Kolo

4

не&доте

После читавог лома, најзад се госпа Перка умирила. Али, под чудним условом. Г. Богосаву је, просто саопштила: — Не мора да замењујеш петла, али, нма да кукуричеш! — Шта кажеш! ? — зинуо г. Богосав пренеражен. — То што сн чуо. Има да кукурнчеш свако вече, сваку ноћ и свако јутро. . . — Ја да кукуричем? — Ти, кад неће твој петао. — Море, жено, ти си сазвим полудсла. — Не знам! Можда и јеоам, али тако има да буде. Кад ниси умео да нађсш правог петла, онда кукуричи ти место аега. Ионако умеш да кукуричеш. — Па што сам онда дао толике наре за петла? — Што си? Сам си крив! По мени можеш слободно да га вратиш ... И г. Богосав, шта је знао друго. Продао петла, и ево већ четири дана како кукуриче. Пробуди га госпа Перка, нареди му да кукуриче, а сама широм отвори прозор да чује накосни комшилук... Сад је у н.иховој кући опет све у реду ... Комшилук им више ие пркоси. Г. Богосав је истина већ промукао, али кукуриче још увек с, успехом. И, кукурикаће све док га комшилук не ухвати у подвали. А то ће зацело бити, јер госпа Перка, бл:и јуче, кад је нека комшика питала: „Шта вам, госпођо, ради ваш петао?" — одговорила расејано: — Ништа отишао је у канцеларију!

г решпи г. Богосав поједе се жив, V/ откако дела кућа, у којој станује већ годинама, набавила пернату живину и држи је по собама, балконима и по кухињама ... Поједе се жив, јер нема дана да га н.егова лепша (и осетљивнја) половина, госпа Перка не сковитла: — Има да ми набавиш живину како знаш ... Нећу више да црвеним пред комшилуком... Сви имају по неколико пари пилића и чак петлове. Ено и она оног порезника свастика и она има, а ја, још нека вајна инспекторка, па немам да ми закокодаче кокица ни лека ради... А, овамо, изигравам неку чиновничку госпођу... -т- Ама шта си ме, жено, окупнла... Нека има ко има ... Уосталом, откуд внаш да они имају? — Како откуд знам! Знам 5ер целе ноћи кукуричу петлови из њихових станова. — Ја то нисам чуо. — Ниси, дабо'ме, јер спаваш као ваклан. Цео си свој век преспавао. А мене сваких пет минута буде ... — Вх, ех, сваких пет минута... Па нису вал>да ти петлови навијени ... — Нећеш ваљда да кажеш да сам измислила? — То не кажем. Само ми се чини да мало претерујеш ... — Не претерујем, кад кажем. — Па, добро, молимте ... Рецимо да имају сви станари по један кокошишац у стану, шта се то нас тиче? — Гле! Тебе се не тиче, али мене се тиче. Нећу да слушам то кукурикаље. — Па немој да га слушаш. — Је л'! Лако је теби да кажеш: „Немој да слушаш"! Ја и не слушам, али ме буде... А, знам и зашто ме буде .., — Ето ти сад. Како знаш зашто те буде. Нећеш ваљда да кажеш да су иодговорили петлове да те буде за инат. — И јесу! — Море, жено, ти ниси при себи... Уствари, госпа Перка је била при себи. Комшилук, пакостан како га Бог дао, није зацело подговорио петлове да кукуричу — да 6и пркосили госпа Перки што нема живину, а вајна је ипспекторка, четврте положајне групе — али је уживао, зацело, у околности П !то је знао да се дотична госпа инспекторка жива појела што нема кокошињац, и што се из њеног стана но чују петлови ... И под жестоким госпа Перкиним наваљивањем, грешни г. Богосав узео леио и набавио неколико кокошака и једног петла. Госпа Перка ликовала. Била сва срећна, али само за кратко време. Њен петао није хтео ни да зине, акамоли да кукурекне, Шта све ■шје радила да обзнани комшилуку да има петлЈ>, алп ништа није помогло. Снпала му и зејтин у кљун, хранила га, нојила и — ништа. Ћутао петао као залнвен ... Најзад јој досадило, и реКла г. Богосаву: — Слушај матори, да промениш оног петла.

правог правцијатог — певца. И донео га госна Перки. Међутим и овај други певац био као опај први. Док га г. Богосав носио у неком старом 8ембиљу, кукурикао Целим путем. Кукурикао чак и у трамвају (те га грешног скинули пошто је сабрањено уносити живипу у трамвајска кола), а кад су приспели кући умукнуо па ни да писне. Клео се јадни г. Богосав и У вдравље и у калијеру и у оно што му је најмилије па свету да је петао певао, али госпа Перка није хтела да верује. Рекла му нросто да има опет да га мења .. Најзад све се то смучило г. Г.огосаву. И да не би опет морао да запне у Кумодраж, удесио па кад заспи госпа Перка он се извуче испод јоргапа и кукурекне на сав глас... Радио он тако неколико дана, док га, најзад, госпа Перка није ухватила у подвали ...

