Književne novine

„СУСРЕТИ

Моја најновија књига је.

„дневник из Југославије“

Разговор са познатим совјетским књижевним критичарем Владимиром Огњевом

ВЛАДИМИР ФЈОДОРОВИЧ оОгњев, рођен је 1923. године. Отаџбинском рату био је командир легендарних „каћуша" под Стаљинтрадом и код Керча. Завршио је књижевност на познатом Институту Горкога у Мос кви, где су учили и многи друти познати писци, Већ дуги низ година бави се књижевном критиком, а у последње време пише и о односима поезије и других видова уметности, као музике и филма, на пример. Припада средАњој генерацији писаца и књижевних критичара или „фронтовској генерацији", како је популарно називају у совјетској књижевности. Сада је уредник угледног московског књижевног часописа „Јуност" (Младост). Ре дакција „Јуности“, налази се на пространом тргу Мајаковског где смо водили овај спонтани разговор о књижевности, уметности, животу. . |

— Многи наши савремени писци знају за Вас и сретали су се са Вама на Струшким вечерима поезије или, пак, у Москви. Мното сте путовали по свету, а били сте и у Југославији неколико пута. Сусретали сте се са многим пријатељима по перу. Реците нам, нешто о томе.

— Да, био сам у многим земљама света, много сам видео и сваки сусрет са новим људима, са новом средином, остављао је на мене велики утисак, било да су то случајни сусрети, било да су то поновна виђења. Недавно сам, ето, био и у Бугарској, где су превели једну моју књигу. Највећи успех су имале моје књите у Пољској. Претпрошле године, у Варшави, добио сам и највеће пољско одликовање које се додељује страним писцима: „Орден за заслуге у пољској култури“, а предговор мојој преведеној књизи написао је познати Иваш-

пољски писац Јарослав кјевич. Морам рећи да су ме посебно одушевили боравци У

Југославији, о чему сам и писао у најновијој књизи, која се 30ве „Дневник из Југославије".

— Које су поруке Ваше најновије књиге2

— Радни наслов моје књиге је „Пет свезака". То су лирски описи места и сусрети са позна. тим Ааичностима широм _ света. Писао сам о пет социјалистичких земаља: о Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Бугарској и Југославији. Пишући о вашој дивној земљи, уводни текст сам посветио Црној Гори, где сам бивао неколико пута раније Тамо сам имао и неке интересантне сусрете са писцима и уметницима уопште.

— Молим _ Вас, реците нам нешто о савременој совјетској поезији, који су сада песници посебно популарни од млаће генерације и ко су им узори2

— Поред већ добро познатих песника: Јевтушенка, Ахмадулине и Вознесенског, има много нових имена која се издвајају из хора, који нуде нешто ново, своје, аутентично. Издвојио бих младог украјинског песника, који живи у Кијеву, а зове се Ј. Гуцало, који негује лирску прозу. Затим, младог грузинског песника Отара Чиладзеа, који. пише попут Пастернака. У Литви је познати песник Јустинас Марцинкјавичус, који добро преводи песме Изета Сарајлића. У Естонији је Ерих-Паул Румо, који пише попут Елиота и многи други. Расул Гамзатов је сада један Од

"водећих песника-мудраца, али он

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: ар Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни ин одговорни уредпик), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничто-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, Издавачки савет: др Алмитрије Вученов, Ар Милош Илић, Јован Јовановић, Душан Матић, Богдан А. Поповић, Божидар Про: датовић, др Драшко Ређеп, Јара Рибни кар, Милован Танасијевић. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић, |

Лист излази сваке друге суботе, Цена

3 динара. Годишња претплата. 60, полуго- ·

дишња 30 динара, а за иностранство 4в0струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београл, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење н администрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „ГЛАС", Београд, Влајковићева 8. .

