Kolo

15

РОМАН ОЛ 37УЦВИГА ВОЛФА

— Ја вас потпуно разумем, Галагане, али стварно морате да се уздржавате. Знате и сами да се не може мапом кроз 8ид. Гараган је хтео да аромени тему раеговора. — А пгта ради ваша" Ана, господиж« пуковниче? — Ана је у једаом 8аводу у Холштајну. — У ааводу? — Да, као економка. Шта може данас да ради ћерка једног пензионисаног официра који нема другог имаи>а до пензије? Данас се врло тепвко ЖШ1И, Гарагане. „И то је моја кривипа". помислио Је Гараган у себи. Сетио се времена када је волео Ану. Много година ткајала је та љубав, тиха и скромна, љуба® без великих речи и признања. Свима је већ изгледало као разумљипо само по себи, да ће се они једнога дада и уаети. Али онда је Глорија упала у Гараганов живот и бапила Ану у засенак. Где се она појављивала, тамо није било места аа друту жену. Вез икаквих обзира Гараган је пустио све и прешао у логор непријатеља. — Ани је добро, продужио је пуковник као да ништа не лримећује. — Живи мирно. срећено, плата је добра. а дамас се више од живота и не може да тражи. У ходнику одЈекнуше хитри кораци. Врата су се отворила и на прагу се појавила млада. лепа девојка. — Добро вече. тата. Гараган скочи и уввикну у чуду: — Ана! И пуковник ж девојка прснуше у смех. — Ах, ле младићу, то није Ана. То је Николина. — Ох, извините, колике сличности. Здраво, Николина. рече Гараган, мало посрамљен и пружи девојпи руку. — Богами, никада те не бих познао. Ти си била сасвим мала девојчица када сам те последњи пут видео. — Да, време пролази, умало не рекох, ујка Гарагане. — А зашто да не кажеш? — Зато што ујка треба да Је дебео и ћелав. А ви сте мршави и имате још восе. —• Али. Николина!... умешао се пуковник — Па нисам рекла ништа рђаво, тата. Све је то тачно. Ви сте се, Гарагане, доста променили. Богами, на улици вас не бих никада познала. Само вам поглед није био тако тужан као сада. То не волим. Мој шеф гледа тако тужно кад не заради онолико колико је мислио да варади. Извгптте што толико брбљам. Просто, абунила сам се ... — Не изгледа баш тако, упаде пуковник. — Тата. ми не верује много. Али, који, опет отац познаје своју ћерку? Лттие. још једанпут: добро нам дотли, Гарагане. Драго ми је што вас опет видим 1 Зар је заиста то Николина? Она коЈ 1 - .(е пре десет година с торбицом на ле!шма и с два п«рчина ишла у школуУ Не, ово је једна самосвесна, самоувереиа млада дама. Десет година је овај несрећни човек седео у тамници. размишљала је Никплина. Десет пуних година. И то све због једне жене. Тога данас више немл Који ће мушкарац данас тако да «е жргвује за једну жену? Данас неће клипани, ни да уетану у трамвају и да уступе место једној жени, акамоли да због н>е иду на робију. Само оетприо је много, лобри, чеетити Гарагаи. Много је остарио. Штета!

