Kolo

20

к.

г

Борба између цвотце мушкараца за љубав једне лепе жене, то је садржина овог интецееантног и папетог ромапа, који ће у паставцима допосити „Коло". Али што га чипи још интересантнијим, то је неодлучпост срца једне Девојке, које, као што се у животу често дешава, не може да се одлучи за једиога. Сваки читалац разумеће лепу Ингриду, њене муке и пеодлучиост и са живим интвресовањем пратити њеиу судбину до краја, до копачне њсне одлуке и рисплета ромапа.

V-

(4) Алард устаде и приђе јој. — Дакле, више волиш Герхарда него мене? Ингрида га је погледала у недоумици. Није знала шта ће следовати. И ако је то питање могла да очекује, ипак се -збунила. Најзад је рекла: — Не, Аларде, ја не знам ни сама... ах, то и јесте оно најетрашније. Чини ми се да ми је срде преполовљено. Ви сте обадвојица честити и добри људи. Герхард се позива на своје старије право, а ти... ти. теби сам дала своју реч... — А ако ти је вратим, Ингридо? Глас му је био узбуђен. Ингрида је била у недоумици. Зар ће Алард само тако да отступи пред Герхардом? И да ли је оиа само Герхардова? Алард је приметио љепо колебање, ие без извесног задовољства. — Одлучи се, Ингридо. и буди искрена. Ингрида је била на мукама. Молећево га је погледала и он је разумео та,ј поглед. Осетила је да је још увек воли. — Аларде, прошапутала је, буди ббазрив према мени. Дај ми времена да се приберем мислима. Учинила сам ти кривицу, д.убоко сам те ражалостила. Била сам врло рђава. Али, ■ можда ће се још све дати поправити. Сенка наде прелетела је њеним дицем. Алард јој је пришао, узео њену леПу главу у руке и проговорио: — Сирото дете, немој да мислиш Да ћу те ја напустити. Нарочито сада кад сам ти најпотребнији. Ја те потпуно разумем и схватам. Ако тако мислиш, не познајеш ме добро. Застао је, а оида продужио: — Не, Ингридо, ја нисам такав човск. Верујем ти и нећу да те напустим. Нико од нас троје није крив. — Ах, Аларде, ти си ме потпуно разумео. Немој само да ме осуђујеш. — Не, не брини. Ја немам ни права да. те осуђујем. Иако си силом прилика била према мени неправична, ја <те потпуно разумем и све ти праштам. Заћутали су. Алард јој је оставио времена да размишља и гладио јој нежно меку бујну косу.

и

Ингрида се обрадовала: дакле неће морати ни Герхарда да лаже. — Само те једно молим, додао је Алард. Немој му рећи да си ми одала и његово име. Кажи да се нисам ни интересовао. Рекла си ми само да је по среди један твој друг из младости. — Зашто тако да кажем? — Зато, јер сматрам да је тако боље. Не бих желео да дође до објашњавања међу нама. — Добро, како ти желиш! Ни ја не бих желела да се завадите. То и ја тебе молим. Неко је куцнуо па врата. У собу је ушла тетка. — Децо, шта ви још радите овде? Мислила сам да сте одавно у шетњи.

ИНО €

ду. До сада никада није показивала неку нарочиту нежност према њему и то јој наједном тешко пало. Не знајући како да д& одушка своме осећању стегла му је чврсто руку, а онда га је наједном загрлила и пољубила. Алард се толико изненадио да се збунио. Осетио је њене вреле усне на својим. Њене руке су га стегле око врата. У глави му се вавртело. Како да остане хладан у том тренутку? Привукао је себи и страсно пољубио... Тмурно јутро борило се с лаком измаглицом на циришком аеродрому Дибендорф. који се налази шест километара ван вароши. Око велике машине Трансевропске уније, која је била спремна да ускоро узлети, врзмале су се неке нејасне сенке. Путници су се још налазили у аеродромској станици где се довршвала контрола пасоша и царинске формалности. Алард је све формалности већ био свршио, кад је Герхард, мало сметен и узбуђен, дојурио на аеродром. Поздравили су се љубазно. Ингрида је стојала на вратима чекајући Аларда. Кад је наишао, испра-

нгриди је лаклуло. Као да јој је

је није одгурнуо од себе нити га је неочекивани ударац смрвио. Била му је веома благодарна за благост и разумевање које је показао. Заиста, нико од њих троје није крив. Алард заиста није човек који би је напустио док јој још верује. Зиачи, он јој још верује и зато опрашта. Однос између њих двоје сада је потпуно јасан. Сасвим? То не, али између вих бар нема више лажи. — Аларде, рекла је тихо, обећавам ти да те никада више нећу лагати, никада више нећу ништа крити пред тобом. Шта сада треба да радимо? Алард је запалио цигарету и прошетао по соби. — За сада ништа. Прво се добро размисли. Зато ће бити добро да се нас двојица удаљимо за извесно време од тебе. Ти се врати у Минхен и нродужи своје студије. — А шта да кажем Герхарду? Зар да му кажем да сам ти све испричала? —Кад ћеш га опет видети? — Синоћ ми је рекао да га вечерас опет чекам у истој кафаници. Нисам му ништа обећала. — Добро, отиди. Када ће он доћи? — Чекаће ме, рекао је, од девет па све до поноћи. — Реци му да си говорила са мном, али да се још иисам одређено изјаснио. Реци му да сам тражио рок за размишљање.

