Književne novine

ВЕНО ТАУФЕР

ЗвУЦЕ, ___БОЈЕ___ И СВЕТЛОСТИ

Вено Тауфер: „ПЕСМЕ“,

превела Марија Митровић,

„Народна књига“, Београд, 1974.

КАДА СЕ 1969. године појавила књига „Вежбе и задаци" Вена Тауфера било је сасвим јасно да смо упознали талентованог песника и да смо, макар и мало касно, открили једну сасвим необичну поезију. Учинило нам се да ништа оригиналније у изразу и у форми у словеначкој поезији после Косовелових „Интеграла"“ нисмо про читали, Потражили смо тада и друге Тау: ферове књиге, а пре свега његову прву збирку, „Оловне звезде", те књигу песама „Заробљеник слободе". Тиме је наш дожи

вљај постао целовитији, јер смо пред со. бом имали, углавном, све што је. овај да: ровити песник до сада написао. Сада, пак,

пред собом имамо избор из Тауферовог песништва и могућности да искажемо неке своје утиске, јер, уверени смо да је о вај песник развио главне мисли своје песничке визије, учврстио је већ своју форму, разрадио језичке структуре, отворис главне теме и дефинисао поглед на свет.

Тауфер је још млад песник, иако при. пада средњој генерацији послератних словеначких песника. Битно је да је он неумо рни трагач, жестоки антитрадиционалист, не воли да се једино ослања на сопствено искуство и лична осећања. Тауфер верује Да је мисија правога песника да сваком својом песмом каже неку нову реалност или да је наслути. Такође је карактеристи чно за Тауферову оријентацију да свет и односе у њему стално сагледава из угла из којега га нико пре њега није посматрао, у њему открива нове звукове, другачије боје и комплекснија стања и изражава га дубљим понирањем у његова кључна ста ња., Књижевна критика у Словенији већ је указала на неке од тих карактеристика

ауферовог песништва и у први план је ставила два њена момента или два њена мисаона тока: неки критичари тврде да је Тауфер разорио мисао о ап у која се ослања на учење о вољи за моћ, а дру. ги да је све у његовој поезији игра. Иако у овим тврђењима има истине, Тауферово певање н мишљење је сложеније, дубље, комплексније у надахнућу, са рафинира. нијим филозофским погледима, узбудљиви. јом структуром и већом песничком има.

гинацијом.

Тауфер је у својој поезији развијао је Ану врло занимљиву мисао: како и коли. ко комплексно човек живи у својој лич. ној слободи. Њега та мисао занима због тота што је свестан да само слободан човек може креативно да делује и да се ви. шеструко доказује. Та мисао о човековој слободи мотивисана је чињеницом да је човек у принципу, како каже Карл Јас перс, више од онога што је кадар да зна о себи. Осећање да је слободан стимулише га да се истражује, да себе и свет око себе преображава и, кад је то потребно, да га ставља у функцију своје слободе. У том смислу код Тауфера ништа није стандардно, привидно све је дисхармонично, све је атомизирано и све оставља утисак анархичности. Има момената кад се Тауферова поезија својим ирационалним експресијама на: меће као неонадреалистичка визија, у је зику је декомпонована, симболи су јој ирационални, стих је свесно грађен у кон фузном ритму — и, ако неко овој поезији прилази са класичним навикама, он може остати збуњен, може бити иритиран, неће бити у стању да схвати поруке овога песника. Али, због тога не треба анатемисати песника, јер његова је поезија израз ње гове слободе, то је једини могући начин да каже своја осећања и схватања света, то је његов револт на класичне облике. али и схватање да човек, а песник посебно не сме да робује класичним облицима из раза, јер сензибилитет и начин човековог мишљења из генерације у генерацију се мењају и све постаје сложеније и комплек сније.

Тауфер је својом поезијом устао против тог спутавања човекове слободе пи у томе се манифестује његова револуционарност која се преноси и на подручје језика, осло-

„чији од других. У таквим песмама Тауфер

КРИТИКА _

бађа га од класичне синтаксе, проналази нове просторе, ствара нове могућности за модулације израза. У најбољим Тауферовим песмама откривамо нова звучања речи, већу скалу боја и тонова, оштрије, луцидније, рафинираније слике, дубља психи чка стања и струјања у човеку и природи.

