Kolo

ЗЖ ЈЈ|:Ж СЕ РАЗОЖОДЕ Ш ЖО^^ЈГЖ

$<т&ш ши

в Р

ач — Дајте руку, браћо, дођите да вам логодим судбину. По линијама на руци ја знам да погодим ове што је било. Шта се дешава и шта ће бити. Ко жели да сазна шта га чека у будућности, добро и зло, нека само дође код мене! — тако је видао један печени лажов, који је седео »а камену

крај иута. Лаковернн л>уди су се тискали око љега и пружали руке. Врач је згртао новац. У неко доба дотрча као без душе слуга нашега врача: — Господару — викао је слуга дОк сам ја био у башти, неко је дошао и обио врата на кући и однео ти све што имаш. Однео ,је чак н кашике! Врач скочи са камена, ухвати се 8а главу, и викну очајно: — Пропао сам! Упропасти ме тај лопов! И поче да јури кући. Један од грађана впкну за њим: — Па, бре, врачу погађачу, пошто ти погађаш судбину и будућиост свнх људи, како не можеш да погодиш ц своју судбину?! Жечеви и магарац У гори је велнко узбуђеље. Зечеви објавили рат орловпма. Окупише снлну војоку и пођоше да траже савезнике. Нађоше лисицу, па јој рекоше; — Хајде са вама, — у бој! Кад победимо, даћемо ти велика ратна одликоваља. — Најнре ви мени реците коме сте објаиил рат? — уиита их лисица. — Орловима! — викнуше зечеви. — Е, пошто сте објавили рат орловпма, сачувајте одликоваља за ваше јУначке груди. Ми с орловима не водимо раг Пођоше зечеви даље да траже друге савез]1ике. Изађоше у поље, и нађоше једно старо и ћопаво магаше како брсти трњс. — Хеј — упиташе издалека зечевп — да ннси ти случајно лав? — Нисам лав, али срце ми је лавовоко! — одговори мдааре.

Једна страшна прича Зима оштра сече, снег завеј'о поља, Нигде стазе, пута: бео брег и доља. У то зимсно време када снешко веје, Пријатна је соба где топпа пећ греје. И док ватра тиха у пећи пуцкара, Стари добри дека с децом разговара: „Баш се сеИам добро, ко да беше јуче, Бипа оштра зима а ветар фијуче. Ја се враћах кући из једнога села, Преда мном равница сва од снега бела; Спуштало се вече — као ово сада А снег крупан хладан, без престанка пада.

И сад иад се сетим, носа ми се диже: Зачух страшан урлик све ближе и ближе, Окретох се брзо да осмотрим боље А чопор курјака прекрипио поље. Нигде живе душе, ни од куда спаса, Помози ми, Боже! завапим изгпаса. Спазим једно дрво, само усред поља, Да се на њег попнем, — одлука најбоља. Па попетех к њему ко да имам крила, Раздаљина, богме, вепика је бипа; А курјаци за мном све ближе и ближе Већ ме један од њих умало не стиже. Али моја срећа ваљда тако хтеде, До дрвета стигнем и спасем се беде: На дрво се попнем, ето мени спаса, А под њиме вуци урпичу изгпаса"...

Препевао Ал. II. Милићевић

— Хоћеш ли да постанеш наш савезпик? Кад победимо даћемо ти велика ратна одликовања. Окачићемо ти о врат највеће од свих одликоваша.

— Важи, — рече магарац и пође иопред зечева као генерал. Ишли, ишли, па се приближили једној планиии. Високо испод облака, крстарио је један орао, чим га видеше. зечеви се уплашише и почеше да се крију. А кад се појавише још седам орлова, зечеви опљунуше пете и дадоше се у бекство. Остаде само стари и ћопави генерал, магарац. Он није могао да бежи. Један орао се спусти до љега и поче да га туче крилима. Магарац зајаука. — Остави га, — рекоше други орлови, — јер, ако га обориш на земљу, све пебеске птице ће рећи: „Ех, и јесте ми велико јунаштво што су га орлови учииили — победнли једпо ћопаво и старо магаре!" И јуначке птице се вииуше у зрак и одлетоше ка планини. Мало времена прошло, ето ти зечева. — Шта би са орловнма? — уииташе зечеви матарца.

