Kolo
5
НАПИСАО ЗА »КОЛО« М. К. ИВАНИЋ, НОВИНАР, П.ПУКОВНИК ИНВАЛИД
Са коликом чсжљом чекате свако писмо од ваших милих и лрагих из заробљеништва, познато ми је. Знам да вас, више од. свега, интересује како они живе у логорима, д(1леко од отаџбине, 5 далеко од свога огњишта, далеко Од својих свакодневних навика... До недавно био сам заробљеиик у једиом од највећих српских официрских логора у Немачкој, у Нирнбергу. Био сам у бараци број 105, у којрј су, безмало, све сами Београђани. Иснрнчаћу вам, укратко, како смо заједничкн проводили тмурне дане тошке чежње за Отаџбином И својима. 5' баради нас је било 58 официра, а били смо распорећени по малим оделењима, боксовима, као у спаваћим вагонима или кабинама у нрекоокеанским бродовима. Претежно сви смо били потиуковниди, и то резервисти. Било нас је разних про<|(>есија, а 'да и не говоримо о роду орузкја у војсци. Међу нама су и ратиици дз прошлих ратова, чије груди красе миога пајвећа одликовања ... Да почнем са „упознавањем": Мећу нама је и бивши министар саобраћаја Лаза Радивојевић, а да му не би било „досадио" прави му друштво генерални директор Државних железница Димитрије Наумовић, а тројку завршава генерални инспектор Гребеновић. То вам је нека врста „Жељезничке команде", само, разуме се, без блеска и луксуза... Мало даље, на горњој постељи, одмара се бившн претседник београдске општине Милан Нешић са колегама из Општине, инзкењерима Тадићем и Адамовићем. Свима је драга та „тројка". Весели су људи. Заступљена је и пољопривреда. Ту је мииистров помоћник Милош Сретеновић. Имамо и стручњака за решавање педагошких проблема. Главну реч ту води Дамјан Рашић. Бивши генерални директор Управе државних монопола Марко Марковнћ успопшо је решавао „дуванске проблеме", — али без трунке дувана. Адвокат Воја Павловић са пуним ауторите.том заступа „сгранке" приликом обавезних расправа око следовања. 0 иеископаним рудиицима стара се Милош Рафајловић, мада му многи пребадују да није уредио ни своје руднике; што су му остали код куће. Нека врста нјефа пресбиро-а постао је* самозвапо, наравно, Добривоје Стојадиновић. Он се стара да нас „обавести" иа време е догаћајима у свету. Трговачку страну наше бараке вОди Никола Јовановић са Будимиром Димитријевићем, а баикарска пословања најбоље иду од руке Раши Белопавловићу, - вишем чиновнику Народне банке. Брандим и ја имамо „свету дужност" да бележимо хронолошки све шта се дешава, и многи нас се прибојавају. 0 културном „препороду" наше бараке стара се професор Мелентијевић-Меца. Ми се слажемо добро. Сви смо стари другови и познаници. Сви смо били у прошлим ратовима, и није вам онда тешко да нам верујете да имамо о чему да разговарамо. Да вас мало насмејем: остао је и овде траг од оне чиновничке љубазности. Тако се деси да пеко од чиновника почне: — Изволите, господине Гснерални,
помоћиик Наумовић понели „шафољ" прљаве воде, да га проспу изван бараке. Многи су довикивали: — 6, мој господин Генерални, да ли си сањао да. ћеш доживети ту част да носиш „шафољ" са госпо'н' министром?! . . Стручњак за; пољопривреду, помоћ-
прибегавамо оном старом начину да се један окрене зиду, а Диваи га пита: — Коме ћемо ово? — и онда се предаје та порција оном кога је онај именовао. Заробљенишгво није лако. Најтеже пам је кад немамо вести од куће. А
вама ће бити згодније на горњој постељи! — А, не. Добро је мени и овако. — Само ви изволите, попните се! Вто, тако, као на неком службеном путовању, само без дневница и прислужника. ' Нас сажижу исте бриге, море нас исте бољке. Али то нам ие смета да се другарски слажемо. Не замерите ми што морам да истакнем да је наша барака служила за углед у логору. Из ње је потекла и иницијатива за држање разних предавања из културних области. Остале бараке нас зову „Барака старих". Ми сами одржавамо ред у бараци. Имамо свакога дана делсурне. Првих дана, признајем, није нам било лако. Нарочито оним. старијнм. После смо се навикли. Занимљиво је било кад је претседник општине Нешић узео у своје руке команду над „чистачком колоном". Мео је . бараку без воде и „моторизације". Падале су досетке, као из рукава: — Покажи се, Милане! Лако је било са чистачком колоном, него дед' сад ! Нр.етседник се није збунио. Издржао је до краја, на опште задовољство „општинара". Иначе, он предњачи по својој навици да своје ствари држи у реду. Једна попречна греда внше његовог кревета служи му као „креденац". Смејали смо се доста онога дана кад су министар Радивојевић и његов
ник министра Сретеновић, преузео је је на себе поделу намирница. Професор Дивац је „технички референт", и дели толико ревносно и последњу мрву, да нам се понекад коса дизке па глави. Да би подела била праведнија.
