Kolo

1 осподин Тића јв имао везе с / астрономијом једино толико што је годинама посећнвао каФану код „Астрономске куле". Никада у животу није имао потребе да се бави астролошким нојавама или да гледа У звезде. Истина, једном приликом, још пре неколико годипа, „видео је све звеаде", али, то није било зато што се у њему пробудила нека астролошка жеља, већ просто зато што га је његова строга и непомирљиво љубоморна госпа Ковиљка била ухватила у — неверству. И тада, то г. Тићино виђење са звездама иије игало путем телескопа већ путем оклагије за ваљање такозваног крупног теста... Отада г. Тића био омрзиуо не само целу науку о звездама него и целу васиону... Госпа Ковиљка је знала 8а то и вбог тога се и није мало згранула кад је опомад г. Тића важно саопштио да идуће ноћи неће легати због помрачсња месеца. — Тн ниси при себи, матори! Какво помрачење месеца, и шта се то тебе тиче да ли месец светли или се помрачује... Зар због тога да не легнеш...? — Не, пе... Ја то морам лично да видим, и дежураћу на нашем балкону. С њега се одлично види месец... — Ама, човече, помакни се... Какво дежурање и какав балкон. Пусти ти месец нек ради шта хоће... Месец к'о месец... Ниси ваљда полудео да сад под старост уходиш меоец. И куд нађе баш сад кад треба да остављам зимницу и да кувам парадајз... — Морам, кад ти кажем... Има то своје значење ... — Ј у ! А>, какво 8начење? — Тако лепо... — Ех, значење.... К'обајаги... То да је помрачење сунца па и да кажем да нешто значи, али каГд се месец номрачи то не значи ама баш ништа... — Па, лепо. А, шта то као вначи кад је помрачење сунца? — Како шта? Па, значило је... Еио онај министар што те био пензионисао пре десет година... Сијао као сунце, чак и тебе пензионисао и поред свих наших веза, и кад било оно помрачење сунца ти си сам рекао: „Жено ово мора нешто да значи што је потамнело сунпе". И, Фактички, после неколшсо дана потампела министрова политичка слава... Испаде из мипистарске Фотеље а нама, теби и мени, опет снну сунце... Јесте, али то је било сунце.... То може нешто и да значи, али за месец то нисам још чула... Зато ти, благо мени, има да легнеш као и обично, у девет, па сутра да пораниш да видиш 8а оне флаше што треба да разлијем парадајз... Тако резоновала госпа Ковиљка, али која вајда... Г. Тића хтео по сваку цену да види помрачење месена, и, збиља. не хтеде те вечери да легне. Још узео па неколико пута- прочитао онај чланак у новинама о помрачењу мееепа. изишао на балкон, спремио „шезлон" с јаступима и кад госпа Ковиљка легла, прешао тамо ... Узалуд му она довикивала: да не седи у пиџами на балкону да пе озебе и да га не изуједају комарци... Терао г. Тића тврдоглаво по своме бефу Толико чак тврдоглаво да се госпа Ковиљка. озбиљно забрину и прекрсти под јорганом, уз тихи шапат: — Ју, тешко мени да није постао месечар... И та брига да јој г. Тића није постао месечар не даде јој ока да склопи. Неколико пута је устајала из постеље и на прстима се дошуњала до балкона да види да није г. Тића, као

мссечар испружио руке, па кад би вадела како мирно лешкари у наслоњачи и пушн цигарету, мирно се враћала у кревет. Најзад је, мало примирену, ухвати сан и госпа Ковиљка 8аспа... Али, тек што заспа усни чудан сан. Као видела г. Тићу у оној истој пиџами с „фрез" штрафтама само као месечара, како испружио руке и гура ли гура напред као, Боже опрости, неки тенк, па све руши пред собом. Час иде по крововима час сишао па иде преко туђих балкопа, док напослетку не упаде у неку туђу спаваћу собу и поче по њој да тумара ... А, у соби, односно у кревету раскошном, од дрвета боје слоноваче, па с неким венчићима, лежи једна дамипа, лепа као уписана... А, г. Тића гура ли гура по соби и право према кревету с лепом спавачицом... Виде га, у сну, госпа Ковиљка чак и како обори неке хоклице, како преврну једну Фотељу и како назгази малог „пинчику" кученце успаване лепотице, и затим како испружених руку, приђе постељи, подиже свилени покривач од плаве свиле, и како лепо леже... а она лепотица чак се помаче да му направи место. -V Ту госпа Ковиљка цикну из свег гласа и — пробуди се! И сама госпа Ковиљка мора признати да јој било мило кад је видела да је све то био само са.н. Али инак, и онако будној, онај страх да г. Тића није отишао у месечаре по некој вишој сили, не даде јој мира, те се поново диже н поће балкоиу. Кад тамо — имала шта и да види... Г. Тића се колико је дуг пресавио нреко ограде балкона и узео да „кореспондира" с оном младом распуштеницом прекопута, и рукама н довикивањем и неким знацима... А, н он и она У пиџами... ! Иако је та слика што је видела (при јасној месече-

