Kolo

мшгачинца

/1 акпге би грешни г. Тоза добио / I. дозволу да пренесе вагон мрса него пристанак од његове госпа Фемке да иде на сунчање. А, сунчање му потребније него не знам шта... И годинама се опи тако спорили, он и госпа Фемка, али је увек било онако како је диктирала госпа Фемкина љубомора, тојест, гос'н Този је једино било дозвољено да се сунча кроз прозор у својој спаваћој соби, и то тек пошто нека комшиница, распуштеница, чији је прозор гледао у њихову брачну собу, оде у канцеларију... Најзад се умешао и лекар (да ли по сопственој иницијативи или на г. Тозину кукњаву, тек умешао се) и сасвим озбиљно саветовао госпа Фемки да пусти г. Тозу на сунчање. Пронашао чак да је г. Тоза толико малокрван да му једино такозвано систематско сунчање може помоћи. И госпа Фемка попустила. Али како! Опет није дозволила да се њен Тоза смуца којекуда, рецимо по неким плажама, него да се и сунча и да јој буде под руком... Да би то извела пристала чак и да се пресели из свог стана у коме је провела неких шеснаест година, у неку иову палату с терасом на крову. Пошто се сместили, она лично излршила инспекцију терасе и обележила место на којем г. Тоза може да лежи и да се суича. Најзад, дошао и тај тренутак. Г. Тоза обукао своје гаћице за купање, а преко тога свој кућни огртач и својеручно испраћеп од госпа Фемке до те?асе, испружио се колико је дуг, да увлачи тако потребне калорије. богомданог сунчаиог јутра... Госпа Фемка му дала још нека упутства, метнула ■*у облогу на главу (због супчанице) л навила му будилник који је имао да зазвоии после десет минута, тојест тачио онда кад треба да се преврнс на другу страну. После тога је пошла и, наравно, закључала терасу, погато ?е претходно удесила с Кућевласником као да. јој је потребна тераса за сушен.е рубља. а то све зато да не би нека од комшика дошла такође на сун... -

Међутим чим }е кључ шкљоцнуо у 5рави врата терасе, госн' Тоза је одагнуо. Одахнуо и усправио се. Скинуо .■>влогу с главе и узео да разгледа чолек околину. Пробудио се у њему онај ^тари тобџија-осматрач из балканских ■атова... У ствари, тај тобџија про>*аио се у њему док још није видео <нај лени изглед нспод терасе, а кад Ч видео у г. Този — тобџији из ми-

нуле историје, пробудио се онај стари г. Тоза необуздани обожавалац свега што је женско... Пукло с оне терасе, нред г. Тозиним тобџиским оком, неколико других, нижих, тераса пуних иунцијатнх голишавих лепих дамица, које као и он измилиле на сунце да што пре добију боју чоколаде ... И, како било досадно том комшилуку тако разбашкареном п разголићеном да непрестано зури у небеско плаветнило, скренули им погледн и на г. Тозу. Њихови погледи на њега а његов на њих, док се ти погледи нису срели, измењали, и измамили прве осмехе ... Узалуд је будилник зврјао да се г. Тоза окрене иа леђа, за других десетак минута сунчања, јер се он био налактио на ограду терасе и као да' није служио као резервдста у артиљерији него у морнарици, распалио да сигнализира оном крпом за облогу, неким дамицама, на тераси прекопута. Кад је будилник зазвонио и други пут (других протеклих десет минута) г. Тоза већ био ухватио везу преко сигнализације... Да не би ништа пало у очи госпа Фемки, г. Тоза је бржебоље легао и

дочекао јс , кад је дошла да га откључа, лежећи ... — Хајде, матори, доста је за првипут...! — рекла му госпа Фемка. — Хајде! — промрмљао г. Тоза и подигао ое... Тога дана, предвече, само, питала се госпа Фемка у чуду зашто је г. Този поцрвенео (као рак) само врат и ћела на потиљку. — Т у ме у'ватило највише...! бранио се г. Тоза, и на томе се и свршило. У души, једва чекао да сване сутрашњи дан да ноново изиђе на своју тобџиску осматрачницу ... Сутрадан, када је пошао, непрпметпо је понео поклопац од неке кутије од картона. Пустио опет да га госпа Фемка закључа на тараси и одмах полетео на ограду... На онбј суседној тераси опет биле оне исте дамице које, чим га приметиле, узеле да му весело машу и да му — сигнализирају... Г. Тоза одговарао оном облогом, а онда узео онај картон, савио га у трубу и одједном се разлегао преко кровова његов крупни глас: — Хало! Лепе комшинице... Како се забављате... Пријатно сунчање! Отуда једна вшкљаста комшиница у костиму за купање резеда боје, метнула своје мајушне и поцрнеле шачице на уста и одазвала се: — Хвала ... Прнјатно и вама ... Досађујемо се! — Штета! И ја се досађујем! — ГГа пређите на нашу терасу! — Боље ви пређите на моју ... Овде је вишље... Право висинско сунце ... — А да ли вам се свиђамо? — Још како! А ја вама? — И ви нама... — Онда ето ме сутра на вашој тераси ... Довиђења! — Довиђења! Дођнте зацело!...