пе и ННВ Ае ни паншј ен пе ЕН а а нв ие виа ас аи виа тилде иненнавид ара усљед лира авина ДЕА ен ниннитацна аи пралина ВЕЗАНИ си

припада старијој књижевној те нерацији. Да поменем још и ве ома талентованог лењинградског песника и есејисту Александра Кушнера, који пише философске трактате и рефлексивну поезију. Узгред да поменем да је он и најбољи преводилац југословенске поезије; поготову је дивно пре вео Стевана Раичковића. 6 | — Колико је позната савремена југословенска књижевност У Совјетском Савезу, посебно поезија2 :

— Боравећи неколико пута у Југославији, имао сам – прилике да се упознам са многим савременим песницима, а који су и раније били у преводу, познати код нас. Сретао сам се са мнотим писцима, а посебно издвајам сусрете са Оскаром Давичом, Бранком Бопићем, Десанком Максимовић, Живком Чингом, Ду шаном Костићем, Ранком — Маринковићем и многим другима. Читао сам ' такође и књижевне

критике, издвајам Драгана Јеремића, кога сам и упознао. Писао

ВЛАДИМИР ОГЊЕВ

сам им предговоре за многе књиге тих писаца, које су преведене на руски језик,

— Лично сте познавали Пабла Неруду, о чему сте писали у неколико наврата. Можете ли нам рећи нешто о сусретима са великим чилеанским песником2

— Последњи пут сам срео славног песника Неруду на Струшким вечерима поезије 1972. и дуго смо разговарали о литератури и — свему... Сликовито стваралаштво Нерудино тесно је повезано са традицијама латинско-америчке поезије, па и са читавом светском културом. Ја сам се постарао. да направим „портрет" његове поезије, како мени изгледа, типичне за овај век. Он је песник нашег века, без обзира на то што је јединствен. Вероватно је баш у његовој једаннствености и могао да се "огледне наш парадоксални, тратични и велики век. Писао · сам :0. њему опширније у књизи есе"ја „Стварање“ талента". 1

— У поменутој. књизи,. Ви, измећу осталога, пишете и о односу поезије .м филма. Какви _ су Ваши афинитети према, ако тако можемо рећи, универзалном 0облику изражавања>2

— Одговорити на постављено питање значи, коначно, решити задатак видљивог, сликарског мо. мента поезије. Најбогатији материјал за то дају поеме Пушкина, о чему је сјајно товорио Ејзенштајн. Стихови дају простора за нашу фантазију, а екран даје конкретну форму _ реалне стварности, Писати је могуће пером, кичицом, длетом, звуком.

— А сада једно _ уобичајено питање за. писце: на чему сада радите и какви су Ваши књижевни, планови2 |

— Баш сада интензивно радим на књизи савремене југословенске прозе, а спремам и антолотију савремене прногорске поезије. Ево, на мом радном столу је и „Антологија савремене цирногорске поезије ХХ вијека", коју

је саставио Милорад Стојовић..

Морам и њу користити и поред

све необухватности, а неке књи-, ге ми, на жалост, недостају. По-'

једине песнике је тешко преводити, јер у савременој · прногорској поезији преовладава _ нека необјашњива опорост им пустош.

Тешко је то превести да би наш

совјетски читадац: могао то да схвати. Али, има и добре поези-

„је, која је наставак његошевског

стиха. Разговор водио

„Драгутин. Љ. Јовановић _

ЛЕТОПИС Шта је надреализам 2

По превасходно популарном о новишту надреализам је, фитура-

тивно речено, „један несрећени крнеж ирационалних комадића" које је спојио Андре Бретон, дао му изванредну издржљивост и наметнуо. га, неколиким генерација ма ученика. Бретон је, наиме, искористио своју историјску шансу — био је неуобичајено пажљив према елементима романтичног укуса који су преживели први светски рат и довољно ингениозан да од њих формира један покрет који је деловао модерно. Рани историчари надреализма су' заправо подржавали такво једно тумачење. Били су "неуморни у истраживању извора надреализма, али зар нису и сами припадници покрета наглашавали своје интересовање за алхемију, кабалу, готски роман, сан, халуцинације, Лотреамона, Рембоа, Хегела, прни хумор и сваковрсне бизарности2

