Kolo

5

/ Ј у1 олишс вас да ое одмах разуЈу / мемо. Не Ј>адн ое о®де о маскевбалу с познвницалва, рецнмо Цвијете Зузорнћ. Не радн ое ш ш о маокенбалу без позишшца. Радн ое просто о томе што ое цео Београд — нарочито жеисион овет маокирао — наотарнма у боји, а лето још ннје честито ни грануло ... Наше љупке дамице лопо узсл« на нрешле на о&ојене наочари, и ако коју сретиете без њих, знајте да није из Београда. А, прешле зато што су напгле да је то модерно — да крију очи!... Узалуд лекари говоре да те наочари у боји нису за свако око. Мода мора да истера оно своје... Ушла, мода у наше жене, девојке и девојчиће да нас гледају кроз зелоне, розе, плаве наочари (а нарочито кров Ц|лне!) а мн, грешници — мушкарци, због тога трпнмо муке. Јер, не само што не можемо да вндимо куд је, тој и тој дамицн, рецнмо врднуо поглед (окрцве« иза обојеиог стакла) него не можемо више ни да их распознамо на улици- Што рекао господин Рнстикоје: — Дошло време да не може човек ни споју роћену жену, кад је тако, изненада сретне, да позпа, акамоли обичну познаницу... И п(«ле мојој Ленки криво што се оријентишем по ногама... Место да гледамо право у очн мора да гледамо право — у ноге! Оно, фактички, нонекад није рђаво да човек метне розе наочари па да гледа све у розе, и звену, и свастику, и та.шту. али што је мно.го — много је >,.. Много, брате, јер која вајда, кад човегс скине наочари он опет види све У природним бојама, све те побројане артикле ... Шта например мени вредн да метнем розе стакло на мој дугогодипгњи цвнкер што је заједно сампом толшсо година служио, правио каријеру и најзад самном отишао у пеизију, па да сиђем у иразан подрум... Сиђем и бацим поглед а подрум ми ое учинн сав у розе. Ро-зе, а — празан ... То тако говори г. Ристивоје, а, уствари, сметају му наочари у боји само зато што измене лнк онога који их носи и онда ннје чудо што се човек провари и — обрука... А, богами и наседне... Истина, не сметају те наочари што су направиле маскеибла, само г. Ристнвоју. Ометају свима ... Нарочито белим удовцима, чије су лепше половнне отишле угосте (место у бању) родбини у унутрашњост ... /Да узмемо случа] грешпог г. Јапићнја. Отнутовала му сунруга госпа Ната у Алексинац код тетке. Он је испратио и остао на дужност... Прешао у кафану да се храии. И баш у тој кафани видео једну дамицу, заклоњеннх очију наочарима у боји, где седи сама и руча... Он бели удовац оиа сам«, н г. Јанићије, кад платио ручав изишао пред кафану и сачекао дамицу. Пошао за њом и кад је стигао добацио: — Пилепце, куда ви но овој врућипн? Дамица ништа није одговорила. Просто се иаправила као да ништа ннје чула. Али г. Јанићнје. ваљда зато што се као бели удовац осетио мупгко, пгта ли, тек поновно питање, па кад није добијо одговор, он наваЛИО' — Па, лепо, мало моје... Ви као да не хајете... А, грешите. Код мене је таква хладовипа као у бунару... Могли бисмо на слатко од т^егаања и па одпстинску кафу.. Ево да узмемо, фијакер... Дамица је одједном застала, скипула наочари и погледала у г. Јапићија, а њему грешнику пресекоше се обе поге. тачно на оном месту где мУ „штрумфнандле" држе чаране. За-

безекнут познао је у дамици своју рођену свастику. — Сра.м вас било зет Јаиићије.. Тако ви... Чекајте док само јавим Нати нгта радите..! И јавила. Госиа Ната се вратила чим је примила ггисмо, и г. Јанићије већ ноколико дана како видн све У прно и без наочари... Гооподину Този се десио опет другачији малер. На Калемегдану му се кокетно пасмешила једпа витка црнка с црним наочарима и, што рекао он сам, дала му директан повод д* јој прнђе. Онда опет то поновила, дов најзад ннје почела да га прати. Замислите она г. Тозу, место он њу. А г. Тоза није, да кажете. да је био без раокида. И г. Тоза не смеде. ТТрвипут у животу. А, знате зашто? Зато, брате, што му се учинило да се иза оних нрних наочари крије једпа пријатељина љегопе Лепосаве. Није могао. истипа, да је позна, сметале паочари, али тако је огггацовао, и просто се претворио у предратну девојку. Бежао он, врдао, изигравао побожност и фамилијарност, у свом др-лсању, и — изврдао. Тек негде на неком ћогпку, кад је застао да предахне, она црнка прође поред њега. смакну руком огге наочари и добаци му: — Колики чове« а таква кукавица! Тек тада г. Тоза виде да је пропустио прилику и да се иза тих наочара пи.је крила госпа Лепосавина пријатељица, него ггека непозната дамица, али онагсо баш по његовом укусу... Па да узмемо случај господина Раке, строгог шефа у једном надлештву. Упао прекјуче у капцеларију, позвао своју чиновницу и рекао јој строго: — Је л'те ви! Запгто ми се пе јављате на улпци. Шта изигравате? Она се јадница забезекнула. —Како изигравам..? Не разумем. Како вам се не јављам?! — Тако лепо. Натакарилн сте неке зелене наочари, маскирали сте се па

