Kolo

Бида је рођена у Лорони. И, још као девојка показала карактер у коме је било више мупгке онаге него женске нежности. Како је у аамку ода, који је био пореклом из једне од најстаријих лоренских а.ристократских породица, традиција оружја била такорећи у сваком камену, млада књегињица је добила у исто време пор-ед другог и ратничко васпитање. Она је одлично повнавала латински, писала стихове. га^ јила драмску поезију и владала добро свим врстама физичких вежбаља. Ишла је такође и у ло.в на медведе н вукове а у руковању оружјем била је толико извежбана да се слободно могло 1>ећи да је мало мачевалаца било у Лорени па и у оближњем Алзасу који би могли да стану испред ње са сабљрм у руци. Мачевање је била вена страст. Читаве Сате је провоДила у борачкој сали мачујући са двоје или троје противника и побеђујући их све.

желела да прикаже сцене из живота Хришћанских Мученика. Међутим, одушевљена још увек коњима и ловом, између сцена свог дела, бацила се често на леђа једном лепом белцу и правила излете кроз поља и шуме. Једног дана док се враћала са своје уобичајене шетње наишла је на неког официра на коњу. Вио је то командант војног гарнизона које је пре кратког времена бно стигао у ову област и отсео у оближњем селу. Официр је већ више пута приметио храбру амазонку и нашао је да је врло привлачна. Сазнавши да је контеса сама, да јој је муж у рату, помислио је да је то нека од опих лептирица којима је досадила самоћа у иотери за авантурама. Решио је да јој се приближи и да је упоена. Кад би се већ једном увукао у кућу, увукао би се после и у срце... — Добар дан, контесо — рекао је

— Природа је погрешила — говој>но је често њен отац, старн кнез. Ова девојка, требало је да се роди Као мушкарац. Али, једнога дана баш кад је књегињица била у цвету младости и леноте, појавиле су се богиње у Лорени и околним областима. Тада још није била позната ва.кцннација и онај који би болест преживео остао је унакажена лица. То се догодило и храброј девојци. Легла је у постел.у са великом ватром, њено тело се покрило црним крастама а кад је устала лице јој је било превучено густом мрежом богиња. Али упркос тога књегињица је остала дивна жена. Претежно војничко васпитање није умањило њену женску душу, нежност њецих осећаја и љупкост њеног начина говора. Она је ипак остала жена. Биће које је желело да постане верна пријатељица једног човека и права мајка своје Доце. И дошао је човек и за њу, богињаву девојку. Међу младим каваљерима који су посећивали кнежећски двор био је једдн пз старе племићке породице, конт од Сен Балмонта. Он је запазио девојку, заљубио се у њу и оженио се. Врак је био врло срећан. И ускоро су добили сина. Али је тада избпо рат. Кнез од Лорена је морао да оде са овојом воаском и конт од Сеп Балмонта га је пратио. Растанак супружника био је дирљив и контеса после одласка мужа није аселела да остане у граду. С-а сином и послугом се повукла у један нољски замак и тамо се посветила нисању једног драмског дсла у коме је

каваљер, скидајући шешир с велнком перјаницом м клањајући се дубоко. — Могу ли чиме да вам будем на руци? Контеса је зауставила коња и пажл .иво погледала официра. У његовим очима није било ни трунке поштован .а према једној дами, већ дрски осмех војника — победиоца. — Једна госнођа као ја — одговорила је коптеса — не прима позианства тако на сред друма... — Ја имам намеру да с.е појавим у вашем аамку, госпођо — одговорио је он, схватајући њене речи као појГив. — Пошто је ваш муж у рату нуднм вам своје друштво. , Контеса га је ошннула страшним Погледом. — Ви сте госпоДЈтпе, вигпе нростак него каваљер и одговараћете ва ову своју слободу. Ударила је коња мамузама и одјахала у галопу. Офиццр је остао у н1'д()ум!1цц. _ ; ; Исте вечери коЈЈЗндант гарцнзтјна Добпо је писманце следеће садрАине: „Господние. пошто сте допустили себи велпку слободу у рачгбвору са мојом рођаком контесом од Сеи Балмонта, дођите вечерас па проплапак у тумнци проппсио паоружаКп. Одговорићу вам оругкјем вашу дрскост. Каваљер од Сен Балмонта" Комаидант гарнизона мало непријатно заЧуђен овим обт»том стВари за коју је мислио да ће бити једна Лака и пријатна авантура, узео је оружје и увече отиша.о на означено место.

Вила Јо мессчииа. Иза дрвеЕа ттојавио се ко1ваннк које га је очекивао. Чим су пришли један другом повдравили су се. — Јесте ли ви каваљер од Сен Валмонтн? — Стојим вам, на расположењу. А ко сте ви? — Командалт гарнизона. Одлично, браните се. Бацили су на земљу пелерине, исукали сабље и стали један према другом. Каваљер од Сен Балмонта био је омањи човек врло витка тела и с риђом брадицом која му је ноарив&ла лнце. Али већ при првим покретима официр је приметио да има посла са човеком који добро познаје тај занат. Агилан, брз као стрела, обдарен великом способношћу зан1тите он је био заиста опасан противник.