Једини пуковник је одржавао разговор. Испричао је како се материјално стаље старог барона, Гарагановог оца, погоршало, јер је скоро све уложио у ратне зајмове. Много нара је однела и болест. Остала је само мала кућица у Потсдаму, коју је одмах по очевој смрти реквирирао станбени уред. Закупац, међутим, спрсман је да купи кућу. Истина, много се неће добити, али ипак је нешто. — Да, мораћу продати кућу, рекао је Гараган. Требам новаца. Био бих вам много благодаран, господине пуковниче. да ви свршите ту ствар. — Драге воље, дете. Треба само да одемо у суд и извршимо пренос иман>а које сте наследили. Гараган се обрати Николини. — А теби, Николина, много хвала што си упутила Евединга да кирију узима у страној валути. — Ах, то није ништа. Бвединг је мало старомодан па се не разуме У те ствари. Он је добар слуга свог госнодара. Гараган је погледа с благодарношћу и не рече ништа. — Хоћеш ли остати.код куће. Николипа, ноћас? питао је пуковник. — Морам да се вратим, тата. Зиаш да имам ноћну службу. Идем да се спремим. — Страшан тон има ова девојка, рече пуковник као да извињава Николину кад је изишла. То су те модерне девојке. Само не смете да је судите по њеним речима, Гарагане. Она је остала добро дете и има срце на правом месту. — У то нико не сумња, господине пуковниче. — Готова сам, рече Николина. И Гараган је устао да се опрости. Киша је била престала да пада. ПоЈавио се месец, дунуо је млак западни ловетарац. — Мирише на прореће, рече Николина, кад су ивишли, и уздахну дубоко. Гараган потврди главом. Варош је већ спавала. Њихови Уеамљени кораци одјекивали су улилом... Прелазили су мостом преко реке. Гараган баци поглед у мутну воду. — Шта гледате? заиита га Николина. — Тражим своју младост, Николина. „И сентименталан је", помисли девојка иронично. А на глас рече: — Морамо да пожуримо, закаснићемо на воз. Даље су ишли ћутећи. Гараган се замислио, а Николина није хтела да му смета. Тек пред станицом речеНиколина: — Вама ће бити увек тешко у животу, Гарагане. — Зашто, Николина? — Зато што не спадате у данашња времена. Гараган се усиљено осмехну. — Хоћете да кажете да сам старомодан, као и мој добри Евендинг? — Није баш тако, Гарагане. Уосталом, ја бих хтела да вам помогнем и на мене можете увек рачунати. — То је врло лепо и племенито од вас. Николина. — Ах, Боже, то је ситнина. Само, лемојте мислити да вам се намећем. Знам да вам је сад усамљеност најпотребнија, али можда ће вам доцније требати савет или помоћ. У том случају можете се на мене обратити. Знам Берлин. што се каже, у главу. —Хвала. лепа Николина. рече Гараган ведрије. — Имате ли оловку и хартије? — Зашто? • — Да вабележите мој телефон. ако вам буде потребан.

— Ах, дабогме, Николина, на то нисам ни мислио. Још сам по мало збуњел. — Нисте мало. Ако нисам код куће, у бироу сам. Чувајте цедуљицу. Или је баните бар кад се окренем. Гараган је беспомоћно погледа. Био је сувише уморан да наће згодан одговор. — А сада морам да вас ражалостим и напустим, рече Николина. Идем подземном железницом, а вама је ближе трамвајем. До виђења, Гарагане. Стегла му је руку и за трен ока изгубила се у ходнику подземне железнипе. — Чудновата девојка, помислио јс Гараган полазећи на трамвајеку станину. — И одакле јој само толика борбеност? X ад се Гараган, неколико дана доцније, пео уз степенине куће у којој је становао стари професор Трукенброд. осећао се као ћак који није добро научио лекцију. Професор га је поздравио кдо д<* »V се растали пре неколико лаил. — Добар дан. драги Гарагане Шта лам доносите ново? Гарагану се стегло грло. Од тог трснутка зависила је његова судбинл. Левојка је донела чај, а нроФесор 1е, гладећи своју седу браду. продужио доброћудно разговор. — Мало сте се изменили, Гарагане. Шга ћете, године чине своје. Богами. ни ја се нисам подмладио. Али старе нежење боље се држе ...

Цод првџм пролећпмм сунцем

— Зар ви нисте ожењени, господиие нрофесоре? — Хвала Богу, још нисам. Ми математичари-професори и не треба да се жеДимо. Ни једна жена. па ни доброћудна Фламанка као што је била моја одабраница, не може да поднесе такву супарницу као што је математика. Промапшо сам једном речју прилику. Шта ћете. зар се цео наш живот не састоји из промашених прилика? Да, тако је, мој млади пријатељу. Можда ћу једном ипак да се покајем што сам изабрао математику ... — Моје искуство не потврђује ваше речи, господине професоре, рече Гараган, коме се учинило да профе-: сор правда Глорију. Да би променио разговор, професор предложи да пређу у његов радни кабинет. — Дакле, покажите своје благо, ре•!с старац палећи цигарету. кад су се наместили у кабинету. Дрхтавим рукама поче Гараган да вади своје нацрте из торбице. 'Го су иећином биле конструкције радиотелегпафских и радиотелефонских апарата. ПроФесо-р се задубио у студирав.е планова. Гараган је напрегнуто пазио сваки његов покрет. — То је генијално. рече професор одједном. — Заиста, генијално. Како сте све то могли да израдите? — Па, имао сам доста времена и прилике. У затвору сам замељивао 1 електромеханичаре, који су отишли у рат... (Наставиће се>

(Онамж 4 Оииак)