Kolo

6

РОМАН ОЛ Л.ЛАПЕРА

(21) * Бригаде за тајанствене догађаје по1стоје у свима великим градовима. Прво су установљене у Сједињеиим Амерпчким Државама 8а сузбијаље КуКаукс-Клана (тајна организација, која о линчовањем борила против утицаја Прнаца, Индијанаца, католика, Ираца и Јевреја). Успеси бригаде аа тајанствепе догађаје билн су толико убедљиви и одлучни да су те специјалне бригаде стваране у свлма великим градовима. Основ методе рада био је да постоје скривене природие чињенице, као видовитост, телепатија и друге, које нису приступачне усавршеним сретствима кримииалистичких истраживан>а. Те душевне и телесне чињенице нису новезане само с ненознатим силама већ и с појединим личностима. Бригада се служила и науком о уображеним и надчулним појавама, мађијом и мистицизмом..

мистерија, као зналац парапсихологије и пригзнати мајстор своје струке. Његови успеси кружили су по универзитетима као узори, а често је позиван у пностраиство. Његови реферати о Лудвику, Тишнеру, Десоару или Хелвигу били су скупљени а његове критике окултизма Фани Мозер важи као путоказ. Стога није било чудновато што је Корде желео да буде код таквог претпостављеног. За њега }е то вначило будућност. Зато је тачно у три био код Морелија, прилично узбуђен. Ту је већ био и Карли: Морели су обрати Карлиу: — Ако у овоме предмету наиђете на поједипе драгоцене податке, њих је прикугпто овај младић. Ако би га могли употребити, то би га њега била Даст а за мене радост. Карлијеве сиво-плаве очи пажљиво су посматрале Кордеа. После тога рече: — Видећемо. Дођите сутра до мене ЈГ ово исто време. — Сад можете ићи, Корде! рече Морели. Кад је он отишао обојица наставише своје разговоре. г ^чрли је имао о т "> пел^сет година. Вио је висок и вчтак; своју још густу косу чешљао је унатраг и пмао је лепе, нервозне руке. Није нмао ону неодређену укоч<«*лст 1, јом ое полидајци одликуј/. Његова појава је лиЧила на доцента психијатрије. Израз негове особе био је у дубоко усађеним очима, које су се лагапо покретале као објектив Фотографског апарата. — Хоћемо ли да прегледамо цео -аредмет? упита Морели. >— Знам га скроз. — Како? <— Знам га скроз. ♦— Како јс то могућно? — То ћу вам објасниттт допније. Сад ми је стало до тога да тачно внам да сс не љутите на мепе? — Што афера прелази у ваше руке? Ни најмаље Карли!... Напротнв врло сам 8адор.ол,ап, јер се иикако нисам могао спаћи, Ви то називате нервозом или тако пекако. Чуди ме да в^м то иије ранпје наложено. Јер цела с/вар.«

Морели се насмешио, а Карли је то приметио. — Рекао сам вам да ми је цео предмет познат и да ћу вам доцније нешто објаснити. Јесте ли саслушавани ббог јучерашњег атентата? — Нисам. А не би ни користило. — Добро. Можда ћу вас сутра опет видети. Међутвм не иредузимајте иишта. — Хтео сам да испитам Џима Лонтона. — Кажем вам: не предузимајте ништа. Карли устаде: — Дакле, можда до сутра. — Нећете понети предмет? — Није ми потребаи. Част ми је! Морели је једва чекао да остане сам. Господа из спедијалне бригаде врло су непријатна. Говорили су кратко и хладно, с висине, као свезнајући а непровидни као удаљени предео у магли. У тој тајанствености била је њихова јачина, јер се кије могло знати да ли се иза тога крије какво сазнање. Морели није веровао да је Карлију већ познат предмет Блонделове улице број седам. Откуда би то знао? Зар се тим и таквим тврђењима не открива намера да се просто забашури надмоћност која и не постоји? Свакако Карли, са својим моиголским очима лепше доликује Блонделовој улици но ја... * Отприлике у исто време седела су два човека у башти познате летње гостионице „Код тетреба" у Медонској шуми. Бело и велено обојени столови и столице, у засебним вењцима, били су около великог базена с водом. Густа лоза решетала је зраке јулског сунца и позивала свет на одмор у пријатној ладовини. Удаљен од Париза на пола сата вожње колима „Тетреб" је увек био добро посећен кад у вароши омекша асфалт од врућине. Ко год је могао дошао би у ову шуму да бар неколико сати заборави па бриге. Оба човека под једним вењаком беху усамљени. Један је био посланик Дипге а други Лебрен, кога је Корде означио као заступника Кимберлијских рудника за Европу. Посланик је изгледао јако раздражен. Био је блед. — Ја ову ситуацију не могу примити као свршен чин. Ја се морам оженити Глоријом, иначе ... — Шта „ипаче?" упита Лебрен правећи ое као да му је то досадно. У, ствари у њему је све врило. — Ја нисам дрвена лутка, Лебрене! Овај атентат је удешена подвала"!

