Književne novine
АРАТИ ПРОФЕСОРИ,
ВОЛИТЕ КЊИЉЕВНОСТ!
Наставак са 1. стране
питање које одлучује битку за нове читаоце. Да ли ће имати довољно суптилности и проницљивости да из шуме података издвоји баш оне који су неопходни и одбаци оне без којих се може да би се место тога посветило више времена књижевној анализи, да би се указало на врлине и мане дела, на оно што литература заиста јесте и због чега се литература чита. Није реч само о начину предавања, мада је реч и о њему; можда у првом реду о њему, Реч је о формирању једне свести, да је литература део нашег живота, да она иде у ред наших духовних 'и културних потреба и способности да се ученик увери да су нам те потребе доиста потребне.
Литература није само у школском програму, литература настаје сваког дана, некада пред очима младе публике, некада далеко од ње. Да ли ће наставник схватити свој позив рутински, набрајати куће у којима је у Бечу становао Вук Караџић, уместо да открива ученицима лепоте Вукове устаничке прозе, да ли ће давати бизарне податке о томе да ли се Харалампије презивао Мацура или некако друкчије, иди обраћати деци пажњу на лепоту Доситејевог причања, нешто је што добрим делом одлучује исход борбе о којој сам говорио. И не само то. Постојао је годинама јаз између школе и књижевности која је жива. У време моје младости наставници књижевности, уместо да нам објашњавају поезију Миодрага Павловића и Васка Попе, плашили су нас њом као нечим мрачним и мутним, неразумљивим и сулудим пи, несвесни тога што раде, одвраћали нас од савремене књижевности и самим тим и од књиге.
Било је, пак, и оних других који то нису чинили, који су нас упућивали да размишљамо о ономе што се збива, упућивали нас на то да је изишла нека нова књига или кад нису били у могућности да нам одговоре на питања, упућивали нас на књите у којима евентуално можемо да нађемо олговор. То често нису биле праве књиге, нити су одговори били прави, али су њихове намере биле чисте, а за утеху може да им посмужи то што правих и кривих књига, по дефиницији, нема, и што је свака од тих књига могла да нам створи неке нове радозналости мако није увек могла да нам разреши неке дилеме. |.
Немојмо бити неискрени ни према себи, ни према другима. Битке замишљају генерали, али се оне добијају на нивоу редова; могло би да се каже да одлучујуће битке решавају поручници и капетани у које њихови војници имају поверења. Ми данас у школи имамо наставнике који воле књижевност и наставнике који је предају јер немају куд, зато што нису нашли други посао и зато мрзе и себе и школу и свој предмет. Ми и данас, као и пре двадесет пет година, имамо наставнике који воле савремену књижевност и оне који према њој гаје толике отпоре, да не могу да савладају своју приватну аверзију према њој и да ту аверзију не пренесу на своје ученике. А требало би отприлике сви да је воле, или уколико је не воле, да се њоме не баве.
Наставни програм се састоји од списка писаца које треба проучити, одређеног броја дела из обавезне лектире, писмених задатака, понављања и утврбивања градива, како се, не знам због чега, зове обично оцењивање ученика. Он је, рећи ће се, велик и преоптерећен, тешко да може да се стигне да се и он обради, а камо ли да се прича о тамо некој савременој књижевности од које се не зна шта ће да буде. Неквалификовани да говоримо у име будућности која ће садашњост верификовати или одбацити ми често себи дајемо компетенцију да у име те будућности превићђамо садашњост и да је не узимамо у обзир.
Постоје она међувремена на почетку и крају часа, на литерарном састанку, на , на неком успутном виђењу када се Баку може скренути пажња на неки добар роман, занимљиву приповетку, чланак у часопису или књижевном аисту. То није никакав напор. Захтев је врло прост. Васпитачи треба да читају и прате савремену књижевност, да од својих личних књижевних симпатија покушавају да стварају ученичке симпатије, да доносе у школу часописе и новине које и сами читају — уколико их читају — и да тако од књижевности граде нешто живо што настаје, ствара се и никада ниједног тренутка не нестаје.
И зато када говоримо о овоме о чему сам говорио, када апелујем на наставнике књижевности да воле књижевност, онда ми се чини да не захтевам ништа немогуће, него да их подсећам на њихову 0бавезу, на ону стару истину која је лобила своју речиту формулапштју у једној популарној песми једног полузаборављеног песника;
„Професор није,
примером тешко је застати без по штовања. Али ђаци се, исто тако, могу учити и томе да је наша књижевност, како је то некада рекла Исидора Секулић, достојна патриотизма и да је она део нечега што спада у наш свет који нам је близак и драг, и који одређује наш идентитет онако како га одређује. Али да бисмо књижевност могли да примимо као део нашет идентитета, ми морамо да је волимо онако као што се воле све вредности које одређују тај наш идентитет. Да би се до тога дошло чини ми се да наставник књижевности може „много да учини. .
