. Оно што је саграђено у Х1Х веку, и раније, порушено је крајем последњег рата, када су теписи бомби бацани на Немце, који се управо овде, дуж будимске обале Дунава, беху утврдиад. Тако је нестао и део који је био рацка варош.

Али, гле ироније: преживела јестара грађевина у којој је и дан. „данас крчма „Арањ Сарваш", на српском „Златни јелен". Историја казује да су овамо навраћали (и умели да поседе) виђени будимски Срби у првој половини ХЕХ века. Поред осталих, и „бркати, плеђати човек", _ песник Сима Милутиновић Сарајлија, затим његов пријатељ будимски бележник Сима Игњатовић, и млађи рођак овом последњем Јаков Игњатовић. |

Чудновато колико је вино по. стало незаобилазан фактор у изучавању наше културне историје,

сасвим 03 биљни научници — Скерлић, на пример. У студији о Јаши Игња. товићу, једном Од првих својих радова, будући велики _ српски књижевни историчар и неумитви судија, дотиче на једном месту судбину Милована Вилаковића. Некада славног аутора „Ве

лимира и Босиљке" и „Љубомира у Јелисијуму" затиче овде у ужа сној беди: заборављенот, гладног, у једној собици, „усред зиме огрнутог јапунџетом, пише замрзлих

прстију „Селима и Мериму". Ту.

је спавао и радио, али хранио се у једној малој пештанској гостионици — „Код Јозефа", „крај јевтиног вина". Јесте да је беда, али без овог последњег, изгледа, није могао. Нека је јевтино, само кад га има.

Милован Видаковић, изгледа,

није заслужио да га, бант толико ,

заборавимо. Ако ни због чега друтог, а оно због чаше на коју он није заборављао ни у, казасмо, каквој беди. Јер исту такву ча. шу (можда само квалитетнијег вина) празнио је Бранко Радиче вић, нешто дошџније, додуше. Јоца Киш, будући чика Јова Змај, или Змајова, како је његово име писао Лаза Костић, такође се

подсећао како се посрће „од љу- ·

бави и од вина“. А Мађари су нам испричалм да је Петефи наздрављао У „Пилваксу“, и данас значајној пивници и кафани, бо: дрећи на борбу у 1848. години.

Скоро цела данашња Будимпешта, и са пештанске и са будимске стране, има сијасет места где можете да изигравате Дојчин Петра (бар што се оног друтог дела, пијанчења тиче; први део, оно око крчмарице или ње не сроднице, припада дискрецији, гризнаћете!). За разлику од нас, тде вино полако губи своју траАицију, будимпештански конобари имају непрестано прилике да угљ раво вином услужују увек жед не госте, које доносе у керамич-

ким бокалима, зелен 5 ним. ' од ва

Сутрадан, када смо кренули пут Беча, следили смо опет тратове наше прошлости. Пошто смо приспели касно увече, тек нареАног дана успели смо да пронаЊемо места којима су ходали До. ситеј, Вук, а нешто касније и Бранко. Опет нас је пут навео на интересантно здање: Грикихе Пајсе, у преводу: Грчки ћумез. Стара крчма, сачувала своје обличје. > њу је некада навраћао Доситеј рај разуме се. А ми, људи

ице 2 б аи он журби свратисмо

Али увече, кад за ) нешто поједемо, доба ики. плина ДА упоређујемо Пешту и Беч, два и па „центра двојне монархије.

поређење испаде на штет „царствујушче Виене": пати. ско вино учини се бољим, Ади не Е јр сетисмо се Бранко.

, 5 „== неке. де ђ анице Бајроновом „Чађљ ера. ду, и пошто се збивања из пе а ванаг романа у чек 4 УУ раво за ове бечке улице А коначно винску из. поло ома дани Петра те чући нас да издржиме, а јеНе ““ 5 у Маријахилфер

. ечк ТАТЕ пола ноћи при ни Пн не се нама само причинило да је те. ~ · раш као што се варадинском

аку причинило да је могуђе по.

пити — Пешту и Будим заједно,

Штра.

Благоје Јастребић