Književne novine

НАГРАДЕ

КУЂЕНИФО МоНТАЛЕ

— добитник Нобелове наг за 1975. годину

НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ пре него што је, 1959. године, Салваторе Квазимодо, италијански песник и последњи Италијан који је пре овогодишњег добитника Еућенија Монталеа овенчан данас најзначајнијим песничким венцем, Нобеловом наградом, написао сам неколико есеја и чланака о том италијанском песнику и помислио сам, као и узвишени чланови жирија који одређују награду (свес тан сам свакако своје пропорционалне маленкости), да сам читалачкој публици открио“ једног песника који је својим песничким и есејистичким опусом најпотпуније исказао вредности италијанске поезије у ХХ веку. Слатка речитост Квазимодове поезије (немам сада намеру да умањујем њену вредност; желим можда једино да је „историјски" боље одредим, да бих се одмах потом, као и Монтале у једној

Од својих најновијих песама, запитао шта је то историја и историјско одређивање) засењивала је _ магловите _ врхове Монталеових, Унгаретијевих и Саонних стихова који су били таковисоко уздигнути да је пењање 40 тих врхунаца било скопчано са тешкоћама; била су потребна одморишта, базе, одакле би читаоци (а и критичари) могли кренути у освајање ова три понекад па изглед и неосвојива врха итаАмјанске поезије новечента, Зато сматрам да је данашње додељивање Нобелове награде Еуђенију Монталеу нека врста усавршавања критеријума у односу на ита. Аијанску поезију, а и на поезију уопште. Монталеови пријатељи Саба и Унгарети су мртви; разлике У стварању поезије које их деле могу да се преброде само једним општим изразом као што је „поезија новечента" (да избегнемо термин „херметизам" који може да доведе до значајних неспоразума; Монтале, Саба и Унтарети су песници који се веома лако измигоље сваком термину на — ИЗАМ), а ја ипак не могу да се отмем утиску да је ова Нобелова награда призонање свој тој великој тпојици италијанских песника ХХ века

Еубенио Монтале

Лимунови

Чуј ме, овенчани песници крећу се међу биљкама само

дечаци хватају

неку мршаву јегуљу; путељке који насиме следе међу прамење трске силазе

Боље ако се жагор нтица прогутан угаси у плаветнилу; шапат се јасније слуша

и онај мирис осећа

а груд плени немирна сладост. Супротних страсти овде

чудом ћути рат,

а то је мирис лимунова.

да последњу своју тајну издају, очекујемо понекад

да грешку неку Природе откријемо мртву тачку света, прстен који не држи, конац за размрсити који би нас поставио најзад

усред неке истине.

Поглед унаоколо претражује, ум истражује слаже разлаже

У мирису који се шири

што дан више слаби.

Тишине то су у котима се види

у сенци свакој људској док се удаљава

Божанство неко узнемирено.

Нестаје међутим илузија и време нас враћа. у градове бучне где се плаветнила показују

необичних имена: шимширом калином или акантусима. Ја, међутим, путеве волим који- на травнате излазе јаруге где у барама напола исушеним

7 и у вртове улазе, мећђ' лимуново дрвеће.

пријатељских грана. у ваздуху готово непокретном који не зна да се од земље одвоји и нас сиромашке овде наш део богатства замада

Видша, У тишинама овим у којима се ствари препуштају и чини се да су склоне

раде за књижевност

ЕУБЕНИО МОНТАДЕ

који су наставили токове Леопардијеве поезије и најпотпуније и_ најдоследније раскинули _ са „бистрим, свежим и милим водама петраркистичке традиције у Италији" (о потреби тог раскида писао је некад Квазимодо; међутим, он свакако није био тај који

је раскид привео крају, иако и његов допринос није безначајан). Монталеову поезију критичари