могли смо и напољу да Хајде, драга да се про-

— Заиста, разговарамо. шетамо. Како је било дивно време, тетка је предложила да крену на језеро па одатле зупчаиом железницом... Аларда и Ингриду освежила је међусобна отвореност коју су опет постигли. Разговор је текао срдачно. Ингрида му је отворила своју душу. Излет је дивно протекао. Са врха брега посматрали су величанствену панораму огромних планина. Тада је Ингрида осетила да јој Алард није сами вереник. него и веран друг у кога се може поуздати и на кога се може ослонити. Увидела је да је нашла човека који ће је разумети. Њсгово поверење у њу пије могао да поколеба ии песпоразум какав се малочас десио. Ове мисли дале су јој нову снагу. Кришом је погледала Аларда, који је, занессн, посматрао дивну приро-

тила га ,је. Пред њима ]е нчсач носио Алардове кофере. Са стрепњом запитала је Ингрида: — Кад ћеш да се вратиш? Алард је ухвати за руку. — Не знам, драга Ингридо, Можда ускоро, а можда тек за неколико недеља. Могу лако да ми у Батавији даду нову мисију за Токио. За сада треба да се вратим у Атину. — Хоћеш лц се у Атини задржавати? — Само један дан, вероватно. То ће ми бити одмор од толиког путовања. — Дабогме. Али, колико ти ја завидим, да знаш, што толико путујеш. — Па хајде са мном. Али прво дигии јакпу на капуту. Хладно је, ма да се магла већ диже. Кажеш: лепо путовање. Како се узме, драго дете Овога пута ми изгледа неће бити најпријатније. Али нећемо о томе говорити

сада, на растанку. Само још једно питање: да ли си ти говорила са Нојманом. Без околишења Ингрида је одгово« рила: — Да. Онако како си мн ти рекао,— Он дакле не зна... — Не, нема појма да сам ти рекла његово име. Алард јој нежно помилова руку. — Ниси бар морала да лажеш. А шта ти је иначе рекао? — Запрепастио се, кад сам му рекла да сам ти све испричала. Онда ме је похвалио и рекао да сам врло одважна и храбра. — А шта мисли даље да ради? — Каже, да треба да ти дам рок —• касније кад ти будем писала. А дотле нека време учини своје. — Хм. Даје ми рок. Сјајно! Пре бн требало да се теби да рок за размишљање. — Па то ти је једно исто. Ја мислим скоро ... — Шта мислиш, Ингридо? Стегао јој је руку, стао и погледао је иопитивачки. У том тренутку појавио се Герха.рд. И други путници хитали су авиону. Службеник аеродрома позивао је гласио остале да се пожуре. Алард и Ингрида више нису могли насамо да разговарају. Стигли су до авиона. Герхард је поздравио Ингриду одмерепим поклоиом главе, нрв но што се попео степеницама у авион. • — Изволите се пожурити, господо! едергично је позвао чиновник. Алард је са изненађењем коистатовао да је последњи путник који св налазио још на земљи. Нагло је загрлио Ингриду и пољубио је. Затим се журно попео, одмах иза Герхарда у авион. Ингрида му је догикнула нешто, али се у хуци елисе није ништа чуло. Пригаао је прозору и махпуо јој руком. Герхард је већ заузео своје место. Он је јуче рекао Ингриди: — Ако се будемо видели на аеродрому, бићемо званични. Нећу да тв доведем у неприлику. И одржао је своју реч. Тек кад је авион кренуо, климнуо јој је главом. Велики авион полагаио се дигао у ваздух и за неколико тренутака изгубио се у јутарњој измаглици. Алард и Герхард седели су један до другога, одељени само узаним пролазом. Алард је гледао у маглено море напољу, а Герхард замишљено нреда се. Алард га је погледао пажљивије и одмах му је било јасно да му не прија летење. Са саучешћем га ,је запитао: — Вама, изгледа, није добро? Нешто сте бледи. ' Авион се у заокрету нагло занихао и једном господину је позлило. — Хвала, још није тако зло, осмехнуо се Герхард. — Само да се гвион тако не љуља! — Чим изађемо из планина, престаће. Ви још нисте путовали љзионом на д.ужи п.ут? — Не, нисам. Путовао сам само јг-дном, од Нирнберга до Минхена. Алн није биЛо тако лоше. — Гуцните мало коњака. — Нажалост, немам при себи. Нисам на то Ни мислио., Алард извади из путне торбе боцу и пружи је евом супарнику. — Изволите. Пријаће вам! Герхард је оклевао. Рука му је задрхтала кад је дохватио боцу. Пошто се окрепио, срдачно је заблагодарио. Алард пређе руком преко чела К10 да хоће да отера неке тешке мисли, а затим се загледа кроз прозор. Око подне стигли су у Рим. Ту су се задржали пола часа, јер су се апарати мељали. Нови авион ,је био модерна тромоторна машина италијанског типа -за двадесет и четири путника. Црноока „стевардеса" љубазно се брин.ула за путнике. Тачно у мипут, око шест часова по подне, стигли су у Атину. У вароши је владала страшна запара ..,