Kolo

15

Српсто коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије... Будите нам ведри, чшш Ви Српчићи наши мили!

ЗА ДЖЦ^, РАЗОЖОДЕ Ш ПО^ЧЖ

ЈЕСЕН

Задрхтало је дрвеће и загауштало. Огромни храст се иакострешио и ирошаиутао: Лишће моје, жуте боје, оде лето — смрги ето. И уздахнуо. Сетио се лсног лролелсћа и продујкио: У пролеће, једног дана, долетеће еа свих страпа птице к нама; запеваће с наших грана, слатке, чиле, песме миле. Ориће се шума цела. Мирисаће нежко цвеће, вавладаће доба среће. Онет застао храст. Ногледао унаоколо да видн да ли га слушају. Све дрвсће било је мирно. Сви иогледи упрти ка храсту. Храст аадовољаи доврнш говор: Зато сада кад нас свлада јесен, зима, нека свима буде јаспо да иролећо иде красно. Никада стари храст није толико жаморио и гргорио. Увело лишћс преплаИ1'ио је сагнуло главс. Уллашена српа јурила је кроз шуму. Хитала је својој кући. Змија се завукла дубоко у свој стан, ватворила врата и зашиЈитала: Мој је стан угодан; добар је ва аимеки еан. Затим је спокојно заклопила очи, рирулшла се и пајспокојпије заспала. Поток је бесно јурио и носио собом Онало лишће. Хуктао је. Оп воли јесен. Тада је силан и јак. И камеље покреће својом снагом. Хукће: Када цветно лето ПЈ >ође и сумориа јееен дође кад постанем снажаи, јак« тад се мене боји свак. Међу шумско цвеће слазим, кршим, ломим еве што епазим. У хитању свом не пазим на шта ступам, шта иолупам и шта згазим. Зец је тужно скакутао. Лисида се приближавала ка селу. У једном куту шуме вук је оштрпо зубе. Медвед јс полако тапкао по влажној зсмљп и ишао ка својој јазбини. Киша често пада. Покаткад дуне ветар. Пожутело лишће опада. Лети но шуми. Храст тресе грапе и говори: Падаће та киша веколико дана и нестаће лишћа с поцрислих граиа. Зимзелепо дрвеће је ћутало. Иако ће остати зелсно, ипак је тужпо. На п.иховим гранчпцама нсће седети птице и певати умилне песме. А лшпће је летело, летсло. Најмаљи Доветарац откидао је безброј листа. Мрави с-у сложпо радили. Сакупл^аЛи- су храиу за зиму. Трудили се. Јссеп им говорн да зима иде. Јессн је... Доба када шума полако умире. Опа то зпа. Зато је тужна. Али исто тако зиа да ће ипак доћп лепо пролеће, а с њим и пови живот. Милан Васнин

Добра сека На каменчић бата стао, саплео се ла и пао. Видела то сека мала па. је бати нрошаптала: ,Д\ути, бато, ништа није" н каменчић руком Оије. Ћути бата, срећиа сека — лако дошли су до лека. мс васкшт

по ш*тнеи&\<\ т ндродне приме

ОХРАВРЕН ^СПНУОМ ВИБЕРМ^ ^ХВАТИ СЕ V ^ОШТАШ С сЈЕДНИМ ОАРЕТОМ ... А-АИ К-ЕРОВ 'ЈЈАсЗ ч^АВРШИ СЕ ПСТПУИИМ ИЕУСПЕ«

АОХВАТИО ОЕДУ-ГУ ТАНк^У ГРАНУ-НАПРЕГНУО ОЕ СНАР^ -МИНИЛО МУ СБ ДА^Е ЊЕРОВЕ СЛАБАЧКЕ МИШИЦЕ ПРСНЧ^ТИ... АЛИ. МАО^АА . ГРАНА СЕ САОМИ -

ВИБЕРМЕ ИИсЈЕ ИЗГУВИО ХРА« БРОСТ И БИОс)Е СВ& УПОРНИОИ...

