Književne novine
Вељко Петровић
(ећање на : Лазу Костића
(У МААДЕНЦИ су обично. зан: ста млади џ вижљасти; опкоље ни. својим парњацима, момцима и девојкама енгама. А ово су све били старији, за нас Џрестарелм људи: Лаза с прогрушаном чуџавом косом, збрчканих већ образа а млада у дивној свиленој, џема: стој бедини, о повеликим подвал ком, веома 'угојена, сва масивно обла са спуштеним, стидљивим очима. м -с блаженим осмејком добродушног срећног. створења, Костић поред.ње чинио је ути сак, у најбољу руку странца —, заменика неком далеко одсутном женику, Жмирио је на једно око м као гледао у страну, У ништа. Ипак, у овом, по свему елитном, већ и због самог обреда. лопекле уштогљеном друштву, и овакав помало. згужван, насре, до извес“ не мере смешно. одударан, Лаза. Костић „се одвајао уметношћу, Такав је био-и после и У обичне дане кад тод смо га сретали при сомборским шетњама: до Калва: рије и.торе-доле по њеним степе' ниџама“ до великог канала, ДО Парка и преко „шина“ до шикаре ита, нешто згурен, гегајући се, никада: до краја закопчана капу“ та и прелука, лабавом пошом, с меким савијеним шеширом и палицом У џепу; крај све те, наоко, нехатне спољашности,“ оно што у свету кажу „џентамен", такав је био, ч ни трага на ње му од заплштена боема, одвајао се од уједначенога друштва, м по спољашности им по понашању, п навикама, и укусом м начином реаговања, чак и товором. И то ол џвек. Зато је претерано рећи да је он свесно, намерно, неконформистички, аптифилистарски по ступао. Неће бити тако. А. Ко стић се није „ачио“ није – изл гравао „генија". Он се ни у тим ситиииама. пије могао да изједпа“ чи с масом својих саграђана; сувише је духом по културом ис кочио, па та је то, ваљда, пову мило Да и спољним знацима обе" лежи ту своју јаку, изузетну ми“ ливидуадност. Напослетку, А, Ко стић је био трагична жртва сво јих изузетних дарова. пи одлика. Остао је до смртни усамљен, >
Мене. је звао себи само. три пута; био сам још студент, али сам. већ удварао музама, једном је, чини ми се. последњи, пут, по“ називао свежањ 'оеоградских, по вина) које је редовно прехилм ћи вао, — оне које: српска читаони“ џца није држеаза „ тампу", „Лрав АМУ", „Мали журнал" ита, И сме: јући се подиосио ми омашке. „Лу петања" у њима, па, тим поводом причао ми.је о спреми, савеспос" ти правих мови.ара и публицис“ та у свегу, Задржао се, сећам се, истичући зелики гтицај „Тајмсо“ ва недељног доаштва“ за кит вност и мауку. Дакако · раније, два пута ме је позвао, о частио. изврсним“ кинескотруским, (Попо“ вијев иветочној) чајем и енгле“ ским бисквитима (Пиковим), — 2
тражим Шексплирових превода на немачком ин на мабарском, јези“ ку, Он је имао неке али је же дер још каквих новијих. Веро' ватно их је хтео да упоређује са ево пре друтог издања. нашој књижевности“ никад ми није рекао ни реч. Вероватно, чекао је да та ја питам, а ја сам се, из респекта према великом мајстору, снебивао. Тек, из дРУ“ те руке сам сазнао да је благо: накаоно пратио моје почетне ра' лове. Ар Бак ТГожду, председник окружног суда (умро 1919. У Те мишвару као председник. апела 'ције у миру), оАдичан мађарски писац, данас неправедно запоста' вљен, звао ме је 906, да ми саол' шти, с дивним задовољством јел“ ног устабаше младоме каафи, ка; ко му је А. Костић „ових дана. говорио; да овде У вароши, живи један млад пост м „обећава“; има жао осећања и за ритам и за ре' чи, да им да нарочит значај па им. да архаичну реч обнови (тиџадо се речи упемалне у песми „Те очи" из „Српског књижевног тласника"), За мене је то било велико охрабрење. Већ тада сам знао да је Л. Костић упркос че сто и претераном. језичком нова супериоран _ матичар, врач српског језика. Он је једини у свом нараштају надовез уби се на Лукијана, Стерију и. го: та, дигао нашу просодију, наш књижевни језик уопште,. ДАО ВИ" сине модерног 'интелектуализма и сенсибилитета. Мако млађи он је Бури Такшићу дануо маха да се изрази, а не противно, а пе
СМАНИ. ића језик, и оно двадесе: так песама им спевова и у миса
чданцима, читају се, као па см јуче писани, а такви ће ос
тати уверавам вас, У за сто то
дина.“ Бр. 136/1961
није био сноб -- молио је ла му.