У СПОМ6Н оцу... Бол... Сузе... Јецаји... Тужан ми је ншвот.. 5 Премалеће ово биће ми тужније, Неће ме веселит' ни цвеће ни птнце, Јер копрена туге срце ће да свије. •. 4 : ■ Мокра је од суза твоја драга слика... Болан спомен на те. Још болнија рана Што не видех милог родитељског лика, И нежног погледа, већ годину дана ... Седе влаои твоје и старачку руку, Усне моје дуго пољубиле нису. Дал' ћу бити срећна да те икад видим.., Па та ди целивам и лице и косу.. . ' -V Ј • ' '' Загрљаја твога, ја сам много жељна, И пољупца милог што ми онда даде Прошлога пролећа, тужнога растанка, Кад сломљева срца ти од мене оде. Премилу ми маму анђели узеше... Гркзб јој сузом кваоим и скрушено молим: — Боже, доведи ми тату, једино створење Што на свету имам, које много волим.., У мислима тужним далеко... далеко... Видим лик твој добри, милог родитеља, И сузу у оку, срце што крвари... »Сироче је твоје сад без хранитеља«. Бол... Сузе... Јецаји... Тужан ми је живот... Премалеће ово биће ми тужније, Неће ме веселит' ни цвеће ни птице, Јер копрена туге срце ће да свије... Јуна 1942 у Неготину, Крајина. Наталија Саве Дипића, ученица IV раз. Учитељске школе
кад нам пнсмо стигне, онда га препричавамо пријатељима, прочитавамо га по стотину пута, све док нам не стигне идуће. Једиога дана рекао нам је командант логора: — Заробљеииштво је тешко. Ја то знам из сопственог искуства. Не желим да га отежавам, и учинићу свв да га олакшам .,. Бнли смо му захвални на тим речима. Знали смо да ће учинити, доиста, све. Наша је барака дала многа „чувеиа имена" у животу нашег логора. Ми смо „избацили на површину" многе команданте блокова, кантинере, поверенике. Ми смо органцзовали и велики ииз разних приредби. Живрт у бараии тече утврћеиим редом. Устајемо у 6,30 ујутру. Умивамо се и чистимо бараку. Порле је доручак. До ручка, који је, обично око 12 часова. пере се веш. Неки шетају. а неки обилазе пријатеље по другим барака'ма. Очекујемо писма и пакете и препричавамо разне згоде н незгоде из сопственог и тућег зкивота. 1 На спавање идемо у 8.30 часова. Пре но што заспимо мало се „посваћамо" око чистог ваздуха, јер су мигалзеља подељена: да ли прозор трсба да остане отворен, или га треба затворити. Највећи поборник чистог ваздуха је професор Дивап, али остали. који се плаше реуме. решили су Да му иаправе кревет — испред бараке. Кад ноћ падне на бараке нашег логора, завлада тишпна. Али ми не спавамо. Ми смо у мислима с вама. нашим милим и драгим, са Србијом ... Ми смо у Отаџбини, од које нас делв хиљаде километара. Напољу шуме борови. Мрак покрива логор. Тешка бољка, иосталгија, нагриза иаша сриа. Сутра ће осванути још једно јутро. Монотопо, као и она што су прохујала .