После десет минута узалудних иач пада свог противника, каваљер од Сен Валмонта је са своје стране навалио . на њега и после неколико удара из-: бацно је из руке противника сабљу тако силно да је пала на десет корака далеко од њих. Командант гарнизона био је разорун жан и предао се судбини... — Побеђен сам, господипе, рекао је, чините самном што хоћете. Каваљер од Сен Балмонта је једшш скоком ухватио сабљу и пружајући је једном руком свом противнику, другом скинуо са лица лажну браду. — Погледајте ме добро, господине, и не будите више дрски према племићки. Командаит је разрогачио очи. Његов противник није био мушкарац. Имао је лепо овално лице унркос богиње, и љупки осмех. То је била кон< теса од Сен Балмонта... К. Н.

ШготШ ^/^анегшоте

ПЕСНИК КАО ПОРЕЗНИК Ото Ерпх Хартлебен имао је као млади песник заиста мали приход. Једнога дана прими он од минхенског Пореског одељења веома замршен формулар са налогом да у њему што је мсгуће тачније наведе своје приходе. Хартлебен се у тај порезни Формулар аисолутно није разумео и најзад је у поједине ступце уписао произвољпо разне бројеве само да би се ослободно те ствари Ускоро нримио је иалог да плати дванаест хиљада марака порезе. Збуњен и пренеражеа отншао је у Пореско одељење. — Шта хоћете? запитао га чиповник. Ова пореска сума израчуната је према вашим сопственим наводима. Тада је Хартлебен начинио тако забринуто лице да га је чиповиик сажаљиво упитао: — А шта сте ви по занимању? —^ Песник, — одговорио је овај тихо. — Песник?! То је заиста јадно звање. Онда платите само једну марку и двадесет! ВОЛТЕР НА РУЧКУ Маркиза од Арленкура била је изванредио отмена и поштована дама. У њену кућу радо су долазили сви јер се сматрало као особита част бити њен гост. Једнога дана маркиза је позвала на ручак Волтера. Сва јела била су добро опремЉена. али је на сто изнето толико мало да је Волтер, на крају крајева, остао гладан. После ручка, за време разговора у салону, маркиза је поред осталога запитала Волтера: — Господине Волтеру, када ћемо опет имати задовољство да вас видимо ва столом? — Ако желите ја бих могао сдмах да се вратим за сто! одговорио је Волтер искрено. ЈЕДИНИ ЛЕК Позиато је да је нага приповедач Лаза Лазаревић био војии лекар. Једном се догодило да га жена неког вишег оФицира, мање више уображеии бадеоник, позвлла хитно и то усред ноћи. Ла.за је одмах дошао. — Драгн дотсторе. ја сам вам пропала, потнуно пропала! јадиковала је уображена болесница: Замислите, пре него што сам вас звала, а због гога са.м •вас и звала, кинула сам три пута узастопце. Шта бисте ви н.а то рекли?

'Доктор' Лазаревић је Погледао бо.лесницу Ражљиво, затим је Мирно рекао: — Шта бих могао да кажем? Ту се може једино од срца рећи. На здравње, на здравње, на здравље! Дакле: три пут наздравл.е! И носле тога је мирно отишао.

ВУК И СИМА МИЛУТИНОВИЋ Сима Милутиновић вамолио Вука Ка< раџића да му помогне да добите којв место. Вук се одмах заузео и Кнез Милош узме Симу Милутиновића за свок секретара, те како ее Сима налазио и

Лајпцигу, пошаље му новац да можв да се врати у Србију. Сима прими новац, дође у Крагујевац а потом оде — на Цетиње. И уме« сто да постане секретар Кнеза Милоша, постаде секретар владике Петра, I. Када је ово сазнао, Вук се запрена« стио. — 0, мајн Гот! узвикнуо је Вук. —< Знао сам ја Да је Сима луд до Нола, али кад му пре полуде и друга половина!? САВЕТ За време својих студија у Паризу, наш поанати књшкевник и путописац

Љуба Ненадовић имао је врло велики број другова који су га необично волели и често долазили не само на разговор, већ да се с њим о разним стварима посаветују. Једном приликом дође му енужден неки његов земљак који је био почетник у једном париском позоришту. — IIIга је опет? — упита га Нена« довић зачуђено, видећи га таквог. — Ет.о, одговори - јиу пријатељ, отпустио ме директор позоришта, али ве-> руј, Љубо, мене ипав нешто прив ..4 .чи даскама, . — Тако, па онда Востани столар'! одговорио му Непадовић и потапшдд га ио ра.мену. УМЕТНИЧКА ЧЕДНОСТ Гуноа, позватог француског композитора, посетио је неки млади композитор који је непрестано говорио о себи и својим способностнма. То. је Гуноу иапослетку досадило, па је рекаб младом композитору: ■— Драги пријатељу, у вашим. годинама увек сам говорио о себи, од два« десе.т и цете сањарио. сам: „Ја. и Моцарт", у четрдесетој годнни мислио сам: „Моцарт и ја", а данас мислим са страхоноштовањем само: „Моцарт'4