Kolo

7,

роман од харсшда ребелинго

(51 Високо горе, скоро под самом циркуском куполом, њихала ое браћа Вариноси, летећи људи, на својим трапезима. Обасјани светлошћу једног рефлектора они су вежбали своју вратоломпу тачку. Доле, право испод њих, стојала је једна млада девојка у белом свитеру, доста нежпе конструкцпје. Оиа је с великом пажњом посматрала вежбе браће Варинос. То је била Хана, ћерка популарног комичара. У рукама је држала крај конопца за пењање, јер јој је отац најзад дозволио да везкба са Варииосима. — Хало, Пат Старпер, узвикнуо је Перучио који је управо довршио своју вежбу. — КаКо си, карисимо? Ево, сад ћемо. трећи пут заједно да наступамо. Са усиљеиим осмејком пружио му је Пат Старпер ругсу. Њему је данас манеж, иначе тако жив, изгледао пуст као гробље... * Натовп помоћппци, два спажиа младића у високим чизмама, са коичама и карираним кошуљама, поздравшпе весело свог шефа: — Хало, Старпер, све је у реду! Пат климну клавом. Погледао је са неколико места у манежу направу на којој је изводио своју тачку. Направа се иалазила високо у ваздуху, скоро цод самим кровом. Све је било у реду. — Да ли је добро причвршћено? — Све, Пате. Није нам првина, речв старији помоћиик. Пат га потапша по рамепу. — Добро, врло добро, 1,1ек. А сада се одморите, увече треба да сте свежи. Музика је још свирала, проба је дал>е ишла својим редом. Циркуски момци су муком гурали у арену велики лављл кавез, за којим је ишао дресер Свендсон, внсок и мршав, обучен у кржно одело. Ознојени и заморени спустили су се Вариноси са својих трапеза и одмах умотали у пењоаре. Марио, млађи, даде знак Хани. — Молим те, Хаиа, затепш опај копопац. Изгледа да је попустио. Ја ћу још једном горе да пробам. Хана ухвати танко челично уже, али нпје могла да га затегпе. Изгледа да се било заплело горе на трапезу, и Хана поче да се пење по конопцу. Хтела је ту малу грешку сама да отстрани. — Ослободите арену, господо, викао је Свепдсон ударајући гвозденим штапом по решетки кавеза. — Ако не желите да вас моји лавови поједу за доручак. . Савесно је прегледао врата пре но што је пустио лавове. Лено и против воље почеле су велике животиње да излазе из кавеза. Вез вол>е и интересовања седео јв Пат Старпер у иразиом седишту, неколико редова позади. Мислио је на своју младост коју је провео овде у Бечу и иа свој живот који је већим делом провео у познатој атмосфери циркуса. Хана се била попела до трапеза, који се лагано љул>ао над дубипом маљежа. Под њом су били Свендсон и његове звери. Није смела да се спустп, док Свепдсон не завршн своју пробу, па је зато села на трапезу, удобио се наместила и са задовољством посматрала арену. Ту у висини осећала се тако ла,ва и слободна. Хтела је још само да размрси и затспге конопац. Стала је ка трапез и нодигла руку трудећи се да .одмота узке. Наједном се откачи пека кука, трапез. попусти и полете у дубипу. Инстппктивпо, у самртнпчком страху, Хана грчевито ухвати неко уже. Осетила је спажан ударац, који јој умало није отргао руке. У исто време осетила је и страшап бол иа длановима, али је ипак стезала коиопац из