!— Зар и они мртви? — Да, и они! — Промислите о томе, драги мој, јер ако би тако било, онда није потребно да претите... — Ко прети ? — Па шта је значило малопре оно „иначе?" — Значило је да писам идијот! Учињене услуге морају се платити! викао је он. — Ако желите да се понашате тако непристојно, онда се немојте елегантно облачити. То ое не слаже једно с другим. Ја сам вам обећао Глорију. Требало је данас да буде венчање. Она није могла доћи. Шта сам ја ту крив? Шта каже она? — Још нисам могао да говг.рим с њом. — Па шта се онда узбуђујете? — Јер знам више но што ви слутите...! — Ви сте ми досадни, Дипре! Дипре плану: — Прозрео сам вас и вашу бапду! Али не уображавајте да сам у вашим канџама! Или ће остати онако како смо уговорили или ћу ја учинити шта внам. И то без икаквог обзнра! Ту је скочио са седишта и позвао келнера. — Седите! рече мирно Лебрен. И ви сте донекле у праву. Поверићу вам нешто. Дипре се сручи на столицу као сви напрасити. — Донесите нам хартију и мастило, поручи Дипре кслнеру па се онда окрете Дипреу: — Ви увек промашите! Као пријатељ, који вам жели добра, рећи ћу вам да сте идиот. За ту искреност не можете ми замерити, јер сам вао спасао кривичне одговорности, ја сам вас изгурао за посланика и чак вам припремам министарску фотељу. Имате отворени рачун код банке. Крећете се у најбољим друштвима и ... — А 8ар моје услуге нису ништа? — Пустите ме да довршим. ПризнаЈем, да све што сам за вас учинио није било узалуд. Нешто сте и отплатили. Али, сразмерно то није много. — А Грошемов избор за судског експерта зар је то мало? Лебренове очи севнуше, али одмах мирпо рече: — Глорија је претежнија. — Тек кад буде моја! — То зависи од вас. Свака жена на њеном месту учииила би вам пакост.

Немојте ме непрестапо прекидати!... Она се плашп вас а то није никакво чудо. Јесте ли јој бар једном доказали да је волите? Увиђате ли да је смешно једном бнћу, које ужива у животу и у чијим жилама тече мексиканска крв, да буде продапо једпом обичном посланику као што сте ви? Дипре га значајно погледа. — Или можда мислите да ја стојим иза ње или да је она у другога заљубллна? Понављам: ви увек промашите! Нисте умели ни да преведете изразе двадесет пето годишње девојке. Мислите само на свој циљ у политици. Јесте ли јој икад дошанули какву реч или наговештај од чега би пријатно уздрхтала? Шта њој вреди ваше: „Госпођице ... драга моја ... 0, пардон?" и ништа друго таквој девојци и то за пола године! Зпате ли ви шта је сан сваке жене и шта жељно ишчекује? Келнер је донео писаћи прибор. Дипре је занемео после овог изненадног преокрета и није приметио Лебренов срдити поглед.

— Ако се девојка буни и упушта се у врло опасне комбинапије, које могу упропастити постојање наше организације, томе сте свему ви криви. Жена остаје жена. Ложница је адут! И то сам морао да кажем вама, човеку од педесет година! — Што то нисте раније учипили? — Јер ми је тек сада све јасно.. г — А пре тога? — Били сте врло непристојии. Откада много зрађујем имам широке погледе на свет а не скучене као партијски гласачи. Ко мисли да има и смрдљивог новца тај нек иде међу нормалне људе. Ко налази да је новац без задаха тај ми се већ допада. Што се мене тиче, ни један мирис није јачи од* мириса велике банкноте. Ви сте на све то малочас заборавили. — Зато што сам био љут... — Односно бесан... — Морам ое тога одвићи. Знам да ми то много смета ... Лебренове очи опет севнуше. Насмеја се и потапша Дипреа по плећима. — Ја ћу вас одвићи од тога. Капитал је неурачунљив али непрорачунљиво је убитачно. Даћу вам један савет. Одмах напишите Глорији писмо. То ми је пало на ум после ваше бљутаве претње. Одмах сам осетио где вас тишти. — Шта да јој пишем? Како мислите? упита Дипре мало узнемирен. — Љубавно писмо. Завршите га: да ћете извршити самоубиство ако одмах не пристане на венчање. Ја вам гарантујем ва успех. — Хоће ли она добити то писмо? — Она је толико исто болесна колико ви и ја. Не жели да вас види и то је све. — А не помишљате шта ће се десити због тога? — Не праскајте понова! Жене никад не мисле на последице. А најмаао Глорија. Зар то нисте приметили у њеним очима. (Наставиће се)

г

На тгуту слогв С Авале плаве кликће орао бели А тамо доле — куд Морава тече Мајци нашој судба нове дане дели. Осамљена, горда људ'ма једном рече : Само слога Србина спаоава. Летели су дани борби, среће, страха.. „ Оно што пораз би поста опет славај Године су текле у вечвости праха . Ал' понеше искру која васкрсава... Стишаше се буре. И згаришта стоје. Рушевине свеже причају нам често: Бескрајно }е поље, дајте снаге своје И чувајте часво своје свето место,Нек' извори, поља, градови и села Акордима среће ископају врела Снагама новим, које ће да жању Прохујале дане и плодове тешке. Ал' оне ће сложно и ноћу и дању Собом носит' дух прошлости витешке... А кад једног часа од тегоба падну Врело ће ново из крви потећи А та дела — слоге — много ће нам рећи... Ћуприја, јуна 1942. Вџкосава Којадиноеић, уч. VIII раз. гимназије