Kolo

роман од харсшда ребелинго

(7)

Киегиља га поздрави са неколико Љубазних речи и заблагодари му што со одазвао позиву. Пат се учтиво поклони и пољуби јој цуку. Затим иочв претотављаше и унознавање. Без трага досаде, са осмејком човека нз друштва иа лиду, Пат је стсзао многобројне руке, слушао многобројна славна имена која је одмах заборављао и одговарао на питања. На то је већ био иавикао јер су сва таква друштва слична, од Рима до Рио . де Жапеира. А ои је мрзео те пријеме. Ту је морао да се усиљепо смешка, да буде л>убазан и уљудан ирема људима које није познавао, који су му чак билн равнодушни, а који су га међутим посматрали као пеку егзотичиу зверку. За 1БЦХ он — победник смрти — није био више него једпа сензација дана. 11 кад би се њему једнога дана десило да се нађе смрвљен у песку арене, тн људи би хладиокрвио прпчали да су га повпавали и пишта више. Ииак ие монсе се рећи да му је у салону пнегиње Винтсберг било непријатпо. Нарочито кад се друштво распричало у иравом бечком диалекту, Нат се оеетио тако интимно да је морао да се уздржава да се не умеша у »пхов разнжор. Оетио се, међутим, у иравом треиутку, да би то била сувишна неопрезност. Кнез га је повео у музички салон. Свн га ноздравише са интересовањем. Само Шандор Бакоњи, кога амерички артпста ни најмање ннје иитересовао, одмерио га је иогледом са висине, иако га је поздравио лаким на.клоном главе. — Грофица Вакоњи, рече кнез нретстављајући Шандорову жену. Пат се ноклони учтиво, а затпм подиже очн. Прсд Пјим је стајала — Нора! Конвенциоиалнн осмејак следно му се на лнцу. У ј ковитладу мислн вратило се време наједном уназад. Да, нема сумн>е, то је Нора. Иста опаква какву јв видео последњи нут оног фаталног даиа, ,У светло-нлавој хаљини, са малим златним крстићем око врата. Заједио су лежали иоподпе на мирисној ливади, око њих тишша, тако да су чули овоја срца како куцају. Да, тада су решилн да се сједине за цео ишвот. Још сада чује њен топао глас, који је нодрхтавао. А одонда је прошло пуних дианаест година. И за дело то време оиа је живела у његовој свести, иако оп то пије желео. 11 Нора је била заирепашћеиа. Држала се грчевито да не падне. Да, нред н,ом је Отефаи. Мало старији, мужевиији, са цртом одлучности иоред усаиа које раније није било. Све је било исто, само сенка прошлости лежала је између њих. Иора се прва прпбрала. Са усиљеним осмејком клнмнула је Иату и пружила му руку. Ои се аутоматскн пригпуо и пољубио је. У ирави час су се отворила врата трнезарије н књегнња позва своје госге за сто. Тренутак забуне код Иата н Норе ирошао је непримећеи. Само пажљивом оку љубомориог мужа није ова сцена измакла. Он је приметио да је Нора пребледела и задрхтала. Мнстиктивно је ооетио да му од тог Американца ирети онасност. Он и Нора се безусловно знају нз раније. Видећи мужа где јој се приближдва, Нора искористи тренутак да добапи Нату: — Сутра око пет чекај ме у хотелу! Иат не рече ни да ни не. Гроф Бакоњи немо се поклони и узе своју жеиу под руку. На његовом лицу шпнта се није могло прочитати. То је била врлина коју је стекао за коцкарским столом. Вечера је протекла у врло жпвом разгоиору у коме пису узели учешћа пи Нора ни Пат. Уосталом, Пат је искористио ирву прилику да се нзвуче. Диекротио је саопштио киезу да је у-

