Kolo

РОМАН ОЛ 37УДБИГА вОЛФА

(20) — Зар ви мислите да се због вао пе бнх потукао? рече младалачким жаром гроф. — Малочас сте рекли да не бисте имали ништа против тога да постанете грофица Хеникштајн. — И не бих. Али до тог двобоја неће доћи. — Зашто? — Зато што је тај несрећни човек, Гараган, тако малерозан да би вас погодио чак и кад би пуцао на месец. Уосталом, ја не бих хтела да одмах постанем удбвпца ... — И нећете постати. Треба прво да ми постанете жена. — Нисам рекла да нећу. Млади гроф паједном осети луду радост. — Па то и не би било тако лоше, Николина. Млади смо, али смо се обоје већ мало разочарали у животу.., — Мало? За мене сасвим довољно. А сад ви хоћете својим двобојем да ме још више ражалосте? — То не, али одустати не могу. Ево, ако наћете начина да се двобој не одржи, пристајем да се венчамо у рок у од три дана, рече пола у шали пола у збиљи гроф Хеникштајц. — И ја пристајем, ако се не одржи. Слабо познајете лсене, гро(1>е, ако верујете да се неће наћи пута и иачина. Дозполите ми да неколико минута размишљам о једној другој ствари. Николина се замислила и оида одједном прсну у, смех. — Еурека! Ту је! Двобој између вае и Гарагана је немогућ. Млади гроф је у неверици гледао. — Да, да, шта ме глвдате. Немогућ је зато јер по „кодексу части" нема предусдова за двобој. — Не разумем вас, Николипа. — Заборавили сте, драги грофе, и то вам служи на част, да је наш добри Гараганг седео десет година у тамници. Због тога је изгубио и бароиску титулу. Он вама, као грофу, не може уопште да да сатисФакцију двобојем. У- целој Немачкој нсћете наћи секунданте за такав један двобој. — Ви сте заиста генијална девојтса, рече млади гроф искрено задивљен. Сиромах Гараган, просто ми га је жао. Тај ударац сигурно неће преживетн. — Да, он је осуђен да живи. Као, уосталом, и ми. — Ми ћемо заједно, Николина, а он како зна... Николииа је ћутећи прихватила пружену јој руку. После толиких непријатности, најзад један светао моменат. XXXIV | ри да.на је Гараган био одлично • расположен. Био је тако весео да га је стари Евединг кришом са зеб-. п.0 м погледао. Дакле, нашло се најзад часно решење: витешка смрт 1соја брише сву н.егову кривицу! Направио је и тестамент: све своје имаље остављао је Анн фон Квајс. Нека на имању уреди азил за старце који су претрпели у животу бродолом, или нека уреди склоииште за напуштену децу. Старом Еведингу је обезбедио пристојио издрзкавање. — А шта * ће бити, ако госпођица фон Квајс одбије наследство? примети адвокат који му је правио тестамент. — Неће одбити, рече Гараган. — А ако она умре пре вас? — То не може да се деси. Ја ћу пре да умрем ... — Добро, моја је само дужност да вас упозорим на све могућности. Знате, ми правници нисмо фаталисти и морамо све да предвидимо. — Са параграфима се не управља светом драги пријатељу, рече Гараган. Али пошто смо тако лепо свршили ствар, мислим да можемо да попијемо коју боцу доброга впна..,

— Немам ништа против тога, драги господине бароне... * Већ рано ујутро четвртога дана посла Гараган кола на станицу да дочекају госте. Секунданте и противника. Исто је тако наредио да се у башти сервира ловачки доручак. Весео, као да дочекује љубљену жену, Гараган се шетао кроз просторије свог дворца. Али ауто се убрзо вратио — празан. Возом нико није стигао. Гараган, у први мах зачућен, помирио се доцније мишљу да ће гости можда да стигну поднееним возом. Али ни тим возом није стигао нитсо. Гараган тада посла кола на имање свог суседа који је требало да буде његов секундант.

Добио је одговор који га је пренеразко. Сусед му је, хладно али учтиво, одговорио да је противничка страна прекинула сваке преговоре у ствари двобоја. Под тим условима мора и он да се одрекне свога мандата. Пошто је прочитао неколико пута цисмо, Гараган је најзад схватио: с бившим робијашем један племић неће да се бори! Прснуо је у лудачки смех тако да је стари Евединг задрхтао. Дошла је ноћ, ноћ пуна мрака, ветра и кише. Дрвеће у парку је шумело, прозори -аветнњски лупали, врата у великом замку шкрипала. Гараган је седео у мрачној соби поред камина. Срце му је било пусто и огорчено, глава без мисли. Не, за њега није било излаза из кавеза живота. Пред зору, кад је бура попустила, упутио се морској обали.

