Kolo

Ж ЗЕ ЖХ лж С Ж РА^ОЖОДЕ ЖЖ ЖЖО^ЧСЛЕ

Пршздеза Лорора амо преко десет узбурканих мора, / тамо преко триста шумовитих го' ра, у раскошном сјају, сред кристалног двора, живи туж>на, мала принцеза Лорора. Како беше лепа: очи боје мора, коса дуга боје лимунових кора, зуби бели као пахуљице снежне, образи румени, руЈ:е тако нежне. Увек сама седи у соби од свиле; играчке су само забава јој биле. И увек је тужна, увек поглед лута у беекрајне шуме, тамо иза пута, у даљине красне и речице дуге, док јој лебди осмех пун немирие туге. Са свих страна света лутке су јој слали, сваког дана нове играчке јој дали, свакЈјјг дана ново, сваког дана друго, али^никад код ње не би било дуго. — Досадне те лутке, досадна та чуда? — рекла би и грубо бацала их свуда. Али једног дана сред месеца маја, дан је био ведар — пун сунчаног сјаја, гледала је она у вртове цветне и погледом тужним изненада сретне неко дете. То је ловчев синчић био, трчао по шуми безбрижан и чио. — То ја хоћу! — викну принцеза Лорора. И глаб прође свуда, све одаје двора и дође до њеног оца, моћног цара. Шта. то чује? Д^ди уво ЈД ;т !0-' "ГГЖ-Д ' о Је !Т§Т ^рча горе до %-ужне му кћери, принцезе Лороре. — Тата, види тата! Ту ја лутку хоћу! О н>ој мислим дању, о њој сневам ноћу. — Где је? — викну отац. — Ено, сад ће гора да је скрије! рече блажено Лорора. — Па то није лутка, то је дете, кћери; то је синчић ловца што ту лови звери. — Јесте лутка, јесте! Донесите само да се играм са њом. Дајте је овамо! Увек беше сама та принцеза мала и за другу децу никад није знала. Доведоше малог ловчевог сина, а Лорора викну: — Ал' је лутка фина! И потрча к њему што је могла брже, али ловчев син се лако назад трже и с усаиа малих реченице лете: — Нисам лутка, Лоро, већ сам и ја дете, дете као и ти, што мисли и снева, дете које плаче, и прича и пева. Дете

које пма оца, мајку своју, дете каквих има хиљаде на броју! Слушала је н>ега принцеза Лорора, слутала и пошла с њим даље од двора, тамо где су дегда многа друга била у веселој игри, безбрижиа и чила. Целог дана блажен поглед јој се вио, а осмеХ на лицу весео и мио. Први лепи дани настали су тада; принцеза Лорора пресрећна је сада. И та њена срећа увек ће да траје: познала је, најзад, друговање шта је . .. МИЛАН ВАСКИН

Нађоше орах Пера и Влада —* Спор међу њима Одмах ааклада: „Ја га угледах Мени принада!" Ос«ер11о викиу Перици Влада. — Е, иије-него, Ја сам га диг'о, Јер сам ирни На мссто стиг'о . • « Мој је сад орах! Цикну му Нера. Влада га гледа Зачуђен звера.•« ^УЈе ту свађу Одрасли „Неко", Па им је благо Овако реко: „Мир и тишипа Нека иаетуЈГе, Те да вам буду Читаве ћуие. Ја ћу вам делит —» Утрти сузе 4 *... И дсци орах из руку узе. Разгледа орах Дал' штогод вреди, На између њих Стаде по среди .. 4

Свађа

жљ

Разломи ора*' На две полутке, Шерстски глсда На децу ћутве... Дслити 011:1 х Ои иоче радо: „Ова љуштица Твоја је, Владо, Ти си га вид'о И Ја то велим, Ову иолутку Ево ти делим!" Даље продужи У истоЈ мери Другу љуштуру Ои пружи Псри: „Ти си га диг'о Ту вема спора. Заслуга твоја Ова Је кора .. ЛсЈГцо ораха Ои сам војсде. Пера и Влада 'ЈГужио га глсде ... Где се два сваде Рачун јс чисти: Трећи се увек Сам тим користи. Свађа пас нпкад Добру не води ... Поука та се Овде изводи. М. Шибипа