~
"са. мном" „Ја ћу" рече Боснић и пођег
"МИХАИЛО ЛАЛИЋ
Михаило Лалић слан
Посљедња жеља
(..:) ДОВЕЛИ СУ и жандаре,'"мосакривали. су. их наоколо — не виде
се, само се чују како му задиркују сестру; што су јој голи ·"лактови, што јој није: лраћа. сукња, што. не покаже све што има, а не само
кољена. .; Они: је задирсују, а он: пе може да је: заштити: Опколили |
су за Талијани' усред Џљеваља у згради гимназије, п некакав моп
виче „Иззубише комунисти, утрије им се траг". Виче поп, а, кријеште.
Талијани“ „Шта: ће један; даркаџија у гимназији, дошао је да једе, не може: то тако", и бију бацачем у прозор. Погађају горњи. ћошак одваљују првене комаде цигле, меса и то месо пада. тгроз бодљикаву маглу од. малтера. Нема се куд, затворила св, хајка — вшше је. не можеш преварити Вуку мртве, прибијају. рањене, лармају. Остало. је
још шест сати дана, а то је.као шест ратних година — нико, им храја
на може сачекати. Поставили су другови комунисти митраљез на сто, догурали сто до прозора, пустио је. Пуљо дуг рафал. из литра» љеза — растјера:бацамлије по балатама, стаде их кукњава. Тако им п треба — нек ни њима није лако. Неко довуче моћ, мокру поњаву, покри њоме варош' испуњену ' јауцима. Изашли су на улицу, преко мртвих == вшие нема бијелог, само хладно. Треба. некуд да се.иде најбоље је к Лиму, уз Лим све до барке. Откинуће барку, одвештће је на скривену мртвају, у тусти врбљас тдје на цизани, ни шверцери. одавно не делазе, Остаће тамо док му ране заздраве, а послије пех се неко усуди да нешто зуцне за сестру! Није то далеко. Баш је 'близу = чује се-Лим како шуми.. Ту негдје доље шуми, само се не види... ; · " | : !
·_ Тако је стигао. на Бјелу, спустио св на голетију — поче да. се котрља низбрдицом. Слобо Јасикић та први. опази и. скочи:
__„дно је наш", рече. „Рањен је!" „Чекај да видимо", „рече Видрић. „По чему наш2" „Видим да јг наш, нема шта. да се чека. Ко ће
Заћанин се усправи; „Не знам ни ми шта чекамо овдје". „Не
" можемо .се раздвајати", рече Вуле и пође за њим. Поустајаше и
кренуше —. Гара па Видрић, па. Шљако заслепљен. бљеском. Ладо би. хтио да буде задњи, да не тледају како рамље, али иза њега стално заостаје Арсо. Шнајдер погнуте главе. Знали су и прије да се некуд мора поћи, само нијесу имали повода. који би им одредио неки пра-
вац. Иду. и гледају како рањеник неспретно устаје, шири руке и
као мјесечар креће. Обучен је у сиво сукно,.али то сивило је 'од
снијега. Нема пушке, нема капе.
— нема се по чему препознати. Натрапао је на жбун, ухвати се за. грану, паде и поче да. пузи доље. Слобо стиже до њега и прво помисли да та никад није видио. Ухвати та за руке, загледа се у блиједо лице и упита:
„Јеси ли ти Видо"
Видо трепну очима. —— није му јасно пшта ли за то човјек. или привиђење.
„Гдје си рањен", „доприје му до слуха из магле и даљине.
„Турци“, рече. „ћулафи, 'изненада. У трбух су ме, нема ми. спаса". ћ
„Има. спаса. Није опасно кад је кроз празан трбух.