Предраг Протић
ВУК КАРАЦЕЋ КАО ИСТОРИЧАР
Наставак са 1. стране
те да против истине ништа не каже. Није га никад било ОТНА да отворено призна да нешто не зна, а исто тако није се либио да призна своју грешку и да раније своје тврђење у понечему накнал но исправи, Тако је, на пример, Ранкеу раније, 1828, године тврдио да је Карађорђе узео 1809. Сјени-
на јуриш, али се касније, 1860. ке исправио искреним речима: „Ја сад на своју и свију нас срамоту морам казати да то није истина ...."
Вук је имао и урођену способност у свим гранама наука којима се бавио, па и у историји, да уочава и да издваја битно од небитног, а то је — не заборавимо — битан предуслов да се неко успешно бави научним радом уопште, Вук је умео да и у историјском казивању распознаје шта је главно, важно, историјско, а шта споредно, неважвно, неисторијско. Имао је сигурно око нарочито за карактеристичне детаље посебно кад је у питању било приказивање живота војвода и других знаменитих људи из устанка, кад се радило о биографијама „знатнији Срба" које су чиниле саставни део уотаничке историје. Иако није био историчар по струци и по образовању, пако му је до руку било дошло релативно мало у то време значајнијих историјских радова на које би се могао угледати. Вук је познавао и примењивао, чини се углавном спонтано, правила тав, традиционалног историјског метода. Његове побуде за писање савремене српске исоторије биле су патриотске али и научне. Неки дотадашњи написи странаца о Србији (као Бантиш-Каменског, Вајнгартена, барона Роткирха тј. Гедеона Маретића) садржали су и неке нетачне информације и негативне оцене о Србији и Орбима; описујући догађаје из историје Срба — каже Вук — „тући писатељи, које из незнања, које из зависти, или из љубави к овоме народу, најславније и најзнатније догабаје изоставе или наопако напишу"; то су често „ту. ђих писатеља којекакве басне и гаталице које се (...) за истину продају и држе". Вукова је, меБутим, жеља била да би се његовом Историјом Срби „боље познали између себе" и „да би остали народи познали нас с најбоље стране (колико је могуће не вређајући истине)". Европа треба да упозна Србију бар колико и Грчку и њене напоре за слободом. У свим Вуковим радовима, укључујући и историјске, „главно, или управо рећи једино моје намјереније — вели Вук — било је корист и слава народа нашега".
Међу главне изворе за Историју коју је намеравао да напише и коју је делимично објавио, Вук помиње сведочанства савременика и своја непосредна запажања. Пошто је одлучио да пише Историју, распитивао је — каже он — у бији „које зашто и биљежио", питао је не само Србе нето и Турке како је било. Осим тога, као што је већ речено, био је „посленик и „очевидни свједок“ у 'устаничким збивањима и то му је врло мното помогло да провери, исправи или допуни онај први извор, „јер се догађаји приповедањем ис- · кваре" нарочито после дужег времена. Према Вуку, историја се пише ради потомства и за њ, па је управо због тога дужност историчара да ништа не поправљају и не дотерују, него да истражују и излажу само истину. Вуково је гледиште било да треба на основу поузданих и проверених оведочанстава описати просто и једноставно ток историјских збивања, уздржавајући се при том од оцењивања догађаја и људи о којима се пише, да би се" тиме постигла што је могућа већа непристрасност и објективност. Али пустимо Вука да сам он то исто каже, како бисмо осетили, поред Вукове, мудрости, и „чистоту и сладост језика којим је говорио и писао;
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
са. днев ником само". , који је то рекао, учио је своје ђаке храбром умирању и пред његовим |
"СА ОВОГОДИШЊЕГ БИТЕФА: СЦЕНА.
пишем све онако просто без икакве мајсторије и философије, као што би Србин Србину приповједао; а закон сам. поставио да нити кога хвалим ни кудим, нити да се чему подсми. јевам ни чудим, него само да кажем како је било, па читате. љи нека сами суде шта је за хвалу, што ам за куђење, што ли је за чтудо, што ди за подсмијех".