— Зашто? — забезекнуо се г. Богосав. — Зато што не кукуриче. — Ама, жено, ти ниси при свести. Мало што сам пет пута морао да жипчић иешке у Кумодраж да ти набавим петла, да би могла да се похвалига пред злобним комшилуком, а сад ти не ваља зато што не кукуриче. — Не ваља! Нећу петла који не кукуриче. — Па, добро, шта могу ја ту да поиогнем? — Има да ми промениш петла. Да нађеш једиог који кукуриче! Ето ју•грос ме на степеништу срела она дебела судијиница, и пита ме, чисто нодругљиво, како то да немамо и ми нет.Аа! Хтео не хтео грешни г. Богосав вапео опет у Кумодраж с мутавим петлом испод мишке, и после грдних нреговора успео да нађе другот цетла.

ПРВИ РАД БОГОБОЈА АТАНАЦКОВИЋА Богобој Атанацковић је као гимнависта тужен код директора због неког љубавног писма, које је девојчин отац ухватио и као „корпус деликти" донео у школу. Богобој се пред директором није збунио већ сло-бодно одговорио:

СВЕ ЗБОГ КОЊСКОГ РЕПА Седео кнез Милош крај прозора у свом конаку у Крагујевну и посматрао како сељапи из Груже по киши и блату журе на пијацу. Онако зловољном и ситница је била довољна да га иаљути. Одједаред спазио неког се-

јарх, — да ти причешћујеш људе ракијом? — Село сиромашно. Ваша Светости. вина немамо. а није га лако ни добавити, па морам ракијом! — Али то не може да буде! — Ја пробао, Ваша Светости, па може!

КАКО ТРЕБА СА ДЕЦОМ ? Др. Вук Маринковић, прво лекар у Новом Саду, затим професор физике Лицеја у Београду, био је љубимац деце. Ретко ко да је умео тако вешто да им приђе, испита здравствено стање и да им помогне као Вук. Једном је лечио од мраса децу др. Михаила Полита - Десанчића, која дотле ниједнот доктора шгсу трпела. Кад је мати упитала Вука шта деца омеју јести, он је одговорио: — Подајте им еве што ишту: колача, торте, шећера, смокава, печеаа...

— Истина је, рукопис је мој, али то није љубавно писмо госпођици већ одломак, управо цитат писма из једне моје приповетке! — Шта? Ви пишете приче? — Јесте, господине директоре! одговори Богобој и не поцрвеневши абог лажи. — Донесите ми сутра ту причу да је видим! Ђаче је отишло кући, дуго шетало по својој собици, па онда седе и напише причу — прву у своме животу! Идућег дана директор је прегледао причу, која је као епизоду имала оно љубавно писмо. Изненађен одличним саставом и талентом младог приповедача пружио му је руку: — Изврсно, изврсно! Ви сте слободни! Продуисите и даље! И тако је Богобој Атанацковић почео свој кљижевни рад! АРИЈА Нева дама која. је имала да пева у већем друштву једну Росинијеву арију. рече композитору: — -А*. маестро,'толико ме је страх! — А, мене тек! одговори Росиии потврђујући њен страх.

љака како Јаше коња коме Је дугачки реп био каљав и прскао на све стране. — Еј. ти. пријатељу, — узвикнуо је кнез. — зашто не вежеш коњу реп? Где су ти очи да не видиш како прља и тебе и себе и пролазнике? Него сврати овамо! А ви момци дајте му порцију од двадесет пет! Сељак до&и своје и оде. У подне се разведрило. отоплило н муве се разлетеле. Сељаци се враћали кућама. Кнеа је опет посматрао пролазнике и поново угледао истог сељака. Само је коњу реп још био увезан. — Еј. пријатељу! — љутну се кнез. — Зашто не одвежеш коњу реп да се браии од мува? Наврати до мене! А ви момпи дајте му опет порцију од двадесет пет!

Он је гако рекао пред децом. У претсобљу је, међутим, шапнуо матери: — Нипошто да нисте ништа дали осим мало чорбице н млека! — Па забога, гоеподипе, што сте онда пред њима ре1?ли да свашта могу јести! . — Хе. то ,је моја подптши! Нећу Џ да ме деца .омрзну. Ви као магн расправљајт! са н.има, а, онн ће вас ипак зато и даље волети.

ПРОБАО, ПА МОЖЕ У неком забаченом селу у брдском Бапату поп причешћивао сељаке ракнјом уместо вином. Чуо, то цатрцјарх Јосиф Рајачић у Карловцима. п^ дозвао себи попа на изјашњење Цо* шао поп У Карловце, сав запуштеа'. зарастао У коси и бради. — Чујем, ноне.''— рећи ће Патри-