„Само да ми: је до Лима, до барке". е =,
Мора да су наши, мисли у се би. Да су други — већ би ме убили. Једино ако су симпатизери, па не знају гдје да ме са рију. Најбоље је у врбљак да. ме сакрију. Тамо сад нико не зала
Зи; „Могла“ би“ ватра да“ се наложи има“ боље ишта него ништа. Овај личи на Боснића, — ма како му оно
бјеше имер Апогласубисе рекло
ковима џи Иван Видрић — сви су се окупили. То је с оне стране, иза зида, само не знам кад сам ја то прешао преко зида... Доб-
а пер УДАЈЕ 5 Мемо, заједно. „Рекао сам ја;Бају = сви ћемо се окупити". „Гоје. је" Бајо", упита Видрић. · „Прошао је испред мене". „је ли рањен“ 0 „Не знам, Трчали су брзо, нијесам мотао да: их стигнем". „Је ли Качак' трчао» Је ли жив он2"
„Покријте ме том поњавом, немој да је штедите!"'
· „Зар ти је зима. Мора зима кад сам ваздан. ронио. На ноте ми. је
- и нагруке ~ .
| Они се загледаше — знали су већ. одакле је и шта у ствари
"значи та зима. Вуле ипак скиде гуњ, Слобо хабаницу — прострли. су,
пренесоше за. на простирку, покрише 22 до испод грла гомилом каба-
„пица што су их редом. скидали, Скинули би и: блузе и кошуље, дали. би му све што имају само да му живот продуже; Узгред га питају
· за. Баја, за Качака — докле “су "заједно, тдје су се растали, на коју су
страну пошли ..- Он на то питање одговара. некад шутњим, као да. их не чује, други пут мрмљањем које се "замућује и губи тако да се-из
| њета ништа. не „да извући. Помену. Грујачића и" жандарв — стално га · онш: зоне; помену АДрагоша Бркића. н“без везе уплете Баја, па зид, · Лим и врбљаке — треба тамо да се склоне, на мртвају у врбљацима · тдје цигани одавно не долазе и дјевојке одавно не долазе на купање.
Најзад — змије; уплеле су му се око ногу, змижу му ка кољенима и
„из руке се пењу да за за грло стегну... Бр. 124/1960: |
они Био
ХАЛИЛ ТИКВЕША: И
суварака, онш брзо плану — =>:
да је Слобо. Ћво за Заћанин с бр- '
ро је што смо се скунили, сад.
Ј4 Кад бокори се шума
'
У
“ 1 1
Клевета и исовка кад се прене, кад крене, кад 7. ЈЕ ; | у сене _. У ноћи влажној од дима ветра, од дима мрака, Ку 'Мебо „се-успава и облак «детрешш и звезде ко пси урана. 34 па 4 ; почну да шене На ливади црној забуја тад само црно око мака, —чаума се збокори и на горки мелин тужно а ЊА у а замирише, 1 то На. млечност детињства, на вече суро, на слепо
и ~ вене уочи кише... . 4
«| „-- Бацамо прве кучиће сапете, неуке, беле, очајне кану меда 2њА | младунце ; о У цељуст ноћи, у гркљан: воде, у понор блата, | „| Кушамо мирис зноја п глади, кад тама јечи о и и звони сунце, | здробљено- У бари, сапето у мести и бота крви · _"н бога рата Шума се забокори и'на торки пелин. тужно „замирише,
Ма млечност младости, на. вече неко, суро и“ слепо, | уочи кише
И опет бацамо слеме кучиће, уз псовку која одједном крене Заспале сене грмља и таме, и само срце васионе,
Згрушану светлост месечине, зарушано сечиво 8 ножа кад сене
Шиз меку туку мостију, меса, кад види голи смртно не клоне:
шума се забокори, и опет на пелин горко Ме замирише, |
На млечност детињства, на вече суро, на слепо еече уочи кише. -.
Бр. 148/1961.
„7
Миодраг Булатовић
Аугусто и Салваторе
(...) ДЕСЕТАК мушких корака од јарбола с италијанском и црногорском заставом дремао је тенкић, Ситан и. неуредан војних стајао је уз сам бок челичне корњаче. Бео од прашине и уморан, још: неугледнији под 1 'лемом и с бајонетом на предутој пушци младић је спавао, Поред њега су пролазили људи џи жене, чак и: деца: да су хтели могли су однети и њега и његов тенк. Детеле су жегом умртвљене птице између дрвећа и прозора. Војници су невали. Стражар је држао руке на трбуху п опасачу : осмехивао се у сну. Нападале су га псовке, врућина. и муве.