су назвали „херметичком" јер њена суштина је у есенцијалности, у сиромашним, свакодневним, а у исто време и митским речима којима је сазлдана велика поезија са обала Средоземља од „Илијаде" и „Одисеје", преко Бокачове и Вергине прозе, Леопаодијеве поезије до Монталеовог „Медитерана". То је митска поезија, али поезија у којој се мит претаче у привидну свакодневну непомичност мора, сунца и битисања, у ситне покрете обичног живота, у амулете који се налазе у жениној пудријери. А када се над тај свет наднесу црна крила фашистичких и нацистичких гаврана, злокобно штуштање рата, Монтале ће са неКолико својих песама као што је Аруги_ део песме „Допа Маркус" из 1939. године из збиоке „ПрнАике" или песма _ „Хитлеровско

" из збирке „Олуја и дру“ снажно поетски да искаже стрепњу човека пред аветима ма-

· совног уништења. Антифашизам

Монталеов, није био вербалан нити розе фезишп као код великог броја његових италијанских колета. Урођена одвратност према нељудском условила је Монталеово одбијање да као државни службеник приступи фашистичкој партији и то га је стајало службе 1939. године. За време немачке окупације у Фиренци излажући свој вот крио је пријатеља Умберта Сабу који је због јеврејског порекла требало да заврши у Аушвицу. Тако је Монтале, анти: херој у поезији, исписивао херојске странице е против нацифаштизма, пе

Монталеов свет је – привидно свет без наде, „ужарени камењар на коме трава не расте, зид који има оштру срчу боце на врхунцу“ и у коме човек не може да помери нити један камен, нема могућности да реагује. Над свим влада Божанска равнодушност која све обавија: лепоту, младост, сећање, сунце, море. Па ипак, у том камијевски равнодушном, страном свету, моралним избором може. да се победи судбина, да се постане свестан — „зла живљења", да се животу поглела У лице и да се не траже јефтине утехе. Сазнање „Божанске равноАмшности" није мирење са судбином већ стрпљиви рад на њеном мењању, скромни, _ свакодневни рад којем људи попут Монталеа посвећују читав свој живот било пишући песме, било бавећи — се критиком (Монтале је, на пример, први указао на вредност 1едног таквог писца какав је био Звево), било радећи као коректори, релактори или преводиоци. У“ томе је истинска љулска и књижевна величина Еуђенија Монталеа. Срђан Мусић

Еућенио Монтале је. роћен 1896. године у Ђенови. Почиње да се бави поезијом 1916. године. Од 1927. до 1939. године ради у Фиренци у Виезеовом кабинету. Отпуштен је из службе 1939. године јер није хтео да сеРеупише у фашистичку партију, што је за државне службенике тада постало обавезно, Ради затим као преводилац, а о4 1948. године редактор је у миланском листу „Коријере дела Сера". Најзначајније књиге песама су му „Сипине коста'"' (О55Е де _ зеррја, 1920—27), „Прилике" (је оссазјогл, 1928—39), „Олуја и друто" (Ка Ђијекга 2 аиго, 1957). „Сатура" (1962—70). Маписао је и велики број расправа, есеја а чланака о књижевним и друштвеним проблемима. Доживотни је сенатор репу лике Италије. Добитник је награде Струшких вечери поезије. (С. М.)

а паљења

а у мору згуснутом дуби

бразде големе, пеном изупчане.

Облик сваки стреса се у стрци

стихије; урлик је то само, рика истргнутих постојања; све ломи ; час који пролази; капом небеском путују не знаш лишће ил' птице — и нестају.

А ти која се сва тресеш међу пљусцима

ветрова разуларених . уз себе стискаш руке набујале од цвећа још нероћеног;

како непријатељима осећаш

духове који истрзану земљу у ројевима прелећу, танани мој животе, п како данас

корене своје волиш.

ИСТОРИЈА

као ланац

Историја се не развија

непрекидних прстенова.

У. сваком случају

многи прстенови не држе. Б Историја не садржи

мире и после,

ништа што би у њој крчкало на тихој ватри.

Историју не стварају

они који је смишљату нити.

који је занемаруту. Историја.

не крчи путеве, јогуни се, И презире мало помало, не напредује

нити назадује, мења колосек, а њен правац ~

ните у реду вожње. Историла не оправдава пи не пребацује, пистопила није унутра. јер је напољу. Историта не пружа

миловања ил' удариег бичем.