И поред тога што је песништво Вена Тауфера направило читаву револуцију у новијој словеначкој поезији, оно није, бар за сада, успело да се домогне њених врхова, јер је овај песник, ипак, исувише експериментисао, Његова је песма нова и добра само кад је стварана из потребе његове личности да каже одређено стање, спицифичну ситуацију која је израз уну-

их. аја у њему, кад је егзистенцијални одзив на историјски чин, кад је исказ личне судбине. Међутим, так. вих песама има релативно мало. Више има оних других, које су рационално правље. не, које су израз моде, које су последица настојања да се по сваку цену буде друга

остварује само техничке иновације, само спољашње ефекте; у њима нема лирске ватре, а песникова личност је на известан начин отуђена, заробљена, подређена тех нократској визији, а то није будућност поезије, то, усталом, није био ни почетни циљ ове поезије. Али, она је још увек у процесу истраживања, и ми ћемо из ње памтити оно што је у њој израз људске слободе и што је њена дијалектичка визија данашњега света.

„Избор и поговор за ово издање направио је песник Нико Графенауер, а књигу је врло коректно и прецизно превела Марија Митровић. За превод се, штавише, мо же рећи да је надахнут и да Тауферову по езију, која није увек лака ни сасвим јасна, отвара ширим круговима читалаца.

Миливоје Марковић

ПСИХОАНАЛИЗА И КЉИЕВНОСТ

Зоран Глушчевић: „АЛФА И ОМЕГА“, „Вук Караџић“, Београд, 1975.

МАЛИ је број у нас познатих и вредних књи жевних критичара који као Зоран Глуш: чевић већ годинама са изузетним жаром и преданошћу проучавају област психолоти је, психоанализе и психотерапије. Ово њетово дубоко улажење у ове области, којима је и иначе тешко прићи као хладни и строго објективни посматрач, достигло је његовом новом књигом - „Алфа и омега" за видан степен овладавања сложеном психоаналитичком материјом. Ако су последње две Глушчевићеве књиге, обе посвећене Францу Кафки („Студија о Кафки" и „Кључеви за замак") још патили од „психолотизама" п не увек адекватне примене психоанализе на сложену Кафкину лич. ност, књига „Алфа и омега" показује даље сазревање њеног писца.

Нешто више од половине књиге (која има 366 страна,-укусно је опремљена и вр. ло скупа! Глушчевић је посветио одреБивању места психоанализе у данашњем културном животу, посебно њеног места у психологији стваралаштва, обраћајући се, и цитирајући их, оним модерним пси. хоаналитичарима који су доиста унапреди ли развој психоанализе, или личним доп-

осом овом напретку (као Масћас! Ваја, кога Глушчевић стално цитира као Мајкл Белинт) или ауторитативним укључивањем у хуманистички психоаналитички „тренд“ (М. Ешгегј. Пошто у нашој средини још има необавештених или љу. Аи свесно ушанчених у превазиђена схватања о психоанализи и поред двадесето. годишњег рада и труда низа одговорних и признатих стручњака да се психоанализа и код нас уведе на велика врата и постави на своје место, Глушчевићев допринос јективном посматрању психоанализе и ње ном стварном значају за савремен живот, сматрамо изузетно значајним, А у чему би се састојала та вредност психоанализе за наш садашњи животг

Не идентификујући се са психоанализом као „погледом на свет", нити јој се некритички препуштајући да га она води, Глушчевић је психоанализу схватио, ако смо га добро, разумели, као непрелазну етапу у развоју индивидуе, која овој мо же да донесе зрелост, самосталност, ду“ шевну равнотежу, проширујући јој свест и проширујући јој личну одговор. ност. Ако психоанализа ово може да постигне, а уверени смо да је она то у стању, било својом психотерапеутском мето. дом или озбиљним теоријским бављењем њоме (у случају Глутлчевића), она је обез бедила своје место и своју мисију у на шем веку. Сваком ко прати развој психо· анализе данас је јасно да психоанализу не треба изједначавати са Сигмундом Фрој дом и његовим „погледом на свет". Ово и Глушчевић доказује, мада бисмо ми још више истакли разлику између класичпе психоанализе, онога шта психоанализа пре дставља данас и могућности које пси хоанализа крије у себи за будућност, а 0 којој су највише писали Фром и Фурер.