вој светлости) напола пресекла, уепела је да чује: како г. Тића онако пресамићен преко балкона довикује шапатом лепој комшиници: — Не брините... Чмава она ... I Чула је и њен гласић, пригушен: — Онда сутра у пола пет после подне... На истом месту! * Сутрадан, у пола пет после подне г. Тића је био на „истом месту", али ; не тамо где је заказао лепој сусетки, не-

го на нстом месту на балкону. Седео је у наслоњачи и придржавао руком облогу на темену, испод које се цедио сок од свежег парадајза који је био привио да му извуче чворугу... Те ноћи г. Тића није видео помрачење месеца, али је опет вндео све звезде и своје — тотално помрачење..« М. Дим.

VI С 0 РИ СК Г^_ и „ аруге аНЕКДОТЕ?

ПОПИЂ И ПАПИЋ У своје доба игуман манастира Врдник — Раваница Сергије Попић био је позпат по књижевном раду, нарочито су му радо читане лирске и патриотске песме, а још је чувенији био по својој духовитости и вечним нутовањима. Једном приликом сусрео се у Новом Саду с неким старим свештеником, који је хтео да га и-згрди што не седи у манастиру.

— Клањам се, оче Сергије, ви опет на путу? — Извнните, — рећи ће Сергије озбиљно. — али ја нисам никакав Сергије. већ прота Иапић нз Жабља! — Зар ви нисте игуман из Раванине? — Нисам, али ме многн замењују с њиме. Свештеннк поверова и оде. У подне

игуман Сергије пође у неку ресторацију на ручак и кога внде — опет старог свештеника! — На вдравље! — рече му Сергије и ноче да скида горњу хаљину. — Клањам се, господине прото, нзволите! — Извиннте, — одговара Сергије Ја нисам прота. Ја сам Сергије Попић, игуман из Раванице! — Како? Па зар се нисмо јутрос срели? — Воже сачувај! Баш сад долазим са каменичке лађе. Ваљда сте сусрели проту Папнћа, који такође данас треба да је овде. — Чудо како личите један на другога! Међутим њих двојица, игуман Попић и прота Папић, нису ни налик били! СРЕМЧЕВ ПРОФЕСОРСКИ ИСПИТ — Е, брате! — жалио се Стеван Сремац познаницима о распусту 1890 у Београду. — Пређашљих година, кадгод дођем из Ннша у Београд, натрапам па нашег професора Светислава Вуловпћа који ме редовно дочека ч речпма: „Море, Стеване, што ти не полажеш професорскога нспита?" А сад, кад сам и тај пспит положио, идем свуда не бих ли га срео, а њега нигле нема! Јуче чух да је отишао па Киселу Воду ГОто ће м? Кисела Вода, кад пре никад није ишао?!

ДОБРА И ЗЛА ВЕСТ Митрополиту Павлу Ненадовићу дође неки архимаидрит и рече му: — Ваша екселенцијо, имам да вам саопштим једну новост, али не знам шта ћете ви на то рећи? — Ја зпам шта ћу да кажем! одговори мнтрополит. — Ако је добро, рећи ћу: дај Боже да је истииа! А ако је зло, рећи ћу: Не дај Божв да је тако! РАД КАО ЗАД0В0ЉСТВ0 Др Батут на једном скупу истакнутих наших људи од пера примао честитке поводом једног свог новог дела. Мпоги су нстнцали његов неумортш рад на здравственом просвећивању народа. Неки су се чудили како можо толико неуморно да ради. — Мени је рад велико задовољство! — одговори др Батут. — А мени је рад једино задовољство кога.могу лако да се одрекнем! — добацн кљижевник Симо Матавуљ, који је умео као мало ко да „пландује*. ЧУЂЕ ЦЕЛА ЕВРОПА Доситеј Обрадовић о једном празнику 1810 годппе ишао у цркву са вождом српским Карађорђем. На путу била поледица и зато ће рећи Карађорђе. — Чувај се, старче, да не паднеш! — Богме, чувај се ти да ие паднеш! — одговорн Доситеј. — Јер ја и ако палнем, неће за мене пико пн зиати, али ако ти падпош, чуће цела Европа!