Недавно се у Паризу, код Галимара, појавила књига Серена Александриана „Надреализам и сан", књига чији аутор се супротставља таквим тумачењима. За њега је слава надреализма у њетовом _разрађивању теорије и праксе „сневања", његов је напор да свет несвесних процеса посматра као примаран, ослобађајући и оснажујући, у човековом животу. Ова је књига, како се верује, једна од малобројних прворазредних књига о надреализму. Надреалисти су, у ствари, имали маАо правих претходника. Они су, били атеисти и материјалисти а у њиховим референцама према мистицизму, теозофији и окултном могли су се наћи сасвим овоземаљски проблеми човекове свести. Александриан је своју књигу наменио да буде „пратилац“ и дело које ће, у исти мах, успостављати равнотежу са „Романтичном душом и сном“ Албера Бегена. За њега је надреализам „живо тело идеја“ и зашто, кад је већ једном ослобођено свог терета, свог „поетског бдења", не би наставило да се развија на један разуман и озбиљан начин2

Александрнан се бави испитивањем ране историје теорије снова (западне, разуме се) и доказује да је тумачење у тој сфери тек у деветнаестом веку доживело расцват и растерећење од многих пратећих тегоба. Он пише са изванредним увидом у сам надреалмизам и у молерну психодогију, бави се раним Бретоновим и Аратоновим | медицинским експериментима, искуствима са психијатријом, открићем аутоматског писања као ослобађања _ менталне енергије и маште и култивацијом транса од стране Десноса и друтих из тзв. „периода снености" (1922 — 1924). |

Александрнан се бави главним током надреализма, али и неким његовим различитим струјама изван Француске, као и извесним „дисидентима“ или онима који се нису придружили, као што је био случај са Жоржом Батајем, Рожеом Кајоа и Анријем Мишоом.

Међутим, једна од основних замерки Александриановом делу је та да он малтене: запоставља однос измећу сна им акције и не мита се какве би форме једно „Аруштво сневача“ могло да помрими. Откриће сна било је, заправо, откриће политичког узрока. Ако се писац. тиме не бави, ако то оставља сасвим по страни, читаоцу се може учинити да над“реалисти нису имали друте хране осим фантазије — а све је пре истина него то.

Пнема

Вирџиније Вулф |

У Енглеској су се недавно, код Хогарт преса, појавила писма Вирџиније Вулф. .Реч је о првој књизи од предвиђених шест, о књизи која носи наслов „Лет духа". и која доноси 638 писама на преко 500 страница текста, 'а обухвата време од 1896 — 1912. године у животу славне списатељице. У овом тому има свакако доста тога што је део ширег уређивачког кон. цепта и што ће свој пуни значај добити кад изађу све предвиђене књиге, али она садржи им много тога што се тиче менталног и емоционалног живота Вирџиније, Сти-

. вен, потоње Вулф, њеног породич-

мог живота, њених раних литерар-

| них аспирација и успеха.

Још веома давно нотирано је ла су међу овим писмима — Од којих су „нека и објављивана, а

- велика. већина. се појављује први

пут = -најзанимљивија она у ко.

_јима Вирџинија Вулф пише о соп.