— Све сам их најурио! — одговори матарац. Зечеви одржаше седницу ратног савета и једнодушно изабраше магарца за Цара. Жабе траже цара Једне вечери жабе нададоше такву ларму, па пробудише и Господа Бога. Свети Петар размахнуо штапом и укључару, — изађи мало те види шта траже оне жабе из баРе. Свети Петар размахну штапом и упути се по облацима. Кад стиже до баре, он викну: — Хеј, а«абе, зашто се толико дерете? — Хоћемо Цара! — одговорнше жабе. — Држава нам се повећала, има нас доста у бари, и треба неко да заведе ред. Увече се састајемо да изабе-

Српско коло Нек' се вије,. К'о тробојка Србадије .., Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили!

ремо Цара, али свака жаба мисли да би на њеиој глави круна најбоље стајала. Због тога се свађамо и вичемо. Хоћемо Цара. — Даћу ја вама Цар.а! — иаљути се Свети Петар и баци тојагу у блато. Кад тојага паде у бару, жабе се уплашише, пабегоше и посакриваше се у муљ. Ниједпа ннје смела ни да мрде. Целе ноћи су биле мирне, а ујутру одоше да се поклоне Цару, којн им је пао с неба. Најпре су веровале да је тојага жива, па су се кретале бојажљиво, ади кад видеше како тојага мирно нлива ио води, разумедоше да је њихов Цар веома кротак, па му се попеше . на главу и почеше да крекећу. Увече поднгоше још већу галаму. Поново се појави Свети Петар . — Шта опет хоћете? — Хоћемо другог Цара! Овај је мнок> мнран и благ, пнје за нас! — одговорише жабе. — Ево вам другог Цара! —викну Свети Петар и баци им у бару једиУ водену змију. Змија отвори уста и поче да прождире жабе. — Тако нам и треба! — рече најстарија жаба и завуче се у муљ.

Кокош, гуска и врабац Снела кока јаје, па већ оглас даје: Звоки крека јака: „Ко-ко-ко-ко-да-ка. Комтиница гуска по (»ари се пљуска, 11а кад чула ово одржа јој слово: „Комтипице драга, тто вичет ког врага? Ако носиш јаја. па што таква граја?!..* Свет птичији цео безброј јаја спео. ^ Па, сем Тсбе, нико не вика толико!' На то врабац с гране: — „Чух од своје нане: „Што ко мање пружи, тим му језпк дуаки!" А- Л. Болно чедо Болно чедо лежи, Са душом се бори, Грозница га треее. А чело му гори. У заноеу бунца, Мајци проговара: „Нидн. мајко, цвеће Каквих има тара. Лицада ,|е дивна, Деца еа крилима Мене зову. Мајко, Ја ћу ићи њима". КраЈ иоетеље јединца, Мајка етално бдије. Иит' Једе. иит' епава, Само сузе лиЈе. Још молитву сталиу Шавћу усне њене: — Остави ми сина, Узми Боже меие! Радмила Ђорђевнћ

Поштоваии Господипе Уредниче, Једна стала мајка, V малом српском селџ, побудила ме је да напишем песму о њеној чежњи за заробљепим сином. чији лик је заувек заузео место у њеном срцу пуном материнске љубави и љубави према драгој отаџбини. Ево те песме: Мајчнна чежња Иза тих тампих, далеких плаиина, Иза тих бистрих пенушавих река, На једном малом зеленом брежуљ»ку Оетарела мајка евога еина чека. Взено лице ево је изборано, Главу јој иокрива коеа давно седа, Тамно око многе еузе крије Дрхти рука коштуњава, бледа. У мислима мајка своме сииу лети; Она га је жел.на, очекујс, зове, У мислима стара, кроз облаке хрли Мислима га љуби и кроз сузе грли. И док јој пред оком увек слига иста Самохрана мајка за јединцем брине Док се стара нада, и док суза блиета Свеле уене шапћу: „Дођи, дођи еине!" Крушевац, августа 1012. Ве]»иц;*. Мирковић учеиида