мислито могу да прођем као поред турског гробља... — Али, извините.. гос'н шефе... —Море шта има да извиним... Зашто ми се нпси јавила јуче кад сам те срео иопред „Касине"? — Па ја, госн шефе нисам уопгате јуче изигила на улицу. А, осим тога не носим наочари... — Пази ти сад.. јога хоће да ме направи лудим... Али нећеш. Научићу ја тебе реду... И торњај се сад... То преиодне јадна чиновница препл-акала у канцеларији, ни крива ни дужна. Било јој .јасно да је шеф побркао. Али гпта вреди кад то није било јасно љеном шефу. Сутрадан г. Рака опет је срео. И опет му се није јавила. То га јога дубље увредило, тим више што је баш ишао са својом госпа Смиљом. И прекипело у њему оно љегов<1 шефовско достојанство па пусти госпа Смиљину руку, залете се и смакну оној наочарн и грмпу: — А сад?! То грмну, претрпу у треп ока и испусги оне наочари ко:е падогпе на тротоар и разбише се у парам иарче. Дама ииЈе била његова чиновница. И, хајд што се извињавао и што је морао

да плати наочаре, него што се ни даж данас није још оправдао пред госиа Смиљом, која му рекла да му, до* је жива неће опростити „што је направио ту љубоморну сцену својој л,у* бавници на улици!" Па да узмемо случај..- Него, бољв ништа'више да не узмемо. И вама н мени или се десило да страдамо на том општем маскенбалу, или, ако наМ се, није десило — десиће се... Зато би севап био да полициска власт некако нареди да се те наочарн у боји носе само уз лекарски рецепт. Да не буде више овако као на маскенбалу где се не зна ко је коме род..< Помоћиће и нама (мушкарцима) и напослетку себи, јер ено г. Вукадина, гтензионера, јогп увек саслушавају у кварту што је у трамвају пезгодно уштинуо једну корпулеггтну даму н рекао јој: — Знам те ја, птичице... Не помажв што си се маскирала! Власт му, ето, не верује да се преварио и да је сну корггулентну даму , с наочарима заменио са својом рођеном женом..- Иначе, куд би он то... још утрамвају... М. Дим. ,

и с гоџ и сб с анекаот

ЗМАЈ И ЧИКА НИКА Змај је као дечак радо одлазио неком чика Ники, пријатељу очеве куће. За чика Нику постојао је само један

Када то чу и виде чика Ника, наљути се и оде. И дуго још није. могао да опрости ту шалу н да доће кући Змајева' опа. НИЈЕ ЛАКО БИТИ ПЕСНИК Једног летњег дана после ручка Лаза Костић отишао код неког познатог новосадског трговна на прну каву. Када је ушао у трнезаршу. затекао га како дрема за столом. а крај њега

сликар, Арса Тодоровић, док Зе све остале омаловажавао, па тако и слнкарски рад ТЈуре Јакшнћа. Ђура је једном приликом сликао Змаја али. како није био задовољан својим радом. пробо је слику. Како је слика већ била расечена. Змај је решио да се са чика Ником нашали. Исекао је свој лик на слици и када је чика Ника дошао, протурио је своје лине кроз слнку. А отап ће му рећи чика Ники: — Е. Нико, немаш право што омаловажаваш таленат "Буре Јакпшћа! Зар не видиш како је добро потрефио мог Ј опу? — Којешта! Ни налик! Зар су то Јовине црте. зар то његове очи? Да га је Арса могао моловатн. па да видиш -Јоиин портрет! Сад се Змај није могао уздржати а да не викне: — Чика Нико. чика Нико! Се аз. придц н вшкд!

ЉУБА НЕНАДОВИЋ И ЊЕГОВ ИЗДАВАЧ Чика.-Љуба Ненадовић за врло скромал хонорар уступио право ваљевском књижару Таси Стојановићу да му штампа целокупна дела. Овај нека.гсо нзвео да му уместо новца даје вино. А код чика-Љубе друштва увек повише и аков ио аков преносио се из Таспног подрума Љубиној кући. — Истина, слабо је и накисело, али ипак боље него вода! — говорио је чика-Љуба. Када је ликвидиран рачун, вндело се да чика-Љуба од газда Тасе нема више шта да прими. — Јесте ли чули кад да је некн књижевник пропио своју памет? — рекао је чика-Љуба, помало изпепађеи и разочаран, а ипак у шаљивом тону.

хартија и оловка. Костић се заинтересовао шта је написано на хартнји и прочитао је ове редове: — Упрло сунце "жарке зраке своје, Па сињем мору греје хладно дно... Очевидпо је и трговап добио изненада жељу да постане посник. на га тај литерарпи напор толпко заморио да је задремао. Лаза Костић је брзо додао јога на хартији: — Ето већ се и сомови зноје. Потраје л' тако.- биће богме зло! Затим се Лаза неопажсно удаљио како је н дошао.

— Дао сам за вино све што сам знав и гато сам написао за пола вока свога рада!