Kolo

6

(24)

1 — Није баш убијен али заплењен као непоуздан. Све што је претио да ће испричати го већ и ја знам. Али за хапшеље деле- банде потребни су ми још неки докази. Они су ло себи споредни али необично интересантни. Као на иример „Кимберлијски рудник А. Д." — Мислио сам да се ту екрива та баида. Морели ми је тако нешто рекао. — Кимберлијски рудник само је јед■на од многих идеја, које је једна генијална глава остварила помоћу својих саучесника. Дакле, господиие управниче, имам још да утврдим две ствари. Ко је у тој органиаадији џелат?

средства за извршење многобројна су и препредена. Сад се припрема да изврши још две смртие казне. Страх, о коме сам вам малочас говорио, свуда му ствара шпијуне и издајице. — И за то желите да причекате? — Не чекам али не пренагљујем. Ви ћете данас имати госте, господине управниче? — Какве везе има то са овим ... ? — Јаке везе. Уиравник забринут и изненаћен промрмља: Шта је сад Карлиу? па онда гласно рече: — Изјасните ое отворено? — Хтео сам да вас замолим да ме утгознате са саветником Америчког посланства Вартоном. Управник се иасмеја: — Да није и он авет? — Колико ми је .познато он иутује иоћашњим возом за Хавр, да одатле „Нормандијом" отплови за Њу Јорк? — То је тачно. — Ја морам с њим говорити у брзом возу. Најбоље ће бити да ми дате вашу посетниду с неколико преноручљивих речи ... — Шта је с љим? упита озбиљно управник. — Он је велики дон Хуан, можо много да пије а да не падне и врло је интелигентан. Такав џентлмен потребан ми је због Кимберлијског рудника... — Лакну ми. Ви сте просто страшни. Управник седе за писаћи сто и после мало Карли је добио посетницу. — Међу вашим гостима, које очекујете на данашњи ручак, налазе се и два опасна господина... — В, кЧрли ви одосте далеко... — И ја бих рекао... Погледаше се кратко али оштро. — Мени импонује само мој посао, »осподине управниче. Ја не знам ни ва ка,кве обзире ... — Ко говори о обзирима. Шта мислите тиме? — Ви морате да откажете ручак Управник скочи: — Јесте ли полудели? Три пкофесора, два академика, гувериер Француске банке, два књижевника, три банкара, два министра и десет дама! Па да откажем. Како сте могли и помислити? и Карли је устао. Набрао је чело н рекао:

— Ви ћете отказати ручак, јер бн за ручком била и два опасна злочинца... — Имате ли доказа за то? Могу ли внати љихова имена? — Довољна вам је моја реч, господине управниче. А сада морам ићи. — Колико је сати? Па то је сасвим луда ствар! Зашто нисте дошли раније, Карли? — Дошао сам кад сам се о свему тачно обавестио. Имате још довољно времена за отказ. Ја разумем ваше разочареше, али кров неколико дана ви ћете иохвалити ово моје мишљење. Збогом, господине управниче! — Иди, сатано! промрмља управник кад остаде сам. Ипак је тачно осећао да му је Карли учинио велику услугу. Али ко су та два „онаота?" Све је врло добро познавао, сви су из највиших кругова... Да ли је могућно тако што ? .. Оклевао је још неколико тзенутака иа онда позва своју жену. * Мак Вартон био Је нрави, овејаага „јенки". Тај надимаж за веселе американце одговарао је његовом темпераменту, коме ни најмање нису сметале шесдесет година његовога живота. Био је, као што рече Карли: женскарош, гурман и духовит. Имао Је само једног непрнјатеља самоћу, али његове веселе и привлачне очи убијале су сваку досаду. „Нормандија" била је под наром, али је морјла да сачека плиму да би испловила. Већнна путника дошла је, као и Бартон, поћннм брзим возом, да би до подне благовремено посвршавали све формалности царинске и путних исправа. Полазак пароброда објављен је за три сата по подне. Та околност редовно се тонављала и оживљавала саобраћај у граду. Влегантни ноћни локали били су препуни а у „париској улици" тискао се свет целе ноћи, јер се трговине,. због великог броја муштерија, нису никако затварале. Мак Бартон одвезао се таксием у једну дивну вилу, у којој су 1914 до 1918, отседали високи гости: белгијски краљ Алберт Први, лорд Киченер, ЖоФр и Поенкаре, а која је сад претворена у отмени етаблисман „Код златне кугле". Тако се вреашна мењају. По самом дочеку приметило се да је господин . саветник посланства био овде врло добро познат. Добио је место у кокетној ниши у близини оркестра, а лепа „газдарица етаблисмана", у строго црној тоалети, пришла је и осмехом откривајући бисерпе зубе ноздравила га: — Најзад вас опет видимо, графе! — А прошлог пута био сам барон, госпођо! То није било тако давно, јер ви сте још увек онако исто млади. Две даме приђоше столу. Видело се да принадају послузи. У црвеним костимима и јако припијеним капутићима оживљавале су успомепу на прошло доба када су овде шотланђанским гајдама увесељавале лепе госпође Хавра. Сада су препоручивале јеловннк.

