Kolo

12

Да сам то рани/е знао...

„Драги Шмите, „Сутра ујутру ће ти се јавити једа.Е младић и молим те да га наместиш у своме предузећу. Ов је син моје сестре Хелене. коју познајеш и коју си шта више некад волео. Као што ЗНаш у своме нредузећу принцшшјелно не намештам родбину. као ни ти, и зато ти се обраћам овом молбом. Увек спреман на сличне противуслуге, поздравља те твој стари пријатељ Петер Шнајдер". Тако је гласило писмо. које је Шнајдер упутио своме пријатељу Шмиту. Овај спусти писмо на сто. промрмља нешто о систему протекције и издаде налог да му одмах уведу младог човека чим се буде јавио. — Дакле ви сте Хеленин син? упнта он следећег јутра бледог. високог младића. који је стајао пред њим. — Да, господине генерални директоре. Глас му је звучао јасно и енергично. Шмит подиже за тренутак ноглед. Али на узаном безизразном лицу младићевом није могао да открије ии трага сличности са лепом црвенокосом Хеленом Шнајдер. — Добро, рече он. Ангажујем вас у свом предузећу. — Смем ли да вам испоручим поздвав од моје мајке ... ? — Хермане, одведите господина шефу одељсња! пресече га Шмит. јер његово је време било веома ограничепо А ви. испоручите својој мајци моје поштовање, Овим речима отпусти он новог намештеника. Пошто су га одвели до шефа одел>ења. одатЈ^ до прокуристе, па до књиговође и најзад до шефа персонала, гу се најзад задржао. По свим одељењима чуло се: „Дете протекције". И тако је и сам шеф особља почео да га гледа с неповерењем и оштрим оком на младог човека и упита га да ли зна да пише. II а његово не мало изненаћење, испоставило се да млади Венберг не само што зна да пише, већ уме и да рачуна и то тако одлично. да је после две године постао секретар шефа. Шмит је у младом Венбергу нашао чврст ослонац у огорченој борби против свог конкурента „Индустрија дрва а. д.". Млади Венберг је тако енергично и вешто бранио интересе своје фирме и поступао у пословима. да је конкурентска Фирма изгубила на том пољу. Венберг је добро зарађивао. али

до неког бдижег додира између њега и његовог шефа није долазило. Шмит га је једног дана упитао да ли је његпва мајка задовољна његовим брзим мапретком. на што је добио као одговор једно кратко: .,Да. господине генерални директоре". Нзгледа да у Венберговој природи није лежала нет велика говорљивост. Шмит се истина чудио што се његов пријатељ Шнајдер никад није распитивао за свог сестрића. али то напослегку није била његова ствар. Најзад се догоди да фабрикаит Шиајдер са далеког севера дође у посету своме пријатељу Шмиту. У току разговора, рече Шмит: — Чујеш, твој сестрић се одлично показао. — Мој сестрић? одговори овај изненађеио На кога то мислиш? — Па на сина"твоје сестре Хелен' 1П младога Венберга. — Венберг? То мора да је по среди забуна. Моја сестра је удата за Ханса Дитриха. — Па ти си ми у своје време ирепоручио свог сестрића — Да, тачно. Сада се сећам. Али он тада није ни допутовао у Берлин, нити је дошао да те посети. већ је побегао у морепловце. Сада је кадет на броду „Густав" и плови негде по свету... — Тако, тако? рече Шмит и замисли се Пошто је Шнајдер отишао, позва од свог приватног секретара. — Реците ми. поче он лагано, како је то било онда када сте дошли код мене? Колико се сећам. питао сам вас да ли сте Хеленнн син и ви сте ми то нотврдили. — Зацело, господине генерални директоре. Моја мајка ми је рекла да вам се претставим као њен син, па ћете свакако учинити нешто за мене. — Али Шнајдерова сестра се презива Дитрих! — Не знам о чему говорите. Моја мајка се зове Хелена Венберг и кћи је цвећара Венберга из Верлина. — Цвећара Венберга у улици ... ? — Да. вод кога сте некад становали, госнодине директоре. — Па то сте ви онда ... — Да. господине директоре, Зар нисте то знали? Шмит се завали у столицу. Он виде пред собом витку Хелену ћерку цвећара Венберга, код којих је становао пре свога успона. Једна идала. растанак и доцније налог благајнику да свакога месеца шаље извесну сво-

ту на дотичну адресу... Али то је ускоро отпало, јер се новац обратном поштом враћао Да сам то раније знао... нромрмља Шмит, никад вас не бих ... Ви знате за мој прилцип да у своме предузећу не ангажујем родбину. — Онда вас могу замолити за свој моментани отказ — Жао ми је и искрено ми је жао, Венберже. али принцип је принцип. Даћу вам већу своту на име отпремнине.. Млади Венберг начини покрет руком у знак одбијања. Вио» је то исти онај нокрет. којим је некад Хелена одбила Шмитову помоћ за дете. Ова упадљива сличност нзазва код Шмита неописив тид Овде се још могло нешто поправити. Он устаде и приђе Венбергу:

