Kolo

Борба између двојице мушкалаца за љубав једне лепе жене, то је садТЈжина овог иитересантиог и напетог романа, који ће у наставцима допосити „Коло". Али што га чини још интересантнијим, то је пеодлучност срца једне девојке, које, као што се у животу често дешава, не моо<се да се одлучи за једнога. Сваки чпталац разумеће лепу Ингриду, њене муке и неодлучпост и са живим интересовањем пратити њену судбину до краја, до копачнв њене одлуке и расплета романа.

(2) Герхард је замншљено мешао чај у чаши. — Ах, разумем, рекао је. — И једНога дана си осетила наклоност према њему... Ингрида оборн главу. — А да ли си се обавезала према вему речју или обећањем? — Да. У последњем писму пнтао је најзад да се званичпо веримо и ја сам одговорила ла пристајем. Веруј, Герде, да је он мио и пријатан човек Погледала га је пажљиво са стране. ИЈта ће сад да каже? Да ли ће да плане и да почне АлаРДа да оцрљује нред њом? Не. Мирно је рекао: — У то нисам сумњао ни тренутка. ЈГи никада не би изабрала за мужа човека који те не би био достојан. Била му је благодарна за ове речи и наградила га је топлим погледом. !Али лине јој се одмах уозбиљи. — А шта сада? питала је тихо. Герд је замишљено прешао руком преко чела. — Да, то бих и ја хтео да знам, рекао је са извесном горчином. — Ја сам увегк сматрао да се дата реч не Сме прекршити. !— Па онда... Герде? — Онда треба раамнслити о томе, Да ли се веридба може да раскине. Устао је и прошетао се немирно неколико корака. Кад је сео, рекао ја уверљивом страшћу у гласу: — Ингридо, ја не могу да те се одрекнем! Ингрида је гледала укочено у страну, на пвеће поред терасе. али га није видела. Најзад је рекла: — То ће и Алард да каже. — Тако? У гласу му се осетила одлучиост и борбеност. — Онда ћемо се борити. Индрига је задрхтала од тих речи. — Да се борите? Шта си наумио, Герде? Герд је одлучно одбацио кашичиђу, а очи му севнуше чудним јајем. — Не знам још шта ћу да урадим, али наћи ће се пачин Мени је само много стало да ти будеш на мојој страни. «— А моје обећање? Моја реч? I 1 — Говорићеш са њим отворено. 1 — То не могу. Бар за сада. Помисли само, колико се човек радовао, а сада наједном... Не, не могу то да учиним. — Сада видим, да ти није равноДушан, рекао је Герхард као увређено. Сада ми је све јасно. Учинио је неспретан покрет и кашичипа је пала на под са звекетом. — Дај ми времена, рекла је ИнгриДа плачно, видећи његово измучено лице. — Само ни у ком случају у овом Еасположењу не можепг да путујеш у Ирих. Ингрида погледа запрепашћено на часовник. Зар је могуће да је већ про шло неколико часова? — Морам да телеграфишем! — промупала је. — Свакако. Али шта? Замислили су се обадвоје. Да ли Да јави да се изненадно разболела и Да зато не може да стигне? Или који други разлог да наведе. да би објаснила што није дошла на своју веридбу? Да телеграфише да се нредомислила? Не. то не може ла учини! С друге стране. ако јави да }е болесна, Алард ће ее уплашити и долетети првим авионом у Минхен. А то такође није хт^ела. А требало Је само да добије у времеиу. — Јави, да можеш да стигнеш тек Сутра — из важних личпих разлога,

рекао је Герд после дужег размишљања. — А који су то разлози, измислићемо већ. — Зашто да измишљамо? — рекла је Ингрида тужно. Они и онако постоје. Само још не треба да се знају... Герд је истргао лист хартије из свог бележника и написао • телеграм. Предаћемо га у вароши, рекао је, а ручаћемо овде. Већ је подне. Ингрида је пристала и поред своје воље. Најрадије би телеграм одмах послала. Али он је тако молио да није могла да одбије. Телеграм су предали прилично доцкан у Минхену. Ингрид је бибила цело време са Герхардом. Та имали су толико много да причају и да се договоре. Требало је прво пронаћи оне „важне личне разлоге", који би објаснили зашто Ингрида није отпутовала. Било је скоро вече, а они су још увек седели у једној кафани и разбијали главу најзад Герд узвикну: — Смислио сам! Рећи ћеш да ти на путу до станице украдена ташна с картом и парама! Ингрида се бранила: •— Да, али ... Нема „али". л То је најбољи из-

1 — Но, добро. Разговарали су још дуго о тој ствари, као деца која су скривила па их сад чека казца коју мисле разним изговорима да изврдају. Герхард се сетио и својих послова у Минхену. Решио је да их посвршава телефоном или доцније писмено. — Према томе, ја сам слободан и могу сутра заједно с тобом да пођем за Цирих, је ли? Ингрида се уплашила. Како? Да путује на своју веридбу у друштву човека кога још увек воли? То је комедија која би могла да се претвори у трагедију! И шта ће уопште да се деси у Цириху? — Не, то је немогуће, рекла је неодлучно. — За такву ствар немам храбрости. Он се мало иронично насмеја: — Мораш бити храбра, ако хоћеш... — Не, не, Алард ће бити очајан. Он ће себи штогод учинити. Ја сам му све на свету. Он ниједну жену до сада није тако волео. — Теби је дакле позната и његова прошлост? — Не. Никада нисмо говорили о прошлости. Ни о мојој ни о љеговој. — И ти онда тврдиш ... — Ништа ие тврдим, Герде, али оставимо то. — Не, рекао је он одлучно. — Треба све ствари да се разјасне. Ти Аларда, изгледа, волиш више но што сам претпостављао. Ингрида га погледа молећиво. — Ја волим само тебе, прошаптала је. — Да је тако, рекао је још увек хладно, не би била толико обзирна према њему. — На кривом си путу. Он није иишта крив. Није ваљда крив зато што