Лав и миш

Уморан од лова лав лег'о да спава. То за малог мигаа била згода права, да из своје рупе слободиије крочи и у игру крене, да, где жели, скочи. Играо се мишић колико је хтео и поетао тако иеобично смео. да га ноуздање изаавало јако, те је чак и лава иетрке прескако. У тој игри мишу зао удес даде, те, скачући, лаву на сред леђа паде. То пробуди лава и зачу се рика: — Зар постоји неко да и меие чнка? Како се усуди, ти, мајушии гаде. да прескачеш пара као парче кладе? Запамтићеш добро: тај, ко парека леђа макар еамо у соу помнели да вређа, својој страшиој судби не може умаЈш. Тог истог трепутка за главу је краћи! Нренеражеи миишћ самртпичком етравом поиизпо занича иред лавовском главом: — Ваше Величанство ги,ев свој нека стита. Шта лав тим добија. кад убије миша ? Згрепшо сам тешко, ал' ми милосг дајте. Никад више иећу иогрешити, зиајте! Лав се иа те речи насмејао слатко: — Нрагатам ти. одлази! — рек'о мишу крагко. Прошло је отада неколико дана. Трчао је мипшћ преко шумских страна и одједпом чудан лавски урлик зачу необично сличаи очајничком плачу 0 Он иожури тамо, где се чула рика. Пред њим се указа иеобична слика: у ловачку мрежу лав је био ун'о, па се из све снаге из те мреже чуи'о. Али гато се вигае чунао и трзо, тим је своју иропаст јога више убрзо. Ниоткуд му иомоћ доћи могла није. Час иоследњи чек'о кад ће да избије. Кад то мишић виде, нозив није чеко. Огатрим зубићима сву мрежу исек'о. И тако се и то ретко чудо згоди, да мишија снага лава ослободи. Кад поеао свршм. миш је лаву рек'о: — Хвала Богу гато сам и тај чае дочеко, да свом господару ропске в*уке скратим, и да учињеио добро добрим вратим. Знајте, Величанство, и мн, миши знамо да иримамо милост ал' и да је дамо! А. Л.

Јаков није глул

Јаковљев господар имао је рибњан пун риба, па је с времена на време спао своме суседу на дар по једнога пепога шарана. Обично је Јаков носио тога шарана и, како за свој труд није добијао никада напојницу, он је ту дужност вршио без воље, јер је био незадовољан. Једнога дана, када је опет однео суседу дивног шарана, ушао је нагло у собу и ие рекав суседу — који је седео на столици крај пећи — ни добар дан, ставио је шарана на сто и пошао натраг.

Српско коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије... Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили!

Магарећа сенка Велики Демостен изашао па један трг да гооори атиљашша. У неко доба грађани повикагае: — Нећемо да те слушамо! Доле! Демостен ућута., па после рече: — Атињани, немојте да ме прекида* те! Причекајте док вам испричам једпу кратку причу о магарећој сеици. — Добро, причај нам! Демостен поче: „Један млади трговац на.јми једио магаре од једног Цпгапипа. Дан је бно веома топао. Кад су били на једном пол>у, трговац сјаха с магарца и леже у сенку, коју је магарац иравио. — Хеј, пријатељу, бежи одатле! — с!ашт'8? — упита га трговац? — Ја сам ти изнајмио само магарца, а не и његову сенку! — Ја сам најмио магарца, па ми пршгада и његова сенка! — побуни се трговац. Неочекивапо Демостеи прекиде при чу и сиЈје с трибиие. Грађапи повпкаше: — Па, шта је било даље, Демостене? Исиричај нам! — Дакле, ви умирете од радозналости да чујете шта је било са матарећом сенком, а немате стрпљења да ме саслушате кад вам говорпм о важпим државним стварима?! Нећу да вам при чам дал.е. И велпки Демостен оде даље. Деде рачуибци|е, да вндим шта знате

Какав је то рачун Што на табпи видиш? Ано не погодиш, Треба да се стидиш. Је ли добро поч'о Да рачуна бата. И да ли !.е брзо Доћ' до резуптата? Препевао Ал. Н. Милићевић

Учи се да лаже Наш бата не воли Много да се мучи: Пропис да не пише, Мастипо изручи. Па још руке убрља, Није га срамота! Како је замазан, Та то је страхота! И да га не грде, Учитељу наме: „Просуло се само" Учи се да паже. Па зар је то пепо? Кажите и сами; Да то више не чини, Тужићу га мами! Препевао Ал. Н. МилићевиН

Сусед га је одмах дозвао и ренао му: „Јакове, ви сте неучЧиви! Седите ви овде на моје место, да вам покажем како је требало да поступите"! Када је то реио, сусед је узео шарана, изишао, опет ушао и, обраћајући се Јакову, који је седео на столици, рекао му: „Господине, част ми је рећи вам добар д ан ; мој вас господар поздравша, и лепо вас моли да примите на дар ову рибу!" — Пријатељу дрзги, — хаала! одговорио је Јаков, ноји није био нимзло глуп, много поздравите вашега господара, а ево вам и напојнице!" Превео Ал. Н. Милићевић

Лопов Докле отац спзва, Непослушни бата Дочепо се пако Његовога сата. Бар да се санрио Да нико не види, Јер због краће дете Треба да се стиди. Он се јавио хвали, Па још и пркоси: Цепом свету крађу Пред очи износи, Лопов си ти, бато, А то лепо није, Док тата устане, Што ће да те бије!

Препевао Ал. Н. Милићевић