Осим тачног ценгрирања психоанализе у савременом кругу социолошких и психоАошких теорија, Глушчевић је прихватио сложен задатак да нам објасни два зна. чајна феномена о којима се дискусија не прекида деценијама. Један је питање порекла мита о рају, а други питање људске кривице. И о језном и о другом проблему Глушчевић размишља озбихло, опширно, делимично и оригинално, нако у оквирима Фромовим импликацијама проширеног пси

хоаналитичког тумачења, доводећи у везу ове феномене са стварањем, регресијомј и појмовима окнофилије и филобатије, које је увео М. Балинт у савремену психоанализу (окнофилија као апсолутна, дакле и неуротична жудња за објектом од кога окнофил жели да буде ношен и вођен и, филобатија као супротан став према све. ту који се жели освојити и за себе при. грабити). 5

Објашњење напресушне човекове тежње ка прајединству, симболично изражене у миту о рају, који је познат готово у свих народа на свету, колеба се код Глушчевића између првобитног јединства човеко вог са природом (а затим расцепа на суб. јект-објект сазнајним чином) и оног у уте русу, Чудновато је како Глушчевић све до објашњења овог распрострањеног феномена заступа модерна и хуманистичка схва» тања у психоанализи, док се сада одјел: ном враћа на стару и добрим делом превазићену Фројдову хипотезу о тежњи човековој да се врати у блажено стање које је доживљавао у мајчиној утроби, као и Ранковој, такође не више актуелној хипотези о „трауми рођења". Одлучујући се У једном моменту, тако рећи, за универзалан значај заштите детета у утерусу, као и ка сније последице ове заштите, Глушчевић изводи и тако необичне закључке као што су они, по којима су, нерад, лењост, и па“ разитизам човека, па и многи облици АРУ

штвене експлоатације „особине које се ве, ковима и генерацијама преносе с колена

на колено као несвесно искуство стечено 1 утерусу". Насупрот оваквом схватању аушчевића и делом. Фројда, савремена психологија не сматра ни да је дете у уте русу неузнемиравано и блажено, јер је У тицај физичких и психичких траума мај ке у трудноћи већи него што се раније мислило, нити је љубав мајке према детету у утерусу већа и значајнија од оне коју она развија (или не развија) после рођења детета.

Занимљиво Глушчевићево расправљање о врло сложеном феномену кривице захте ва и заслужује посебан осврт у некој одвојеној студији. Можемо само рећи да међу

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

неколико решења које Глушчевић предла. же када расправља о пореклу феномена кривице, најближе нам је оно у огледу о Бранку Радичевићу, у коме Глушчевић го вори о архетипском моделу кривице. „при. сутне у несвесном још пре субјективног ли чног искуства, спремне да се активишу (ап риорне везе) оног тренутка кад субјект поће путем несвесне идентификације".

Други део књиге „Алфа и омега" (на. слов је узет из једне песме Лазе Костића и нисмо убеђени да је довољно адекватан целој књизи), Глушчевић је посветио не. кој врсти примене стечених знања из психоанализе на област књижевног стварања, Тачно примећујући да су „могућности при мене психоанализе у области истраживања стваралачког феномена много веће него што то испада по досадашњим резултатима“, Глушчевић је написао један изванредан есеј о Лази Костићу, вероватно нај студиознији психолошки приступ Лази Костићу у нашој књижевности (нарочито је добро поглавље „Лазина личност и начини ослобађања од фрустрације“) и три слаби. ја огледа — један о Бранку Радичевићу, на чију личност и стварање примењени појам окнофилије делује натегнуто и исфорсирано и два врло кратка, заиста само фра гментарна огледа о Тину Ујевићу и Владану Десници, Наша начелна примедба свим овим покушајима примене психоанализе на личности и дела стваралаца је у томе што често добијамо утисак да када Зоран Глушчевић анализира једно уметничко де ло оно код њега (као и код Фројда) поста је и остаје само симптом (пишчеве неурозе), а не генуино остварење значајног ства раоца.