:КЈ|ј ислим да права истбрија мара■ш! мице ни ј е била никад написана. Бар нисам имала прилике да ,је, прочитам. Међутим, голико је познатих ствари везано за ту стварчицу. Нарочито много романтичиих: јер је марамица нрешла у литературу. у свет симбола илузија и успомена... Колико је само марамина украдено женама! Колико их је чувано као најдража успомена!? Биле су то извезене марамице, стнарчице других времена и других обичаја. Ради њнх су били мновд двобојн и скоро сваки вез био је умрљан крвљу каквог кавал>ера. У оно време било је лако потегиути сабљу. И V свим серенадама се говорило о извезеним пветићима

Колико је само трагедија било ради једног комадића батиста! Нова Дездемона заборавила је марамицу. Долази муж. налази је и подиже. Репутација једне гкеџе, част једне кЉе уништена су због инцдијала тако миниатурно написаних ивмеђу четири лепа цветића маргарите. Мирисала је на резеду и љубичицу. Била је прозрачна и ваздушаста. Сад, бачена као рукавица непријатно је изненадила пребледелог љубавника. — Господине... — Стојим Вам иа расположењу, гозподине! Колико суза због једне марамице!.. Али. сумњам да су даме средњег века употребљавале своје мараМице ?а брисање суза. Те стварчице биле су сувише раскошно украшене златним веашима да би се употребиле у ту сврху. Нису биле за сузе. али су често као амблем отрова или растанка биле узрок суза. Каваљери су их носили заденуте за појас. а даме у ташни Постојала је нарочита торбица која је внсила на златном лапчићу и служила искључиво за ношење те •стварчицег Заиста нпје било свима могућнв потрошити толико злата: само^ и.)Јемићи и њима блиски сталажи чогли су да дозволе себи такав лук,суз А. Бог зна да ли су се марамицом икад служили! Мода марамице је дошла из ниског Ца^ства по мбдеЈгу који је служио и дрквеним' ритуалима. Прве марамице ху морале да,кле. да буду они ретки.

— Не, рече он одлучно, не дам вам да одете. Ма шта било, ви остајете на крају мој... Како је молим вас ваше име? — Хелмут — Хелмут ... Ви сте мој... најзад то су крвне везе које нас везују... ти си ми у ствари са конкурентском фирмом тако много помогао, и то ћеш и у будуће чинити. Једном речју, ти остајеш код мене. Нико не мора да сазна да смо ми . .. хоћу рећи у гсаквом се односу налазимо. — Потпуно вас разумем. господнне генерални директоре. али вас на жалост морам одбити. Наиме од јуче сам склопио уговор са наШбм конкурентском фирмом и постајем њен директор! Хапс Милсг)

широки квадрати од лапа које паЈгазимо у миразнма на почетку средњег века, и који су као једини укра« имали на извесним местима извучене жице јер је тада игла била још сувише тапка за прсте везиље.

Иначе су и Грци и Римљани знали за марамицу. Римљани су носили једну о појасу а другу у руци. Та друга им је слузкила за брисање ознојеног лица .и давање знакова у позоришту.. ■ Затим су се марамице сакриле у катакомбе и цркве. Постале су везепе и све беље и лакше под прстима монахиња. Из дана у дан су биле 1 ове више употребљаване. Тако незкне и кокетне дошле су до близине наших дана. Видеда, сам их од светле свиле са извезеним ружама у облику звезде. Било је то. орулсје наших баба које су га на баловима стезале у руци и заборављале или га испуштале намерно. Скоро увек с.у, нмаде, сдмбодичдо вначење. Најјасније сам нашла у једном миразу од пре два века: на једном малом комаду батиста извезенф мноштво нрвеннх срдашца који као

да понавља1у речи „Љубави моја". Пмала су велико значење за онога који их је пре толико годипа дрзкао у руди, и коме су те речи причињавале неизмерну срећу. Постоје народи који се не слујке марампцама. Без сумде да с.у срећнији од нас. Истина нема код њих скривених осмеха. ни оног поздрављаља на станиди кад дрхтај једне беле тачке даје још последњи знак ономе што га остављамо. Али, што је важније они имају врло мало суза. Мање се плаче у благословеним крајевима где нема марамица. Ми се. међутим, служимо њоме обилно. држимо је савијсиу у кутији или је носимо у руни. И у свакој несрећи обраћамо со њој...