све спаге. На самом крају успела је да се најзад задржи. Без помоћи клатила се овамо онамо. После њеног језовитог кршса музика је од једном занемела. У мањежу је завладала мртва тишина. Нико се није усудио реч да проговори и сви су са запрепашћењем гледали у вис. Шта ће се десити? Хоће ли несрећна девојка пасти међу дивље звери? А уже са девојком полако се клатило између живота и смрти ... Лавови се узнемирише. Свендсон ипак с много муке успе да их натера у кавез. Како да се помогне девојци? Зар данас на дан премијере да се деси несрећа? Пат, кога је Ханип крик тргао из мисли, схватио је одмах ситуацију. Одоздо јој се није могло помоћи. Конопац за пењање био се сасвим заплео у трапез. Похитао је до Хаслингера који је беспомоћно стајао и гледао. — Куда се иде на кров? запитао га је брзо. Директор му збуњено показа једна врата. У неколико скокова Пат нестаде у вратима. Бескрајним му се учинило поњањв. Најзад је стигао на сам крај узапих, гвоздених степеница. Задихаи стао је за тренутак, а затим отворио отвор куполе. Као огромна мрачна рупа лежала је арена циркуса под њим. Јасно се видео на пола висине трапез који се њихао и испод њега конопац на чијем се крају последњом снагом грче^ито држала несрећна девојка. Опрезно ступи Пат на узану дрвену греду и њоме пође према средини крова. Остао му је још најгори део пута, до места где су се снајали подупирачи. Ту није било никаквог упорншта и ничега за што би могао да се држи. Пажљиво балансирајући, корак по корак, корачао је Пат напред. Танка греда се увијала, а под њим је зјапио дубоки попор. Са запрепашћењем гледао је директор Хаслингер одоздо. Застао му је и сам дах. Пат Старпер је свакако полудео. И најмања грешка сигурна јв смрт. Најзад је Пат стигао до^места гдв је конопац за пењање био"тчвршћен. Полагано и с највећом опрезношћу спустио се па колена и брзим покретом руке обухватио греду. После неколико тренутака нуних напора то је и успео.

Сада је могао полагано да се спусти низ конопац. Да ли ће девојка моћи да издржи потрес? Танко уже засекло му се у дланове. Опрезно комад по комад спуштао се све ниже. Најзад је дошао до трапеза. Ту се згодно наместио и опрезно ночео да дреши. уже за пењање. Најгоре је, хвала Богу, прошло. Пошто је одрепшо - уже, спустио се до девојке. Затим се мало занихао и дохватио конопац на коме се оиа клатила. Сасвим поред себе угледао је њено лепо бледо лице. Усне су јој биле стегнуте, очи затворене. Били су тако близу да је осећао њен врели, убрзани дах. Десном руком чврсто је обухватио око паса и прнвукао себи. У последњем тренутку, јер снага лепе девојке била је већ на измаку. Одмах су јој руке беспомоћио клонуле и ухатила је дубока несвестица. Конопац под двоструким теретом јаче се заклатио. Држећи се гвозденом епергијом Пат се спуштао полагано. Најзад је под ногама осетио чврсто тле. Са свих страна му похиташе у помоћ. Као да се нЈгшта нарочито није десило. Пат се са онесвешћеном девојком у наручју прогура кроз масу у малу гардеробу. Ту је ноложи на узаиу наслоњачу. Дохватио је бочицу с колоњском водом и иочео да јој трља слепоочнице. При томе је посматрао лепо лице младе девојке. То лнце је било мирно, чисто и иежно. Само под очима су јој лежале тамие сенке од претрпљеног страха и напора. „Лице праве бечке девојке", помисли Пат са нежношћу. То лице га је сетило детињства и младости. Хана је полатано долазила себи. Лагано је отворила очи у којима се још огледао претрпљеии страх. Збуњено је гледала човека који се био нагнуо над њом. У истом тренутку као да се сетила свега што је преживела. Дубок је уздахнула и са благодарношћу погледала свога спасиоца. — Хвала вам, рече тихим гласом. Пат је нежно помилова по коси. Одавно није помиловао једну жену по коси. Још од времена кад је волео Нору. Оно неколико пролазиих пустоловина није било од важности у овом тренутку. Затим је пол>уби У чело и устаде. Девојка се благо осмехиу. На вратима