век после премијере уморап и да би хтео' да се извуче. Кнез је са разумевањем климнуо главом. Пред улазом га је чекала лимузина са тамно-плавом заставицом и десет звездица на њој. То је бно ауто директора Хаслингера. Али Пат рече шоФеру да ће Радцје пешке. Овај залупи срдито вратнма: зашто је онда тако дуго чекао. * Оитна кишица сипила је у мрачној улици. Пат механнчки ноднжо оковратник и навуче шешир на очи. Требало јо прво да среди своје мисли... Још јутрос је био решио да закопа првшлост за. увек. А сада наједном она је опет васкрсла као жива. Хоће ли сада све да почне из цочетка? И какав је то кобпп удес који га нрогоии у овом граду? Стварно ппјо требало никада да се враћа. Зашто је само потпнсао уговор за Беч? То је бгГло прошле године у Риу. У том дивиом екзотнчном цраду осотно је наједном велику чежњу за завичајем. И други земљади су му причали да су и оии у нрво време много натили од жел>о зЕк домовином. Молсда баш зато што .је тај град тако лен и тако стран. И миогн од њих наједпом би спаковао својо ствари и отнутовао да се за кратко време врати. Тако је било н Иату. II доклегод није потгшсао уговор за Беч, мучила га је чежња за домовином. И не мислећн Пат је ишао Рппгом, а затим крепуо у Улицу Седам звезда. На самом углу застаде. Шта унраво тражи овде? Младост коју п« може да врати? Прошлост коју треба да заборави? Тада се сети Хане. Па она га чека. Као да се десила нека несрећа, позва хитно такси. — Циркус „Метропол". Само брзо! * Циркуска кантина била. је велпка просторија са скромннм памештајем. Зпдови су јој били изленљепи старим плакатима. Ту су још увек била крупним словима исписана разна славна имена некад позната целом своту а данас сасвпм заборављена. Кантинерка, коју су свн звалн „мама", крупна н пуна жена, разговарала је са Ханом. Она је ужнвала велику популарност мсђу артистима, који су јо ое бојали колнко су је и волели. Љепе ирогнозе о успеху поједииих тачака увек су се нсиуњавале. А оем тога сви су јој била дужни. Сада је грдила Хану ... Шта ради она у кантини? Сигурно чека неког калаљера који јој се удвара. И њој су се тако удварали, нре много годица. И онда се иашао један који је одвео из циркуса. У најсјајнијим бојама дртао <ој је будућност. А шта је било носле? Боље да не прича.

Била је срећна што је добила мссто у кантини. Уосталом, шта вреди да се прича. Младост тражн своје. Само нека се пази. Да је, њу онда когод упозорио, не би данас бнла кантииерка. Алн било је ипак леио. Можда живот и не даје ништа лепше... У засебној собн кантине било је врло бучпо. Перучно, Вариноси и Свендоон славили су премијбру. Хана није ни приметила кад се кантина испразпнла. У мнслима заборавила је време и место где се налази. Колнко је она даиас доживела! Впше него за свнх својих осталпх доветиаест година. И шта ће још да дозкиви? Вто сада нма састанак са славннм Патом Старнером— Ах, ево га!... * Пат одахну са олакшањем кад је угледао Хану. ДаклО, ипак није задоцнио. Сјај њеиих очнју обрадовао га је. Извинио се у неколико речн, благодаран што га не испитује даље. Иријатиа клоиулосј обузе га кад је сео поред њо. Кроз њену танку хаљину осетио је мнрис и тонлину њеиог тела. У близиии ове девојке изгубиле су се све мпсли које су га мучиле... Хана није ништа говорила. Мало ое збунила. Иреиула се из својих сањарија и нашла онет на земљи. Мало се жепирала својих јевтиНнх чараиа, скромне хаљипе и изношеннх дипела. Ко је она? Мала девојка пз цнркуса у друштву славнога Пата Старпера, чнје је пме било познато у целом артистичком свету. Зашто је уопште дошла овамо? И загато јс он позвао? На то питање још иије било одговора. Истпна, он јој је јутрос спасао живот и оиа мора да му буде благодарна. Но то је уједио свс. Свакако је жали. Зато јој је н рекао неколико љубазних речи. Зато је и позвао... Осетнла се наједном несрећна и разочарана. Уосталом, шта она и очекује? Ваљда да Пат Старнер падпе ирсд п.ом на колена и да јој изјави љубав? Или да јој кажо да је најлепша жепа на свету? А да ли оиа њега воли? Ии на то ннтање ннје могла да одговори. ЈБубав је за њу бнла далека, нспозната тајиа. Само једно јој је било, изгледа, сасвпм јасно. Ако пкада буде заволела једног човека, он ће морати да будо као Пат Старпср. А зашто се оп иптересује за њу? Зато што јој је спасао жнвот? Па он би то свакако учинио и за сваку другу. А можда му је досадно самом у велиликој непозпатој вароши иа тражи разоноде... — Што сте се тако дубоко замислили? нрекиде је његов глас у мислима. Хапа се преиу. Порумепела је као да је ухваћена у нечему што нпје доввољено. Нат је посматрао пажљиво.