СВАкМ ДАН САВИОАО ОЕ ВИБЕР МЕ ГРАНЕ .СВАи>И ААН СЕ / РВАО <5А ^РАТи^О ВРЕМЕ Н^*= еи ЛО V СЕЛУ <ЈАМЕГ АЕЧАкА ОЛ Н>ЕРА ., РАСТОМ с ЈЕ с)ОШ Е»ИО МААЕН , ААИ СЕ V МИ ШИТ=ЧИМА СВА1гОРААНА С^УПАзАЛА СВЕ ВЕКА СНАГ Т А -

(Наставиће се)

Лавовска љубав У једиом од прошлих бројева вашег ,,Кола и , драга децо, дао сам вам опис слона <по Бифону), из кога сте видели колико ове велике и еиалше зкивотиње могу да заволе своје гоеподаре и приј^теље. А из члаика који ћеге прочитати видећете такође да и лав, тај цар свих животин>а и госиодар стеие и нустиње, мол<е да воли свога гоеподара до те мере, да умире од туге за њим, ако је насилно одвојен од њега. „ЈаНуара месеца отишао сам у Зоологаки врт са једиом дамом и њеном кћери, које су желеле да присуствују моме првом сусрету са Ибером, како се тај лав звао. „Улазећи у галерију нам^ењену дивљнм зверовима,- ја се упутих полако кавезу мога лава; дремљива животиња посматрала је равнодушио личности које су ишле преда мном. „Одједиом подиже главу; њеие се очи раширише; једап нервозан покрет згрчио је мишиће лица, врх репа се покренуо; лав је спазио спахнску унмформу, али још вије распознао евога старог господара. „Али његов узнемиренн поглсд прешао ме од главе до пете као да би хтео да се опомсие неке успомене. „Приближим се и. падајући у узбуђен.е које је мноме владало, ирулсим му руку кроо решетке кавеза.

„Ох! То је био заиста дирл.ив треиутак и за мене и за личиости које еу биле присутие. „Ие престајући да ме гута очима, Ибер прислони сво.ј иос иа моју руку и поче дубоко да ди-ше« „Нри сваком дисају, његов поглед постајао је све светлији, све нежннји. .,Под униформом коју је одмах расповнао, он је почео да раеПрзнаје и свога пријатеља. в „Ја сам схватио да је била довољна сано једна реч иа да он више ни у шта но с^мња. „— Ибер! рекох му милујући га, стари мој војниче!" „И заиста више није ни требало. „Једним бесним скоком он се бади па решетке свога затвора које. затрееене, зашкрипаше под тим тешким покретом. „Моји пријатељи, за тренутак запрепашћени, отскочише журно устраиу, саветујући и мени да то учиним. „Ибер је етојао усправно наелоњеи па решегку покушавајући да скрха препреку која је нас два раздвајала, и као такав био ,1е величанствеи ричући од радости и срџбе. „Његов рапави језик лизао је задовољно руку коју сам м.у пружио, док су његове огромне шаие нокушавале да ме благо привуку. „Ако би пеко покушао да се приолижи,

Ибера би обузео страшан бсе; а кад 6и св одмакнуо да би нас оставио пасамо, ои би понова поетајао миран и умиљат. „Ие могу ни да изразим колико је тога дана наш растаиак био тежак. „Дваестак пута повраћао сам се* да бих му ставио до знања да ће опет да ме еиди, и увек кад бтк се поново удаљио, оп би тресао кавез скоковнма и страшнпм рикањем. „За извеспо времс ја сам посећивао чептће овога заробљсника, и често смо 'ч/роводили по више часова наеамо., „Али ускоро приметио сам да оп поетаје тужан и да опада. „Пошто ее и службенипи из Зоолошког врта е којима еам се посаветоваб сложили да лав веие због мога присуства, одлучио сам био да долазим ређе. „Једнога даиа месеца маја опет сам дошао. Господине, рече ми чувар поздравл»ајући ме тужно, пемојте випте долазити; Ибер је мртав!" „Иол:урио сам да изиђем из овога врта у коме еам заисга био дожнвљавао ливна изнеиађења, па и д^иас. ма да је миого годнна од тога времева протекло. волпм да тамо иавратим с времена на време, то признајем, у знак сећања иа мог јадног пријатеља". Превео ЛЛ. II. МИЛМТжЕШШ