Вапај

Сиро-че тв тражи, оче, 1<де си сада? Магловитој јави стављам образину Да обуздам дрхтај, да ми патње мину, Јер још увек љубав синовљева влада, И долазе људи. Говоре о овачем Што им удес створи тих злокобних дана. Али тебе нема! Зато немам сана, Док о т'еби мислим, кајем се и плачем. И зашто баш судба све то да ти створи: Да ишчезнеш некуд без збогом, без глаоа, Да се слутње роје и да сваког часа Невидљива сила моју душу мори. Престајем да мислим. Кандило светлуца, И јесен је дошла — и она без нада. Сироче те тражи, оче где си сада? Срце ми за тобом неизмерно куца!

Београд, августа 1942 год.

Зоран Зарић ученик VI раз. гимназије

се ноЈави Један стариЈн, проседи господин. — Хана, Хана... прошапута и при> трча девојци. То је био њеи отац. Пат на прстима приће вратима и полагано их затвори за собом.

Највећа и најлепша гардероба цир* куса била је резервисана за Пата. Две фотеље, које су некад красиле директорову собу, стајале су поред ниског стола са вазом нуном свежег цвећа. Натмурена лица паковао је 1,1нм кофере. Никада до сада није између н>ега и Пата дошло до размимоилажења. А он Се највпше плашпо да до тога једном дође. Уосталом и разумљиво, јер то би значило да му пропада мука и труд многих мучних година. Кад је Пат ушао, Џим га одмах одмери проиицљивпм погледом. Нешто мора да се десило. Пат је био много мирнији и прибранији сада него У тренуткУ кад су се расталн. Значи, да је створио коначну одлуку. Бојећи се унапред одговора Џим св не усуди ништа да запита. Било је јасно шта их чека, ако се Пат пријави полицији. Велики скандал и, у најбољем случају, вишемеСечни истражни затвор. А затим опасност тешке пресуде. Шта Ј'е вредело што је Патова савест чиста, кад- цела ствар зависи од исказа сведока, које сада, после дванаест година, нико не може да сакупн. Како ће дакле Пат да докаже своју; невиност? Зар пије најбољи доказ крнвице његово бекство на дан злочина? Ко ће да увери полицију да иије такоТ Пат отвори прозор и удану, са олакшањем, свежи ваздух.. Дакле, био јв довољан једа.н трагични тренутак да опет нађе себе самог. Зар није извео право чудо спасавајући живот оне девојке! Колико је све друго незнатно према томе! Чак и онај злочин који он нпје извршио. И зашто сада да ставља све па коцку? Зар није Стефан Рајнер одавпо мртав и заборављен? Зашто да страда Пат Старпер место н>ега? Зар ои нема право да живи и ужива у слободи и животу? А он хоће и жели да живи и ужпва! Пат Старпер се иагло окрену од прозора. — Џиме, рече одлучиим гласом, ја нећу да се пријавим нолицији. Прошлост нека остане мртва. Џим скочи н ухвати га за обе рукв. — Добро, Пате, врло добро! рече видно узбуђен. — Да, ја то нећу учинитн. И уговор који смо склопили овде, извршићомо до краја. А онда у Рио де Жанеиро ... Заувек... Обојици лакну на души. Џиму као да је пао тежак терет с плећа, а Пат се опет осећао лак и слободан... Ипак је леп живот у Бечу.

На улазу у мањеж стаЈ'ала Ј'е Хана. Цело вече тражила је по циркусу свог спасиоца да му још једном заблагодари, али нигде пије могла да га пропађе. На њена питања ко Ј'е спаоао сви су се смешкали, али јој нико није одговарао. Наједпом осети како јој Ј'е пеко незкно положио руку на раме и трже св у страху. Поред ње стајао Ј'е њен снасилац са осмејком на лпцу. — Но, је ли опет све у реду? Хана је већ унапред била спремила све шта ће му рећи кад га сретне, али сад замуца. Једва успе да му збушеним речима захвали.

(Наставиће се).