оственом „писању м о тешкоћама „једног уметника. Ова. писма, су, из

„времена њених. првих. радова и

њених првих сусрета са писцима, међу“ којима је веома значајан био сусрет са Хенпијем Џејмсом. Међутим, _макб је "литература

изражава своје противљење пре

' првог тома дају неку врсту раз

«су већ безмало тридесет година:

на темперамента, која. казује да

ВИРЏИНИЈА ВУЛФ

стварно оправдање ове едиције и њен стварни разлог, у овом тому има мање писама која се тичу литературе по себи. „Начин да се писмима) да живот — вели се у једном њеном писму — јесте да се човек интересује за друге људе". Писма Вирџиније Вулф су заиста натопљена њеном стваралачком знатижељом и изванред.ном опсервацијом. Посебно -су занимљива њена писма у којима

ма друштву и друштвеном поретку ствари из кога ће се својевољно повремено искључивати. Занимљива из више разлота иако, можда, често упућивана и размењивана с људима која широкој публици ван Енглеске не значе. много — писма Вирџиније Вулф могу делом да се узму и као исповест једног ствараоца (има их у којима говори о свом раду на роману), као низ података о њеном сентименталном | животу (последњих · седамдесет · страна

воја њеног односа са Леонардом Вулфом, њеним будућим супругом), али и као слика њеног не увек Доброг дутевног стања (извесна писма показују само периодичне индикације њеног болесног стања духа, извесна су веома депресивна, а извесна говоре о опоравку и свежини свести).

У сваком случају, композиција првог тома је таква да многи токови у животу велике списатељице само започињу и, на тај начин, оживљавају интересовање за оно што ће бити презентовано следећим књигама,

Поетеко - пографека иеповест

Пишући под горњим насловом У часопису „Нова немачка литература" (Меце Решеће еегашт) о збирци песама Карла Мундштока (Мипазгоск): „Смело и слободно“ (Етесћ ипа «ге, Ханс Јоахим Наушиц (Јоасћипа Маџ5сћићу) каже да је аутор добро познат, пре свега, као прозаист, а да се сад, после ко зна колико тодина, јавља и као лиричар. И то' стварно: смело п слободно. «

Песме Карла Мундаштока: (1915)

фашизам, време поратно и изградње, 13. август, Вијетнам. Просто зачуђује ·како успева с толико страсти да обрађује догађаје осетљиве и дрске, покидане и потпуне. Наушиц мисли да је основ таквом писању у његовом пинтензивно проживљеном животу, У његовом учешћу у класним борбама нашег времена, те да, према томе, резиме на крају збирке -није ни у ком случају само уморно климање главом, већ изјава пу-

с Мунаштоком још ваља рачунати као са. социјалистичким песником. ;

Кара Мундашток — вели Наушиш — почиње из давнина, Аук о коме је реч не почиње, како се можда очекивало, од класних борби у Вајмарској републици. Збирка почиње с осам релативно. самосталних песама које су прилатођене теми. А тема је: Каменолом. Мунашток је 1944. тодине ухашшен због „рада на распадању оружаних снага", Имена места, Киркене и Вадсо, упућују на Нор-

вешку. Појмом „каменолом"“ се'

мзазивају асоцијације на фашистичке грозоте. Моћи преживети у неизвесности, затвора у Киркенесу значи живу извесност да борба није била узалудна. На одстојању од тридесет година Мундшток идентификује. себе самог с јелном: врло рано доститнутом субјект-позицијом: „немам још ни тридесет и већ сам./ на каменој табли завршен редак историје". А м неким од'тих песама он успева ла „учини "накнадно ·научљивим

став и држање једног антифаштис- |

те и за млађу ,тенерацију, која није непосредно доживела немач-

ДА РАНОРНЕ, Каткад из ових сти-

хова избијају гротескне ситуапије везане за конкретне доживљаје. Мундшток узгред глосира своје

фашистичке мучитеље, при чему“

"начин писања.

· заменљиво

а „нимало не прикривају средства нимало У ви НЕ. сматра да је успео покушај

ња лирског предмета У овај

инити ут

па а што би то било ново искочнонемачкој литератури, већ због оног нарочитог: ауторово не _постско, гледање на ствари и појаве, широка лепеза комичних средстава =“ иронија и рутање самом себи, гротеска, сарказам, сатира, хумор: — КИјА се убедљиво показују у тпојединос тима. А: успео је п покушај да се попут поеме — што је свакако новим у новије време — У већем раздобљу аирски уобличи људско потврђивање. .-.