Истовија није учитељица мечета што се нас тиче.

само крне. у висини, међу корнизама,

Киша земљу умара, затим; на куће

густи се досада зимска

шисрта мостаје светлост — душа горка. Када тедног дана кроз притворена врата

меј" дрвећем дворишта. неког

жутило нам се лимунова покаже;

лед нам се са срна отапа

а: у грудима нам прокључају песме њихове

златне трубе сунчаности.

ТРАМОНТАНА

А сада су. нестали кругови чежње

који су језером срца шпартали

и оно пространо иврчање материје

кота бледи и умире,

Данас гвоздена воља нека ваздух мете.

жбуње чупа, палмике трга

То спознати не помаже . да се учини истинитијом пили праведнијом.

Историта није потом . тушилачки ђазривач како се приказује.

Оставља подземне пролазе, крипте, рупе по скровишта. Неко и преживи.

Истовита је и доброхотна; разађа што втше може; кад би птетерала, свакако боље би било. али истобија нема вести, не остварује сваку освету.

Историја струже дно као мрежа тотегача : тезелем м више но тедна риба побегне. | Понекад се сретне хектомлазма ћетонна. п не изгледа превише срећан. Не зна да та напољу. нико му није рекао. Лпуги, у мтетеи ветују да су слободнији од њега.

(СА МТАЛИЈАНСКОГ ПРЕВЕО СРБАН МУСИЋ)

ЈУБИЛЕЈИ

МУЗЕЈ САВРЕМЕНИХ ЗБИВАЊА

ости Десет година рада Музеја савремене умети

ОВИХ ДАНА у Музеју савремене уметности на ушћу Саве у Дунав припрема се велика изложба која треба да обележи успешан де сетогодишњи рад ове институције. Изложба ће показати не само способности _ презентирања, већ и механизам сакупљања и чувања уметничких предмета и документације. Тако ће, примера ради, бити приказано све што је до данас сакупљено и сачува. но о животу и раду нашег поз натог сликара Петра _ Лубарде, као и све о студијској ликовној групи „Земља", која је деловала од 1928. до 1935. године. Том при: ликом ће се показати неопходност мање познатог савременог центра за документацију који поседује модерно каталогизирану кар тотеку, хемеротеку _ (новински чланци и дискусије), фототеку и фонотеку о нашој уметности два» десетог века., .

Познатија делатност _ Музеја односи се на налажење, чување, излагање и проучавање најкарактеристичнијих дела српске и јутословенске уметности овог века. Око четири хиљаде деветсто слика и вајарских радова разних аутора, почев од Надежде Пе тровић до послератних уметника, чини најпотпуније домаће збирке. Један од најзначајнијих зада. така Музеја свакако представља ју ангажоване изложбе. Тако су научне и студијске систематски изучаваћле и приказивале путем шест великих ретроспектива развој српске и југословенске уметности од почетка до педесетих година нашег века, Изложбе под називима „Српска архитектура 1900 — 1970" са сто тридесет два фотоса и плакета; „Почеци југо. словенског сликарства 1900 — 1920" са двеста педесет једним делом; „Конструктивно сликарство тридесетих година" са сто шездесет осам дела; „Четврта _ деценија („чисто сликарство")", која обу. хвата колористички · експресионизам, поетски реализам и — интимизам, са двеста осам дела; „Че. тврта деценија („ангажовано сликарство“)' која обухвата над: реализам и социјалну уметност од 1930 — 1950, са четиристо шез десет осам дела; „Југословенска

АРХ. ИВАН АНТИЋ: МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

скулптура 1870 — 1950", са две ста једним делом, приказале су стилске и духовне целине стварања модерног ликовног израза. У ангажоване изложбе спада ју критичке ретроспективе поје. диних наших истакнутих уметника: Петра Лубарде, Марка Че. лебоновића, Крсте Хегедушића, Габријела Ступице, Јована Бије. лића, Петра Добровића, Надеж: де Петровић, Косте Миличевића, Наталије Цветковић, Марија Претеља, Недељка Гвозденовића, Лазара Возаревића, Леонида Шеј. ке, Милана Коњовића, Борислава Богдановића, уз које су оба везно штампани опсежни каталози, као и изложбе свих савремених националних култура у Ју тославији. .