Свуда наоколо владала је бескрајна тишина као на дан стварања света. Гаратан седе на један камен на обали мора, које се, хладно и сиво, пружало у недоглед. Над њим се надвило исто тако бескрајно небо. А на камепу, ситан и безначајан, седео је један човек измучен животом. И у том тренутку Гараган је размишљао: „Зар није свеједно: нобеда или пораз, слава или заборав, живот илн смрт? Зар то није све ситница према бескрајном свемиру, према васељени?" Беспомоћно је седео Гараган на морском жалу посматрајући бескрајно море чији су таласи одмереном једноличношћу ударали о равну песковиту обалу... Схватио је да се мора да проживи живот који је човеку судбина одредила... (Крај)

ди с т о р РИАРУТЕ ДНЕКДОТЕ

и КАД НЕКО НЕ ЗНА ФИЗИКУ Ђова Станојевић, профееор физике иа Великој школн, а затим на универзитету у Београду, не саљго да је писао већ је и живом речи повуларисао науку. Једног лета, негде у унутрашњости, ухватила га олуја када се фијакером возпо за бању. Небо се натуштило, муње почеле да парају небо, затим ударио пљуоак уз силну грмљавину. Станојевић је кочијашу дао наређење да заустави кола, ускочио у јарак крај пута и викнуо:

— Бежи Жико овамо да те не удари гром! Кочнјаш није хтео ни да чује да се поведе за ње1говим примером. Штавише дозивао је Станојевића да се врати у фијакер и заклони од кише. Да би сачувао бар себе, нрешао је сам са бока у кола и сачекао док није престао пљусак.

Стаиојевић, мовар као моча, цедио је воду са себе и чистпо блато са одела. Улазећи поновно у фијакер тужно је заванио: — Благо теби, Живо, хсад не знаш физику! ПЕСНИЦИ КАО ТЕЛЕГРАФИСТИ Крајем прошлога века неколицина наших књиигевиика и несника налазило се у поштанско-телеграфској служби као »Тодор Стефановић Виловскн, Живко Анђелић, Драгомир Брзак и други. Једном нриликом пекад познати чпка-Вукс (ЈБубомир Вуксановић), старешниа Грочанске н. т. станице, чекао узалудно на Дуиаву по хладној кошави да лађа из Београда донесе пошту. Кад му се досадило чекање, отишао је натраг у станицу и на тастеру откуцао Оделењу оваку депешу: „На Дунаву страгаан оркан вије, А од лађе нн номена није, Зато молим славно Оделсње, Да издате хитно наређење, Да се ношта сувим нутсм крене... а Један од његових претцостављених у оделењу, књижевник и песник, овако је на тастеру одговорио: „Лађа се креће, тек што није тамо, Ал' старешина нека погал»е амо, У невезаном слогу изјагањсње, За ачење с влагаћу кроз стихотворењс. 4 * Чика-Вукс је новчаном глобом ка-

Химна сељаку Сунце пече, земља топла пржи, Сељак оре, бразде дуге шара ; Жуљна рука врелу ручку држи, Вредни сељак ретко се одмара.., Зној му капље са уморног чела, Вид му мути густа, врела јара,Ал' та мука даће хлеба бела, Вредни сељак ретко се одмара .. • Дуга поља сунцем обасјана, Сва лепота природнога чара,Божанском је руком извајана, Вредни сељак ретко се одмара.. < И кад вече спусти своја крила, И нестане сунчевога жара, Благослов му шаље шумска вила, Вредни сељак мирно се одмара.. <

жњен за „омаловажавање власти ■ отада својим претпостављеиима ништа внше није слао у стиховима. ПЛАГИЈАТ Радоје Домановић је више пута причао о малеру неког свога познаиика, који је на универзитету на страни давао докторску тезу. Да би са што маље муке прошао, он уместо оригиналног рада, просто напросто, преведе на немачки дело од једног нашег познатог аутора те струке о кукурузу.

Неоград, маја 1942.

Креиајс П. Матилда

— Зар ви млад човек, па да за испит крадете туђ рад?, То заиста није лепо од вас, господине! — корио га је професор. — Откуда овај зна српски да зна да сам одатле пдагирао? — чудио се докторанд. — Ви сте то господине, — наставио је проФесор своје прекоре, — једно« ставно узели из оног всликог, чувеног дела од-Кина! — Ах, тако, ту смо дакле! — завапио је студент, који је на своју несрећу превео натраг на немачки дело, који је један иознати наш аутор са истог језика плагирао. Домановић није хтео да каже ни име тог малерозног студента ни име нашег „аутора". ЂУРА ЈАКШИЂ И МАТЕМАТИКА Песник, књижевник и сликар Хура Јакшић никако није трпео математику. С обзиром на сликарске студије у иностранству, нарочито што је посећпвао сликарску академију у Миихену, добио је место наставника цртања. Како са својим претцостављенима није стајао на доброј нози, премештен је као учитељ у основну школу. Међу осталим предметима, на своје очајање, морао је да предаје и математику. Једном приликом ће Ђура у Пожаревцу рећи проФесору Пери Кречаревићу: — Јеси л' чуо, Перо, вади ти сина твог из моје школе, неће он од мене ништа научити, јер ни ја сам не зпаМ пишта. Шта ти ту све нема у четвртом разреду: и десетични разломци и шта ти ја још знам, о чему ја ни појма иемам! Кречаревић је збиља извадпо свог сина и дао га другом учитељу приватпо. г