Kolo

6

1вту * нетремице гпедао «Роз ппозор који се сваки час магпио као да Је хтео да ми својом зимском копреном успори откуцаје срца, што су их убраавапе миспи: Лукенвалде још није био на видику, када се у сивом јутру, на широком, бескрајном пољу, готово крај пута, мој погпед зауставио на једном српском војнику..." Г. Аћимовић за тренУтак прекида евоју причу... Очито, он у миспима

>..То су били незаборавни тренуци...

Лоново проживљује тај свој први сусрет... Та спика, и недавно, док је Јпред микрофоном говорио о томе, прекинула му је дах... „Знате већ... То је био наш гардибта. Висок, снажан, у српској походној гардиској униформи с кокардом иа шппки... За часак спустио је мотику и погледао у аутомобил ... Срце ии се стегло. Подигао сам руку и, раздраган и потресен, почео сам да му машем... Он није ни спутио да му то братска, српска, рука шаље поздраве... Одгледао је још мало за Копима, и продужио да ради... И он је један од многих наших војКика који тамо раде на пољским радовима.. Његова спика још није била ишчевпа пред г. А .имовићевим оћима када се указапа друга... На видику је искрснуо погор ... Бараке, безброј барака, суморне У још суморнијем јуТРУ ... — То је погор у Лукенвапду! рекао 1е тихо г. фон Кепер. „Копа су брзо превапипа и тај мали пут и зауставипа се пред уласком у логор. Брзо су свршене формалности с пропусницом и пошли смо команданту погора. Пред његовом бараном стајало је баш некопико српских војника. „ПОМОЗИ БОГ, БРАЂО СРБИ ..." Очи су ми се замаглиле, стегао сам срце и, у пропазу поред њих, рекао сам им: — Помззи Бог, браћо Срби... Тајац. Погпедали су ме, изненађеии. Једноме од њих, као да пође сама. рука шајкачи, да поздрави, апи, у неверици, застаде .., Тек на изпаску од команданта поГора, они се сналазе. Видим трче ми и многи други у сусрет, са свих страна... Притрчавају, и за трен она се ствара велики круг око мене... Један Београђанин — радник у војној одећи — познао ме. Пришао ми, заГРпио ме и заппакао... Кроз логор је пукпо: — Аћимовић... Дошао је Аћимокић... Сусрет ме узбуђује дубоко, и то узбуђење побеђује. Грунуле су ми суае... Исто тако и осталима... Наетаје Један тренутак тишине, јецаи>а, а онда одједном, са свих страна питања кроз сузе ... Стотине питања 0 породици, и припикама, о Србији... Њих интересује свака ситница, сваКи детаљ... ■— Да ли знате шта о мојима..? — Да ли сте чупи што о мојој жени и мојој деци... Два синчића имам и једну кћер..? — Шта је с народом .. ? — Реците нам г. Аћимовићу све... Све ... Реците нам истину. Узбуђени, потресени самим сусретом, још док утиремо сузе полазимо заједно кроз бараке.,.