Случило се да смо ове године, у којој смо на разним странама и пољима прослављали и прослављамо тридесет година од историјске победе над фашизмом, славили и сто година од смрти првот борца на социјализам у Србији, Светозара М . А тај далековиди тенијални млад човек, који је у свом „духовном оку саме дао, борећи се за њу, једну вели. ку друштвену заједницу на Балкану, на социјалистичким и самоуправним темељима засновану, дуговао је много и генијалном и истинољубивом Вуку. Прадећи кондира Ро По де звитка Србије, слику њене лости и њене будућности, Марко-
Из ИЗВОЂЕЊА „ТАРТИФА“
вић је у ту своју концепцију У. |
градио бар два значајна угаона камена преузета од Вука Караџи-
ћа: Идући за Вуком, кога је у сво _
јој „Србији на Истоку" обилно наводио, и захваљујући њему, Марковић је могао да уочи како дубоки, преломни значај првог устанка тако и нови пут даљег друштвено-економског и политичког развитка српског народа отворен пр.“ вим устанком. И. за Марковића као и за Вука почетак је био и остао "у првом српском устанку. Милошева прва влада — то су, као друто, Вук а за њим и Марковић уочили — значила је у унутрашњој политици напуштање демо кратских устаничких идеала, услед појаве бирократије која ће временом, супротстављена народу, заузети место владајућег друштвеног слоја и допринети формирању буржоаске класе у Србији. Проблем бирократије у Србији, на који је први у својим историјским радовима указао Вук, заузео је потом централно место у каснијем социјалистичком учењу Светозара Марковића. Тако се и овде, на примеру Светозара Марковића, још јед: ном показало колико је дубоко и вишестрано Вук Караџић ушао у друштвени развитак Србије и колико је његово дело, такво какво је било, узидано не само у културни него и научни и политички развитак Србије и напредак српског друштва.
Проф. др Драгослав Јанковић
ликовни ПРИЛОЗИ У ОВОМ БРОЈУ УЗЕТИ СУ ИЗ КЊИГЕ ЦРТЕЖА „ИГРА и КРЕТЊЕ“ БОЖИДАРА ПРОДАНОВИЋА, КОЈА ЈЕ НЕДАВНО ИЗАШЛА ИЗ
· ШТАМПЕ (ШТАМПАРИЈА „БУДУЋНОСТ“,
ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ). КЊИГА САДРЖИ АВАДЕСЕТ ТРИ ЦРТЕЖА КОЈИ ПРЕДСТАВЉАЈУ ЖЕНСКЕ ФИГУРЕ У ПОКРЕТУ
(ПОПУЛАРНО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ИЗ ВИЛЕРБАНА; РЕЖИЈА РОЖЕ ПЛАНШОНА)
,
„Ја «не тражим у овој историји мојој — писао је Вук — да оставим примјер српским реторима и историцима, него сам се трудио да о-
ЛЕТОПИС
Пети међународни састанак елависта у Вукове дане
ТЕМЕ ЗА ОВОГОДИШЊИ, У меЊународни научни састанак слависта, Савет Међународног сла, вистичког центра је одабрао ме Њу темама које су предлагане на претходна четири научна састанка или које су се својим значајем наметале, а управа Међународног славистичког центра _ је припремала програм и организо“ вала састанак на искуствима до. садашња четири окупљања. Имао се на уму основни циљ Међународног славистичког центра да научни састанак окупи југо. слависте и донесе резултате ко: јима ће се обогатити сазнање о појединим областима језика и књижевности, на којима ће се решити нека од већ постављених питања и отворити нова.
Предложене су теме које су судећи по одзиву око 90 референата, свесрдно _ прихваћене Летопис Матице српске и типови европских и српских часописа У ХГХ и ХХ веку (поводом стопе. десеттодишњице излажења _ овог мрвог српског књижевног часопи' са) и Бура Даничић и развитак
" ерпскохрватске филологије (пово-
дом стопедесеттодишњице рођења овог истакнутог српскохрват“ ског филолога).
Нису случајно узете ове две теме заједно — ни само по томе што се обема обележава сто пе десетогодишњица Летописа Мати це српске и Буре Даничића нити што су оба ·јубилеја везана за Нови Сад. Даничић, истина, није много пријатељевао са – Летописом, нити га је Летопис за њего" ва живота био пригрлио као свота. Ипак, они су у нама заједно јер су се Летопис Матице српске и Бура Даничић (или по рођењу Борђе Поповић) уградили у наше национално и људско биће. Летопис је постао саставни део нас отварањем својих страница да се на њима нађе и са њих зра чи оно што је било наша потреба и наша ознака; наше препознавање и наше стремљење, каткада наше заблуде и чешће пра: ва виђења и осећања живота исказани уметничком или – стручном речју. Бура Даничић се уградио у нас својим делом, које је помогло да нађемо сами себе, да сазнамо наше језичко дакле духовно и животно биће, Научно засновано његово деловање — рад значили су чврст осАонац за даља тражења, развија: ња и дограђивања ове стране нашег постојања. И Летопис Матице српске и Бура Даничић били су нам мостови са светом, нарочито су били спона са _ другим југословенским народима у језику и књижевности, у култури и науци, у иницијативама и резултатима, подстицали су нас · на прегалаштво али и давали оства“ рења која су се могла прихвати" ти и указивали на аршине којима смо се могли мерити. Присутношћу таквих деловања до. данашњих дана они су постади наша реч, наша садржина, ми их осећамо у нама као ослонце свота постојања. Отуда се настојило да се заједничким научним састанком југослависта из наше земље и иностранства сагледају битне нити њиховог трајања са нама и у нама, да се укаже на њихову особеност и вредност, да се назначи њихова величина из перспективе и са сазнањима да: нашњих генерација које су у овој јубиларној години удаљене век и по од њихових почетака.