говор. Била си у аутобусу, у гужви... Уосталом, даље је лако измислити. Или да ти помогнем? Једном речи ниси могла да отпутујеш, јер си остала без пара и исправа. Где да нађеш паре до поласка воза? — А да ли ће ми веровати? — Али, драга, како неће да ти верују? Морала си да трчиш у полицију, да се саслушаш, да се састави записник. Ингрида се осмехнула. — А онда? — Онда си потражила познате. Једне ниси затекла код куће, други нису могли да ти помогну. Тако је дошло вече па си морала да одложиш пут. Али Ингрида је још нашла приговора. — А шта да кажем ва газдарицу, зар ми опа није могла да помогне? — Па била си се збунила и на ч>У ниси ни помислила... Кад си се сетила било је већ допкан. —Учиш ме лагати. рекла је Ингрида с лаким прекором. г— Имагп ли телефон код куће? Да. вашто? — Можда ћете звати из Цириха. И на то треба да си спремна. Ако су се већ јавили, шта ћеш онда? — Није ми газдарица код куће. Отишла је брату у село г г 8

ме воли. Нисам ни ја крива што сам помислила да и ја њега волим, док се данао није расветлило... Умирен Герд јој је стегао руку. — Ингридо, знам... — Ти ипак ниси, Герде, свестан мог положаја. Треба да будемо правични. Алард није ништа крив. Он и не зна шта се дешава. Он је уверен да и ја њега волим, бар толико колико он мене. —Па ко је онда крив? Можда ја треба да се повучем? Зар моје право није старије? — Нико није крив и није о кривици реч. Крива је судбина, која нас је опет саставила. — Признајеш и сама да ја не могу да те се одрекнем? Ингрида је немо климнула клавом. Герд -е. Хајдемо, рече, треба да купимо нову ташну пре но што се радње затворе. — Ташну? Какву ташну? Он се насмеја. — Па не можеш са „украденом* ташном да се појавиш у Цириху! — Ах. тако, скоро сам заборавила, рече Пнгрида и попрвене. —А шта да радим са старом? Уосталом, и није стара. Поклонио ми ...

■— Запела је као да се боји да и»« говори име онога другога. — Ах, тако, поклон твог вереника, Можеш да кажеш отворено, то припада већ прошлости. Нова ташна биће мој поклон! Ово је рекао скоро победоносно глв* дајући Ингриду испитивачким п»« гледом. — И рећи ћеш да си је сама ку« пила. — Ах, како се заплићем у мрежу лажи, уздахнула је Ингрида. — Ако човек неће или... не можв да каже истину, онда мора да јв обиђе. У једној радњи нашли су дивну ташну. — А шта ћу са старом, питала јв поново Ингрида, кад су се вратили у кафану. — Даћеш је мени — за успомену. Ја ћу је добро чувати и кад се будемо венчали, вратићу ти је заједно са мојим венчаним поклоном. Мислио је да ће се она осмехну* ти, али се преварио. Она је остала озбиљна, и сувише озбиљна. Није била за шалу, а и његове речи су биле незгодне, Она св наједном уплашила. Шта она то ради? Шта ће даље да се деси? Да се она није заплела, својом кривицом, у једну пустоловину, пустоловину из којв неће бити излаза? Герхард хоће да путује сутра ов њом у Цирих. То јој није било право. Не због њега, него зато јер се бојала да није дорасла улози коју ће одмах по доласку морати да одглуми. И за време вечере поново је п»кренула ту ствар. — 0 мени у Цириху не мораш много да водиш бриге, рекао је Герхард, Ја ћу те оставити сасвим у миру« Нећу да ти сметам. Разговараћу пословно са ван Ховеном...— Са Алардом?! — Не, него са његовим оцем, рекав јер Герхард. — Он ми је понудио посао. — Зар ћеш да ступиш код њега у службу? — Не знам још. Ако је понуда повољна, зашто да је не прихватим? — А ако се сретнеш са Алардом? То је лако могуће. — Бићу врло учтив и уљудан према њему. Погледала га је са страхом и зебњом. — Герде, да не смишљаш штогод? — За сада ништа, режао је да би растерао њене сумње. — Режија је за сада у твојим рукама. Ингрида уздахну. Режија! Као % игри! — Па ја нећу никакву игру! — Није у питању ни игра ни твоја воља. Сама си одлучила, да му не кажеш одмах све ... — А ако му кажем? Може и да те! убије! Герхард се осмехну. — Зар мислиш да бих се ја дао само тако убити? Признајем да ће му пилула бити горка. Зато је боље да му се даје мало по мало, постепено.— Како то мислиш? — Па тако, да му не саопштим све одједном. —Па како онда, на који начин? — То .је ствар такта и твоје вештине. Згодном приликом поведи разговор 0 прошлости и дај му наслутити да је постојао за тебе и други неки човек. Тада ће ти он сам поставити питање и... ти ћеш му све признати... — А зашто све то? — Па зато да га се ослободиш. разуме се, Ја бих најрадије Да то сместа учиниш, али кад ти нећеш тако. л — Како мислиш сместа? — Па тако. да изиђеш пред њега и да му без оклевања кажеш праву истину. — Не. не, Герде, то не могу, молила је Ингрида. ■— Него шта ћеш? — Не, он не би могао да поднесв ударац. Могла би да се деси нека несрећа. Може да се заборави, а увек носи собом оружје. — Тога се не бојим.