Бартон је гурманску вечеру ночео морским раком а наставио пикалтним јелима. Пио је једно исто вино, тешко алжирско вино, које ствара снове о лепим Арабљанкама с бадемастим очима. Ипак није заборавио на разговоре е Карлием. Сусрет у брзом возу са шефом бригаде за тајанствене догаћаје, дошао му је као поручен. Уживао је у женама и криминалним догађајима. То је за њега било једно исто. Зато се није оженио. После по сата понова је пришла гавдарица и упитала: — Зашто сами вечерате? Зар вам се ие допада ни једна од толшшх дама? — Па еве су то стара нознанства. А ја двапут никад не читам исту кљигу. — А она мис, тамо? — У зеленоЈ хал>нни? — Јест, она. — А шта је она? То је бнла Глорија Браун. Нримстила је да се о њој говори и смешећи се лагано је пришла столу. Газдарица се одмах удаљила. Вартон дочека Глорију правећи јој место: — Мадам, ја нерадо вечеравам сам. Молим кас иомозите ми! — Па ви сте већ вечерали... — То сте се преварили. Реците само шта би вам најбоље пријало? — У ово доба морски рак. Бартон узе јеловник. — Онда морски рак а ла Адонис! Знате, мадам, мени је шездесет година. Она се насмеја. Убрзо се расположише. Он је поручио шампањац, али за своју жеђ задржао је алжирско вино. — Како видим, ви сте удати? Глорија је имала бурму на руци. — Да. — Какав је то муж, да тако дивну жену пушта саму! Или сте се ви искрали? И то се дешава. — Он је у Италији. — Без вас? То је немарност! Оркестар је засвирао танго, један господин замолио је Глорију за игру. Али она га је врло љубазно одбила. — То нисте ваљда учинили због меИе. Ја не играм али волим да посматрам играче. Она је остала при својој одлуци. — Онда зиачи да нисте Францускиња? — Ја сам Румункиња. — Зовете се Палома? — Не, него Кармен! Бартон се смешкао у себи. Да се није умешао Карли, Бартон би се, као обично, упустио у проводњу, онако као с многим женама раније, с којима се без нарочите припреме упознавао и све им веровао, јер и лепа лаж ствара уживање. Ипак је постепено сазнао да је она жена врло богатог али и врло неотесаног човека. При трећој боцн шампањца, из које је и Бартон пио, Румункиња је употребила Афродитнне раскалашне покрете и иогледе. Да је у томе имала успеха то нису могле прикрити ни Вартопове очи. У три сата после поноћи напустили су бар.

Међутим Карли је, у једној малој мориарској крчми на Орлеанеком кеју, очекивао резултат. Бартон се појавио тек у четири сата. Да је дубоко забраздио то су потврђивале његове прве речи: — Дупла вечера, два литра алжирскога вина, половину од треће боце шампањда, четири бенедиктанска ликера... Карли се смешкао, а то се ретко дешавало. — А и дама је свакако тако исто пила? — То не знам, али знам да је лепа и ватрена. Мало је фалило па да телеграфишем у Њујорк да сам болестан. што и ви можете посведочити. Јесте,' хтео еам да одустанем од пута, да бих продужио уживаље. У осталом

ви нећете никада моћи да ухапсите ту даму. Поручио је пун ибрик каве па настави: — Испричаћу вам само оно што се десило од тренутка када смо напустили „Златну куглу". Карл.и пристаде на то и Бартон поче причу: — Та дама има свој сопствени ауто. То је већ крупна препорука. Станује у „Карлтону". То је друга крупна преиорука. Ја сам јој се необично допао. И према свему томе било је логично дати норхиру добру напојницу и пустити се у заједничке снове. Али десило се друкчије. Ауто је паркираи пред хотелом и ми смо продужили шетњу Париском улицом. Чини мн се да су се ту скупили сви путници „Нормандије". Свуда ври и гамиже; ту је миого и веселих жена, певуше и скакућу. Један имитатор, за пет франака, приказао нам је Марлену Дитрих, Грету Гарбо, Лорда Халифакса и некакву нољску шиијунку с риђом косом... Наједиом моја дама застаде и узбуђено уздахну; не зато што сам је тога тренутка уверавао да бих жртвовао свој живот за једну љубавну ноћ, него што је у једном излогу смотрила дијамантски прстен. Такав излог писам никад видео ... — Није потребно да га описујете. — Утолико боље, јер ова кава још нема утицаја... Али ако је онај њен уздах био лажан, онда је уметнички изведен! Сасвим природно !... Него, како би било да скратим свој извештај? — Само изволите! — Ви сте изричио тражили од мене "да се понашам без икаквог устручавања. Надам се да се зато нећете кајати. Дугујете ми пет стотина долара за прстен. Пре пола сата послао сам јој у хотел тај прстен с мојом посетницом, папомиљући да ћу бити тако слободан да је посетим после ручка. Управо она ме је позвала... Ето, то је све. — Хвала вам господине Бартоне. Јесте ли имали још каквих издатака? уинта Карли држећи у руци свешчицу чекова. — Јесте ли доиста задовољии са мном? Ја не увиђам да је та жена Учинила какав пресхуп? Она ме је л>убавном вештином иавела да јој поклоним тај прстеи и ја вас уверавам да бих јој га и иначе купио. Наравно да Сих се за то наплатио... (Наставиће се)

|Мс Пишеш стара мајко Да сузе проливаш И да ме кроз мисли У чело целиваш.

гјци Ох не плачи мајко Проћ' ће патња ова И синуће теби Опет срећа нова.

Да ме желиш више Него росу цвеће, Да ме срце твоје Прежалити неће.

Зратиће се деца Са далеких страна Где их судба баци Сред ратвог оркана.

Ох н'е плачи мајко Плакао бих н ја И суза ми, ето, Већ у оку оија.

Vсахнуће сузе Што на очи роне, Освануће срећа Опет дому твоме ...

Посеећено мојој мајци

Ратко А. Миловановић, заробљеник 6р.: 110.071