Сутрадан г. Тоза био се изненадио кад му госпа Фемка рекла да неће да га прати до терасе, пошто има да сачека своју кројачицу. И г. Тоза отишао сам ... Али у ствари, није отишао на своју терасу, већ се вешто извукао и сишао неопажен на улицу, па отуда се убацио у суседну кућу... да одржи обећање...

Госпа Фемка била спокојна, и не би јој ни пало напамет да контролише г. Тозу да није опазила облогу на столу. Био је заборавио њен Тоза, и она, брижна да га не удари сунчаница пошла да му је однесе ... Јадна госпа Фемка запрепастила се кад је нашла празпу терасу. Окренула јој се панорама целе вароши пред очима, а ноге јој се отсекле, јер прво што јој пало напамет било је: — Да се није нагнуо нешто преко ограде, па како га ухватило сунце, можда га ухватила и несвестица и ништа друго, него стропоштао се с терасе... Тако уплашеној паде јој поглед на „мегафон" г. Тозни, што га направио од оног картона. Она притрча и узе, а онда јој све би јасно. Притрчала је огради терасе и погледала... Имала шта и да види! Њеном Този, на суседној тераси, она голишава комшнница у резеда костиму, чупкала, или још боље речено, љуштила кожицу с препланулих леђа, а он „држао банку" и забављао цело женско друштво што се сунчало на тој тераси... И преко кровова разлегао се тога пута оштри и рапави госпа Фемкин глас, кроз „мегафон" картона: — Вуци се кући матора мрцино... да те ја љуштим ... Као ехо њене команде с оне терасе допро је врисак и кикот голишавих дамица, а грешног г. Тозе лестало је, као да га олуја почистила...

У г. Този се не буди више тобџија... Опет се сунча само у спаваћој соби и то у присуству госпа Фемкином, а кад под благим сунчевим погледом и строгим госпа Фемкиним задрема јави му се чудна слика: Као стоји, као тобџија на осматрачници ... Стоји и осматра. А. тамо нигде нншта до неке виле... Праве правцијате виле... Играју и лепршају оним својим веловима од меке ваздушасте тканине... И таман да му се насмеши брк кад одједном види како му непријатељ заузео осматрачницу... И који непријатељ: Госпа Фемка... Она лично, и с мишљу и с персоном...

М. Дим.

С Т 0 Р И С Н ^„1 аруге днекАОте?

ГДЕ ЈЕ ЧИКА-ЉУБА Љуба Нен.адовић се много радовао када .је Ваљево добило малу штампарију и лиетић, на коме је ои сам највише сарађивао. Кад је штампар бивао спречен, а то се чешће дешавало, Љуба би из чистог задовољства сам слагао поједине ствари., Једном дођоше неки Београђанн у штамиарију, где су затекли једног постаријег човека како над слагачкнм регалом слаже неки члгшак.

— Молимо вас да ли је овде чнкаЉу.ба? — Не, није, није он овде! — одговари слагач ни не обрнувши се нити прекидајући посао. — Да ли да га причекамо? — Можете, али он неће скоро доћи!

— Долази ли оп овамо? — Долази, долази, али сад није овде! — Добро, ми ћемо га причекати. — Причекајте! — рече слагач, који је и дал,е врсдно радио. Веограђани седоше. Тек један од њих загледа мало боље слагача па ће запрепашћено да упита: — Ама, господине Љубо, што се не кажете него нас мучите? — Ене! А зар ме познадосте? Е, нема шта од даљег рада! Ја баш хтедох . да завршнм овај чланак. Али, ето, пе да се! Па — добро дошли! ТЕСЛИНИХ ПОЛА МИНУТА Џон Пнрпонт Моргап, чувени амерички финансијер и оснивач разних трустова, позвао једном приликом Теслу на договор. Радило се о подизан.у неких нових џиновских електричних централа. Када се Тесла пријавио, Моргапов секретар му саопштио да његов властодавац има свега пет минута времепа за разговор. — Реците господину Моргану, рекао је на то 'Гесла, — да ја за њега имам свега пола минута времена па расположењу. Међутим разговор између ове двојице потрајао је внше од два часа!

ЈАША ИГЊАТОВИЋ КАО ПУДАР Јаша Игњатовић је лети и пред јесен често одлазио у Фрушку Гору и тамо живео зкивотом пудара. Једном приликом су га сусрели неки Французи, гости на имању кнеза Одескалкија, који су залутали у виногради-

ма^ Јаша их љубазно испрати и показао им пут. Обрадовани и изненађени што су пашли некога с киме су се могли споразуметн. запитали су га откуда он. сељак. тако добро зна Франнуски. Јаша није хтео да им каже ко је 01г, да спомене да је пекала ишао у Француску и у страначку легију. већ им је у шали одговорио: Није никакво чудо да знам француски. Сви пудари у Фрушкој Гори одлично говоре фрапцуски!