Зашто: . сме | пита се Наушиц и одтовара; чини се као да „смело“ указује на по. зипију одбране, али је то захтев да се идеолошки противник рас кринка. А „слободно 2 Ту додатно удази у игру и једна естетска компонента: уметност поезије је подесна да нешминкано и неискривљено, али поетски докучиво и друштвено-филозофски разумљиво искаже проблематику везаиу за људски живот, па и тра гичне стране живота да учини подношљивијима — помоћу пдетске уметничке речи, ако је повезана с јасним и класно свесним становиштем. (А. Б. П.)

ло и слободног —

0) речи и етиху Бђачеслава Иванова.

Свој чланак о поезији Вјачеслава Иванова, објављен у једном од последњих "бројева московских „Питања књижевности“, Сергеј Аверинцев, познати совјетски ис > "торичар књижевности, аутор. високо оцењених радова везаних за филозофију антике и средњег века, назива позивом на ново читање стихова Вјачеслава Иванова, на сагледавање овог песника „новим очима". По речима самог аутора чланка, то значи: посматра се не „чаробњак", не '„мистик" са „куле", не јунак из стилизованих са страхопоштовањем легенди или из злонамерних сплетки, не пророк или лажни пророк, већ једноставно руски песник Вјачеслав Иванов. У ствари аутор, између осталог, товори и о свему овоме што се обично везује за име Ива. нова, али само у вези са основном темом, формулисаном у увоА“ овако: „Ствар није у томе што је Иванов. за савременике био „Величанствени „Итанж, или 6ог зна какав још не. Ствар је у томе што за њега нису биле тајна неке могућности руске речи и рус ког стиха, које пре њега нису биле реализоване".

Мако Аверинцев то није посебно истакао, „омакле" су му се, на разним местима, две формулације, које би могле.да послуже за, макар и јако упрошћену, илустрацију онога. што његове „нове оче" виде — то је, прво, дефиниција песничког света Иванова као света оде а не трагедије и, друго, декларисање Иванова за песника језичке стихије. Дубоко познавање координата. времена у коме је стварао песник м, особито, на» слеђа прошлости које је у поје„диним стваралачким; мада од стра не аутора чланка нерадо одваја ним, стадијумима имало одгова> "рајући утицај на формирање фиЛозофских погледа Иванова, омотућило је ако. не стварање целовите а оно у сваком случају јако "богате слике пдетскот света Ивамова. Суверено владање стадију“ "мима везаности песника за античке ауторе, за хришћанство, за фи“ лозофију Ничеа или Шелинта, тачније, стадијумима не само лута. ња кроз њих већ дубоких пооживљавања песникових из којих је. он. излазио увек са нечим но вим. м својим, било да се оно. на претходно настављало,; или му је противуречило — омогућује Аве“ "ринцеву да поститне свестрану а. нализу „развоја песннкове мисли и, да дође. до, низа занимљивих тоставки кар што Је, на, пример, кад је реч о ослобођености песни. ка: о4 уступака духу усконадио„малног, узимање монолога Верси-

„лова, из „Младића“ Достојевског

(кг. О, Русима су драги тај стаон тући камен, та чуда стапог света "оожјег... чак нам је то драже нето њима самима") за епиграф "свему што је написао Иванов.

. „Анализа, песничког израза Ива: „мова праћена је сталним мореће њима м' честим конфронтирањем низа елемената поетских структу ра песника који су стваралн У оно време — најчешће стиха Бло'ка · или 'Пастернака, а затим и Мандељштама, Цветајеве и других. Аверинцев посебно издваја _ име · Владимира Соловјова, како при“ амком ' објашњавања појединих подударања филозофских ставова, тако м кад говори о' речи Иванова; аутор „чланка се, наиме, слаже са Соловјовим да се Ива. нов олликује ретком способношћу претварања "радости: филолога У поезију. БА