V ЈедноЈ, првоЈ у коЈу смо ушли еветлој и чистој, топлој, смештени су питомци подофицирске школе из Вршца. Они су већ сазнали за мој долазак. Дочекују ме и бпажени и узбуђени. Очи им блистају, само што не заппачу ... Стоје крај својих војничких постеља, мистих, беспрекорних. Међу њима је и један дечак. Питомац те шкопе. Шеснаест му је година. Херцеговац је. Био и он питомац па заробљен. С остапима... Тугује, као дете, за домом, за својима, за својом Отаџбином... Молио сам касније да га пусте, и, обавештен сам да је већ ослобођен... „НАШИ СУ СЕ СНАШЛИ..." Могу вам рећи — наставио Је г. Аћимовић — да су се наши снашли. Вепики број наших војника из погора у Лукенвалду запослен је по приватним имањима. Вредни су. На сваком кораку их хвапе. Примљени су човечно, пријатељски. Они вредни, и, дуги месгци Учинили су да се приближе немачкој земљорадничкој породици. Постали су њени чланови. Раде — јер су мушки чланови породице на бојишту — али их укућани зато не разпинују од својих... Они не крију да српски заробљеник то и оправдава и својим радом и својим поступцима. Хране се Добро... Многи су румени као јабука... Прилази ми један свршени медицинар из Смедеревске Паланке. Он носи собом једну листу питања, у Име цепог погора... Шта да вам кажем о томе ... ? Њих све Интересује, Породица дом и С рбија на првом мест/... Распитују много о приликама у земљи. И до њи хових барака допрле су узнемирујуће и забрињујуће вести о зпочином терору... Док још одговарам на питања, док се трудим да им убпажим и сузе и бригу, допазе наши лекари луненвалдсног погора. Њих је четрнаест... Ту су и моји стари знанци: доктор Хоџић, оператор из Чачка, др. Поповић из Вршца и други ... У разговору који је час ведар, час пун туге, који час нагони сузу на око, ипи разгони боре брига, сазнајем од наших заробљеника с копиким пожртвовањем наши лекари помажу сво ју браћу... Они верно, предано до самопрегора, врше своју узвишену дужност... Они су истовремено и браћа и пекари... С њима обилазим и бопеснике у логорској амбуланти... Непомичне на постељи... Осећам да ми погпед бежи с њиховог болесничког узгпавља... Тешко ми је... Тражим речи утехе, маде ... И они брину... Питају за своје, за своју несрећну земљу... Трудим се да их утешим, и кад ми то пође за руком, и мене самог смирује оно блаженство које им се разпива по бледом лицу... Тренуци пропазе... С њима, као да лете, пролазе и сати... „ПОЗДРАВИТЕ НАМ СРБИЈУ..." Опраштам се с бопесницима и с лекарима... Још један тренутак који пара срце... Да пи сам могао да им пружим бар мапо утехе, бар мапо наде, која им је сада потребнија него игда.. ? Лекари ме испраћају до изласка из амбуланте. "ћутимо. Стискамо руке, грлимо се, и сви кријемо један од дру гог сузе у које су се стопипе исте миспи, исти осећаји... Доктор Поповић се први савпађује... Упућује ми некопико речи захвалности... А, онда, одједном, као да погађа јед ну једину мисао свих који треба да остану замном, каже ми: — Кад стигнете... Поздравите нам Србију... Хтео Је још нешто да каже, али су сузе јаче... Оне му угушују речи и више не окрећемо главу, ппбчемо сви заједно ... Још један стисак руке, загрљај и попазим ... И они попазе, замном, до других барака, неми, сузних очију... Њихов друг рекао ми је све... Све што су и они хтепи да ми кажу на испраћају: „Поздравите нам Србију..." Дуго још, осећао сам, и данас још осећам тај њихов поглед, и данас још као да чујем ехо њиховог поздрава мученичкој Отаџбини... У магновењу, скрхало се све у мени... Из оног тешког осећања КоЈе ми Је притг' ло срце, из оних туробних мисли што их ми је наметнуо први растанак, пренуо ме је командант погора. Он ми се придружио... Љубазно ми даје још нека обавештења, не пропуштајући прилику да ми још једном каже колико су наши људи вредни, дисциплиновани... — Види се то, господине Аћимовиђу, да су то домаћинска деца, синови патријархапних обитељи... Идемо из бараке у бараку... На сваком кораку нове потресне сцене. Свуда нови сусрети, с рођацима, пријатељима, познаницима ... СРПСКО СЕЛО У ПРОЗОРУ БАРАКЕ Чини ми се да нећу дуже моћи да издржим у тим узбудљивим сусретима, па ипак, идем даље... По баракама су измешани наши људи ... Има их из свих крајева земље... Осећам се срећним јер видим како се братски спажу, како их прожима све једна иста национапна, братска мисао... Одједном, у једном прозору бараке, спазио сам једну чудну спику. Учинипо ми се као да видим у минијатури наше шумадиско сепо. Било ми је јасно... Наши војници, у спободним часовима; извајали су сами све оно што им лежи на срцу, све оно чему су им непрекидно упућене мисли... Ма копико била невешта рука тог војника, она је ипак начинииа од пластелина и српско селб, и црквицу сеоску с торњем и одвојеним дрвеним звоником... И сеоски брест је ту, и опанчићи, и Шумадинка, можда жена или сестра..^ Мале блиске фигурице, ти мали топпи облици, расути су по бараци, као вечни потсетник на оно што је толико драго и толико дапеко... У другом прозору је храст од пластепина и под њим чобанче и стадо... И није Ми требапо дуго да их гледам па да видим да то нису вајале руне, већ душа. И срце и душа српског сељака... Затим оца, сина, мужа и брата... Увелико су већ сви знали за моју посету. И чекали су... Нестрпљиво... Чекали су тренутак да уђем и у њихову бараку, чисту, пометену, да ми пруже руку и да питају... Као и свуда, да питају о свему...

Бипо ми је јасно да сам за њих био исто што и неко од најближих, неко који је требало да им донесе и утехе и наде, неко кога су толико чекали... — Како је у Отаџбини? — Како на дому...? | Нижу се опет питања, загрљаји, сузе... Док им говорим спушају ме нетремице, без предаха. Гутају сваку реч... Осећам како им куца срце, како би хтепи да им говорим још, много, да не престајем... Слушали би ме без одмора... уооко их потреса брига Отаџбино за њима... „ОЈ МОРАВО МОЈЕ СЕЛО РАВНО..." Време и даље лети... У девет, јутрос, започела је моја посета, и, рекао бих: кад пре, већ сипази сутон... У баракама се папе светиљке ... Часовник откуцава поспедње ТРенутне мога боравка међу браћом, а изгледа ми као да сам тек дошао..., Полазећи из једног павиљона, спучајно им кажем на растанку: — Збогом, браћо Срби. — Не збогом ... Довиђења... Довиђења у нашој Србији...! Примам да понесем поздраве. Они су топли, најчешће неми, апи који све кажу... Име, адреса породице и, — неколико суза .. ! Док пропазимо, нроз први сумрак,' негде из даљиле, из неке бараке, &о-; пире до нас З еук наше фрупе... Расч познајем њене звуке и сетну мелоди>у; „Ој Мораво, моје село равноп" ■ И, не чекајући да питам, неко ми; реч^е:..,., ; из >• •; , ..— Сами наши војници направипи су фруле и двојнице, па увече, кад се врате с рада, свирају... Свирају они и док се одмарају, на раду ... а звуци фруле извијају српску песму ... Њихови домаћини, код којих раде слушају те песме пуне ме подије и -*■ сете... Када се вече спусти, увек је тако... Кроз звуке фрупе отисну се њихове мисли са лукеквалдских поља на дапеки пут, — пут Отаџбине... Пут топпог домаћег кутка, пут завејаног забрана. и утрвене путањице што води сеоском запису... Тако је било и те вечери.., (Наставиће ое)

Полаженик

(Снимци А. Симић) — Домаћине, колико у огњишту варница, толмно срећних годиница...