Како има блнставе очи, мислио је у себи. Као море у тихој, светлој ноћи. И како су модре! Као небо. Осетио јв одједном жељу да стекне њено нуио новерење, да сазна цео њен живот, па јој је то отворсно и рекао. Али Хаиа га одби. Шта има да прич ча? Цео свој живот провела је са оцем, у цнркусу. Истина, путовали су много светом, али много доживела ннје. Сваке године, на кратко време, свраћали су кући, у Беч, где су имали кућицу; у Черниновој улици. И опда још једна ствар. Отац јв ста,лно одвраћао од циркуоког зкивота, све док пре неколико месеци нису дошли у циркус браћа Вариноси. Тада јој је иошло за руком да иаговори оца да јо нусти к њима као почетинцу. А јутрос после опе незгоде рекао јој је зашто јој није дао да се аигажује у циркусу. Њена мајка била је такођв артисткиња, алп се -унесрећила падом са трапеза. На самртиичкој постељи заклнњала је оца да Хаиу не нуоти т циркус. Пат је пажљиво слупгао. Слупгао је само звук њеног гласа, који га је опијао. Речи није разабирао. У њеном гласу бнло је печега што је уливало толико поверење да јој је апсолутио све веровао, иечега што је привлачило безграиичпом искреиошћу. Имао је исти осећај н.ене нредапости као и јутрос кад му је онесвешћена лежала на рукама. Да, то је стварпо једпо право, верно и нскрено бечко девојче... Ту се човек пије могао да иревари. 1Бено отворено, чнсто лице бнлО је пајбољв оведочанство за то. Нат је јогп једпом пажљиво погледа. Интересантно. Још ире неколнко часова, она за н.ега ипје ни постојала, а сада му се чннило да јс иознајо стотииу годпна. Хана ућута. Приметпла је да је у мнслнма отсутан, да не чује оно што она нрнча. То је мало и огорчило. Уосталом, шта је она дожпвела што би могло да ннтереоује некога? II други би је саслушали само нз учтивостн. Пат је то осетио. Шта је оно иричала? Метиуо је своју руку па њеиу и запитао је: — Да ли је вама мпого стало да будете уметиица? Она само климну главом. — А јесуе лн помислили на опаспост тог заннмања? Треба да знате да јв ваш отац у праву. Шта ће бити, ако се опет једном нађета између иеба и земље, а не буде инкога да вам номогне? Она га погледа у чуду. — Па зар и ви мислите тако? Ви, који сте свако вече у таквој ситуацији? Зашто ви не мислите на опасност. Пат слегну раменнма са осмејком па лицу. Она заиста има право. Мисао па опасност пнје у шеговом жнвоту нграла баш пикакву улогу. * Из суседпе собе чула се галама. Кантинерка је отишла да паплати рачуп. Иат ннје желео да га видн Неручно и остали да предложи да изпђу. Хана није одбила да је пратн до куће. Он је тобоже као нехотице узв испод руке. Оиа хтеде да нзвуче руку. — Нустите, иије далеко, мала Хана. Ви станујете у Чериииовој улици, а то није далеко одавде. — Одакле ви познајете Беч тако добро? зачуди се Хана. — Колико зиам, ви сте првн пут овде. Пат не даде одговора. Умало што се не одадох, помисли у себи. Ио иоки пут је стварио тешко изигравати улогу странца. ЈЈаганим кораком шпли су узаном улнчнцом према Пратерској раскроници. Киша је била престала. Кроз растргане облаке на тренутке засветлео би месец обасјавши својом бледом светлошћу старинске кућс. У пустој улици одзвањали су тихо кораци задоцнелих пролазиика. (Наставиће се)

Дани Дани су моји јато црних гавранова, Који кроз јутро моје младоети бескрајно пролећу. Ал' звај: још живим у сјају дубоко скривених снова И кунвм ти са да те никад заборавит' не могу и нећу!.., Чекам те с вером да ће ми с тобом доћи дан орећнога века Овде, у овом куту, крај твојих давно етлопљених књига. И зато, без сумње, веруј да љубав моја уме да чека, Иако над главом ми лебде веливи облаци брига... Бсогцад, септембра 1042. Драгина ПедиН