У свом Салону у Париској улици Музеј је организовао око сто тридесет индивидуалних из ложби најистакнутијих – југословенских уметника разних генерација и опредељења и штампао исто толико каталога. Однедавно је, међутим, завршен — циклус представљања · значајних 'уметника и Салон се окренуо тренутно најинтересантнијим догабајима у уметности, и то у ширем смислу, не само сликарства и скулптуре зећ и дизајна и фотографије, Новина је и организовање сусрета између младих уметника и публике, тле се путем дискусија до дази до нових сазнања, као што је то, на пример. недавно било приликом разговора на тему „Савремено позориште — савремена ликовна уметност“, који су нас тали поводом ТХ БИТЕФ-а,

Корисна инипијатива _ Музеја односи се посебно на покретне изложбе у градовима Србије“ ко.

је постижу подизање а Е ковне културе чакоро не та школе или радне По ње квих је изложби било узе] делује им на Бани ме: ђународне сарадње и У Ива појављује као реализатор се ција о културној сарадњи Ј славија склап По организујући И ~: сет година педесет шест Пи ње У них изложби. Заправо, нео | и је праћење хода развоја _ стр 5 уметности како би.постојала мо. гућност поређења са ваом : друте стране, оваква међународ на сарадња доприноси развоју наше политике несврстаности. Од индивидуалних изложби треба поменути изложбе · Пика са, Купке, Ив Клајна, Вотруба, Клеа, Тамаја, Хокнија, Мајаковског, Неизвестног, Мортенсена Ешера, Хундертвасера, Аорацијеа, Гутфројнда и чешког _ку ла Мироа, Тапиеса, Џонса, Дифија, а од ширих, које дају историјске или актуелне претледе уметности појединих земаља — оне које су под разним називима и са разним _ концепцијама _ приказале француску, америчку, италијанску, _ мађарску, _ чехословачку, иранску и енглеску уметност. Музеј је, пак, нашу уметност езентирао у Чехословачкој, СР емачкој, Мађарској, Пакистану, Италији, Румунији, Данској, било самоиницијативно, било да му је то било поверено. Поједине изложбе особеног профила биле су приказане на међународним из ложбама у Венецији, Сао Паолу и Бијеналу младих у Паризу. Није тешко наслутити да су све те изложбе _ изазвале велико интересовање стране штампе и диковне критике. Било је, наравно, и сарадње при састављању при

каза појединих покрета, као, на

пример, изложба надреализма у Минхену и Паризу 1972. и футе ризма у Милану 1973. године, где су се нашле и слике југословенских мајстора. . |

Активност Музеја огледа се и на просветно-педагошком плану. Сарадња са школама одвија се по етапама, тако да ученици који више пута посете — музеј,

сваки пут дознају нешто ново.

Постоји сарадња са факултетима и радним колективима, организовани су течајеви за _ разне слојеве публике и предавања на сопственој катедри почев од увоЊења у елементарне појмове до научних дискусија о тренутним уметничким и естетским појавама. Просторије Музеја нису више намењене само посетиоцима, изЛожби, већ све чешће пружају гостопримство _ манифестацијама некако повезаним са поимањем визуелне културе. Тако је прошле године у њему гостовао Модерни балет из Лондона, затим Електронски студио РТБ-а, одржано је шест концерата за младе, а ових дана, у заједници са Домом културе „Буро Салај", биће приређене вечери синтезе уметности — музике, поезије, драме, ликовне поетике. у

Окренут „савременим збивањима, Музеј је током десет година примио преко милион и петсто хиљада посетилаца, међу којима сто хиљада ученика из преко хиљаду школа. Да би био што бли-

тренутним токовима У уме тности Музеј ће од новембра ме. сеца променити своју сталну поставку, што значи да ће наши познати уметници који су дело. вали између два рата бити пред: стављени са по две До три слике, што ће пружити могућност да се рад млађих уметника боље и ја сније прикаже, |

Нада. Злоковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

лапа са другим зе.