Учесници научног састанка показали су широко и разноврсно интересовање за проблематику коју нуди Летопис, У својим број ним (43) и садржајним реферати ма и у дискусији осветљавади
су особености овог стопедесето. годишњег часописа У нетоние по јединим развојним раздобљима, однос Летописа према другим часописима и периодичним пуб-
јама у српској и КОД АРУ Ек Пи Е словенских и
тих југословенских, европских књижевности, осветља, вање низа књижевних појава и
и зна: ихових узрока, последица % Сани Летописа;
чаја на страницама паче је однос Летописа према народном стваралаштву, према књижевностима других _ народа, према значајним писцима наше и светске литературе. Такође, У рефератима и дискусији обухваБени су и научно осветљени низ књижевноисторијских и културних видова деловања Летописа као и однос према Летопису У вестима и критици који су објављивани у нашим и страним књи: жевним публикацијама,
Буро Даничић је својим де лом значајан не само за развој српскохрватске филологије, већ и у ширим славистичким размерама. Но како је он искључиво деловао обављајући пионирске послове у изучавању српскохрватског језика то његов рад није довољно оцењиван и са стано. вишта његовог доприноса слави. стичкој науци нити је био пред: мет комплекснијегт изучавања. На У међународном састанку слависта радови домаћих и страних учесника допринели су да се ос ветли његово место и сагледа ДОпринос не само српскохрватској филологији већ и његова шира улога и значај, да се оцене његови домети, филолошки погледи и практични резултати у односу на друге филологте његова времена, као и да се преиспита трајност тих. достигнућа у светлу нових научних виђења. .
М поднетим рефератима и о Летопису и о Даничићу провла чи се јединствена нит — њихов значај за нашу културу, језик, књижевност и науку је пионирски, огроман и да из историјске перспективе гледан постаје све јаснији и видљивији.
Окупљање југослависта из наше земље и света на међународ ном научном састанку у Вукове дане већ је постало традиција. Овогодишњи радни сусрет обогатио је ту традицију новим, научним резултатима, али и омогућио да се учесници у личном сусрету информишу о текућем раду и договоре за заједничке послове у југославистици,
Слободан Ж. Марковић
Десети „Мокрањчеви дани“
У Неготину се, од 19. до 23. септембра, одржава уметнички фестивал „Мокрањчеви дани", ко ји се ове године приређује по десети пут, а њиме почиње прослава Отодишњице рођења највећег нашег композитора.
Међу најзначајнијим манифе. стацијама на Данима ће бити концерт Мешовитог хора Радио. "Београда на којем ће, под упра. вом Боривоја Симића, бити изведене награђене хорске композициЈе на конкуроу Удружења композитора Србије и то: „Ругалице" Од сарајевског композитора Драгоја Бенадера, „Чочек" Димитрија О. брадовића и „Јадна драга" коју је, према тексту Бранка Радичевића, компоновао млади београдски композитор Димитрије Големович. Не мању пажњу љубитеља хорске музике привлачи и натпевавање хорова, то својеврсно надметање извођењем Мокрањчевих композиција на којем ће суделовати: Хор „Бранка Крсмановића" из Београда (са диригентом Богданом Бабићем), Хор „Станко Драгојевић" из Титограда, којим диригује Цвјетко Ивановић, Хор „Слободан Принцип-Сељо" из Сарајева, који ће певати под управом Мирослава Омена, Камерни хор из Бечеја чији је диригент Миљенко Шу. стран и Хор града домаћина. Про фесори наше најстарије музичке школе, која носи Мокрањчево име, приредиће · два концерта а предвиђено је и вече студената Факултета музичке уметности из Београда, Фолклорне групе из разних крајева Србије, са својим тостима са Косова, употпуниће богат програм Мокрањчевих да на", Изложба сликара-намваца, филатедистичка _ експозиција са темом „Уметност на _маркама", свечане беседе у част Мокрањче: ву, изложба „Деценија Мокрањче-
_ вих дана", књижевне вечери, смо-
тре народних ношњи и друго, пружиће · могућности посетиоцима Мокрањчевих данф% да ову изузетну манифестацију што пуније мн целовитије прихвате. (В. ДЈ)