Књига Зорана Глушчевића „Алфа и о мега", девета по реду и можда једна од најзначајнијих, бар када је реч о односу

између књижевности и психоанализе у ос.

талим његовим књигама, наићиће на наро чито добар пријем код о:их читалаца пси холошки радозналих и психбдлошки образованих, а таквих је у нашем добу све већи број.

Владета Јеротић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

. С а тј 1 Драгиша Радосављевил .

Гаца судња

Писано Славици на разгледницама

Трал мојега срив. Остао да гриа

А уздах је јак уздрмао зрак

Свуда унаоколо гажно Тешко небо зева

Са нама. се снажно Пустиња. наджњева.

Бацићеш ме у бару На. сметишта видућа. По искушаној љубави. У ваздух без плућа

Да будуће ране Молим не поране И да звери шлуре Пропаст не пожуре

Без љубави што гибљу За постојање сам краћи Јер у твојем тибљу Гнезде се срмени срндаћи

6 РБ

Корачаји да ме слисте

С карташким столом у стези Времена и ти сте

У сродственој вези

ЗАКЛЕТВА

Нећу људи ни за низак коњски 'окат

саглашења да послушам вас Шенти цеваница а нисам неки сив да

на њене бокове будем љут И лењ Кад исходим у незстрте просторе о њој сазрева. клас Пшеничице не ничице Једнине множина до умирања прста у време пут

Будуће ми: мисли ставља на јастук са срчане стране кости чеоне

Која зна изворе прогорења и буљуке бића. усијања моје усне Налазим да не треба да је спасавам међу справама трава Ма све онг

Изискују је У круг док повечерје као гибак голуб на длану се гусне Облуци тренутака бише својски расвојена. својевревна наша својина

На дохвату руку сав и са старчевом козом на себи светан цвет Она остаје најмојија мојевита мојоицвета мајска мојска мотина Знала љубав као основима да је три више два кидишљавије од пет

ПО ЗГОДИНИ НЕЗГОДИНА _

На све травњаке Ташмајдански парк

а с којим попричах те хвали Ој руји нискост раја преко кога ћемо

пасти без семена сени Неистребљиви тресет увојишта звезда на нас певаштво свали Наша се рука ватроскок звука у висини вечерњаче пени

Окренима грмна. грла као копљаста,

5 бисера капља ранци сунца на ледини вечери док нас, % светло за своје држи

ведрокљуна по згодини незгодина 3 годинама гаца судња чапља. вук васионе у трави кад кажеш спуштај ~ | се у длаке замршене Које ће непреводљиво ватру преко воде да голицају

Не питај да л ће теретчину да издрже

. кости оданости недовршене Док материјална дрхтања као за Е

земљаних радова колицају

НА УГЛУ ВЕЧЕРИ

Проузрокују се кроз јеве прста ветра. Као одана РАЛУНВНЕИУ крив Траве се патака по ноти Потопан отисак женске а, пре: не" Од једног угла вечери за и У прстима неусмртише с Враеи на КУ Нису посивели на у 5 5 Остајем утопљен мен лане пне пе без свила и срма пред влагом

г А мељ По средини јутра ходајући бос као ос 1.

увидех тополу о .45 лу женског тел Олисталу мојим длановима без сна и са к а . основом зељапст. Завијају курјаци и Ммљаскају јалоптта 24 небоде Увече се прескаче преко прозопа без МЕ зазора шљунак женског гласа курци од-овце ни блчванске

двотонле пе 3 21277) И није намеравао да ми очуљи вид о

ознотен на по меио А волови су птомогили долоазно - 7

роговима по сунце моловано

У свежем загорју трава

Они нису