Kolo

12

•*оре се људи за насушни хлеб. шЛ Храбро, одлучпо. Врло често, " дохвате се једне једине идеје, унапред уверени да морају успети, и не предају се до последњег тренутка, док им се паде не остваре, или док не претрпе потпун слом. Па и онда не клону духом. И даље се боре. Храбро, стрггљиво ...

Људи лече многе болести. Постоје санаториумл за оболеле и реконвалесценте. Али, вероватно никад нисте чули да постоји и санаториум за каљаче Наравно, то ћете тешко замислити. Али, човеку са жутом краватом који се, ту, развикао на улици прикупивши око себе велику гомилу, мора се признати да је довитљив ... Довукао је однекуд сточић који више и не склања преко ноћи, и навукао читаву хрпу ставих пипела и каљача у последаем стадиуму распадања. А онда се попео на столицу, млатара неком бочицом, а вратне жиле набрекле му од силног напора. Од раног јутра је ту. И неуморно виче, дозива публику, хвали своју робу ... — Погледајте ову каљачу — виче продавац. — Рекли бисте да сам је с ђубришта донео. На часну реч, тако и јесте... Е, сад пешто замислите... Ту је за тренутак заћутао, ваљда ради еФекта. И скупио обрве. — Замислите да је каљача — тежак болесник... Рецимо, од неке неизлечиве болести... Опет је ућггао, да види какав је утисак оставио на гомилу. — Јесте ли замислили? ... Лепо. Ту бољку људи не могу да излече, али ову каљачу, коју бисте ви сигурно бацили на сметлиште, можете само за десет динара да доведете у сасвим исправно стаље... Купите ову бочицу, парче гуме малко истружите... И тако даље. Човек прича. Прича неуморно. И људи прилазе. Прво равиодушни, онда заинтересовани. Купују ... Мало даље, одмах близу тротоара на коме су поседале продавачице цвећа, други је, и.сто тако, поставио тезгу. И, као по неком договору, и овде имате посла са санаториумом. Али, реч је о — старим зарђалим кантама, коритима, шерпама, лонцима ... Човек по неколико пута понавља своју причу. Наизуст. — Господо! — рекао је важним гласом. Цовек би у првом тренутку добио утисак да отвара неку привредну конференцију. А онда докопао једну пробушену канту за зејтин. — Само мало овог чудотворног прашка уклониће сваку мрљу с канте. Онда узмите ову чудотворну материју. 8а тили час ћете закрпити сваку пукотину. Ту није потребно никакво зна-

тајанственог биља из џунгле, — или специјалнста за каљаче, иоставиће тезге један до другог. Само, борба мора да буде лојална. Људи се срчано, поштело иро<5ијају кров живот. Не презајући пред прспрекама. Довијају ое... П. ПоповиН

гг>е из хемије. Никакво пљолско о"с!разовање. Кадгод понавља своју опширну причу о лечењу пробушених канти, човек дословце спомиње сваку појединост. Као грамофонска плоча. И неуморал је. Енергичан. На крају крајева, поиустићете. Освојиће вас ако ничим другим, а оно бар речитошћу. .. * Жена без ноге уморно се довукла у тешку хладовину великог дрвета, положила штаке на земљу. И села на столичицу. А онда отворила коферче с некаквим разнобојним хартијама. И, наједном, грунула у плач. — Пилићи... хранитељи моји! Жена јеца, брише сузе које јој цуре из црвених, подбулих очију. А на заирепашћење искупљене гомиле по коферчету се растрчала два — бела миша. — Како то... пилићи? — чуди се неко. Жена прича. Већ петнаест година

бели мишеви издржанаЈУ старицу. Зарађују јој кору насушног хлеба. Старица се сад смеје. Милује дрхтавом, сувом руком плашљиве животињице. — Волим их као рођене. Чини ми се — свисла бих кад би ми их неко узео... Шарене хартијице су срећке. За један дннар можете да видите шта вас очекује у животу. Срећа и богатство или беда и невоље... Људи гледају с неверицом. — Деде, извуци господину срећку! — тепа жена мишу, плаче и смеје се. * И тако сваки дан. Увек су ту, на Цветном тргу. Од раног јутра, чим се отг.оре прве пиљарске тезге и наиђу купци. И, као да не маре за конкуренцију. Човек који крни канте, илн онај што прстима вади зубе, а из Јужне Америке добио је неки радикални лек нротив зубобоље, начињен од неког