Војник није ни слутио да се тенку приближавао Наполитано, крмсљави војник с гитаром. Нити га је чуо како певуши и уздише. Но је отворених уста и запламњених образа следио свој слатки ! тако чести сан, Наполитано му на врховима. прстију приве и гласом који се једва чуо запева срај самог. шлема:
; Ме! пио сцот тазсе ил, сорпне 4' от (1) | | Војник се трже„ Цена. пушку, Угледа модре Нанолитанове Месне и готово плачно отеже: Ћ ' ; — Ох, Аугусто то си ти, Ваволе.
— Стална спаваш. Салваторе — тобож прекорно рече Наполитано п удари га шаком по плећима. — Опет сам је сањао; Аугусто — рече тужно Салваторе. — Пре.
кинуо си ме на најлетшем месту: таман да јој га метнем Ти наиве и све: пропаде; а ко зна кад ћу опет заспати.
— Не губи наду Паолоне -— рече живо "Наполитано' пи засука други рукав. у ,
— Ништа ми не вреди, Аугусто — стидљиво додаде Салваторе — Главу изгуби за Пиетром. А он,. јадних, само прича о Марики.
— Читав тренутак Наполитано је гледао у дуге прсте којима је прелазио преко гитаре. Војнику се чинило да је и нешто шапутао.«
римаче му се ломан п сањив: Аутустова уста била су пуна бола, металних зуба “ пригушене песме:
Вогорпезта пиа ... (2.) :
Наполиштанове очи сијале. су тужније но пре, Паолоне га узе испод руке. Припрти пушку п благо рече:
— Аугусто, како можеш толико да певаш...« од јутра до мрахе. Певам и ја, тунћам заправо, али не могу толико. Као да си осу-
ен, мл ен — Аугусто Наполитано ногледа. га одавно запаљеним очима. Гле“ дао та је дуго: тако му и одговори: '
— 7 А волиш ли јег — тихо ће.Паолоне и пређе му с друге стра: не. Ту из Болоње.
_ — Не сањам је — рече још" тише Наполитано. — Нити желим да јој та метнем.
— Она је, значи, боља и вернија од моје Дане — рече као за. себе одједном побледели војник. Боља и вернија понови тласом У ком је било и срџбе и мутне слутње упита:
— Аугусто, што ми не шаљу смену: изгорех.
— Не знам, рече Наполитано пи крену.
— Можда. су ме сасвим заборавили — рече сетно Паолог:
— Да, као да си осуђен — рече Наполитано,
— Лепо кажеш, Аугусто — рече Паолоно. — Нека казна. _
Салваторе хтеде још нешто да каже. Аугусто га прекиде једном од својих псовки. Паолоне оста у пола речи, тужан и кисео.
Салваторе није ушао за њим: гледао та је из крај тенка. Кад год је почињао да пева, Аугусто, је забацивао главу и исукивао врат. М откад та знају Паолоне, Пијетро и остали, ма. коју песму да 16 почињао, увек се враћао на девојку из Болоње.
— Аугусто — рече Паолоне кад. виде да Наполитано иде у су“ срет њиховом заједничком пријатељу, канлару, Пџетру.
— Аугусто, чуо сам да су Болоњесе најпоквареније женске У целој Италији. То сви кажу па чак п Ботони. Можда и та твоја, та о којој стално грцаш, ради што и друге. Не замери ми, Дугусто, али веле да сви из Болоње п ближе околине, 1 људи а нарочито женске, раде оно што смо на Ботонијевиле фототрафијама гледали.
Аугусто Наполитано је ишао.
— Проверп. ти то, Аугусто — довикну- МУ Салваторе. — И не тугуј улудо. па а ;
' У гитариста га' је слушао али, није хтео да се окрене. Испијено лице било му је напрегнуто пи чежњиво, као. док је певао о девојим из Болоње. У наручју је "држао гитару и, стојећи, чекао Пистра. |
А Салваторе Паолоне пободе се уз тенк. Прекрсти руке на трду. ху, зажмури то зину; покушавао је да ни на шта. не мисли и очекује да се стари сан настави тамо где се малопре прекинуо.
БР. 213/1963.
аеро аннауннвтениинннниинрви СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА, САРАДНИЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА РЕДАКЦИЈА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ ЧЕСТИТА ДАН РЕПУБЛИКЕ