Kolo

[

( у> госн Теофило јо један од ошгх V / еомотннх мужева што су научнли да имају увек све умешепо и обешено ... Али госн Теофило је у овом готованлуку терао и даље. Љему је љегова лепша половина, госпа Фроониа моцала чак да чита и нови«е. И то га муаело сам да ради... Обично иосле ручка, извалио би се г. Теофило на диван, испружио би ноге, зевнуо и позвао госпа Фросипу: — Е, сад жено, богаги, да видимо шта има ново! И, госна Фросипа бн узела новнне и стала да чита. А као захвалност на томе што му читала било Је то пгто јој ои, тек с времена на г.реме добацио: — Није Астрагап, иего Астрахан! Или: — Није ковој, него јсонвој! И ишло то тако док се најзад тај лепштилук није смучио госпа Фросин и. Омучило јој се то још давно, али шта Је вредело. Начин зкивота на који Је г. Теофило био привикнуо пизом дугих брачннх годнна, било је тешко изменити. Требало је само нешто крунно да се деси па ако то не помогне.... И то крупио десило се. Изишла наредба о кулуку. Обухватила та наредба истииа само оие од 18 до 45 годиио, н самим тим није се односила на г. Теофила који је већ био у цвету треће младости, тојест, ту негде око шездесете годиие... И, не бн ни ту било неке номоћн, да се госпа Фросниа није присетила на кад читала ту наредбу (док је г. Теофило леасао изваљен иа канабету и жмиркао задовољно) она ггрочитала овако: „Ова се наредба односи иа сва мушка лица од 18 до 65 године живота." А кад му то прочитала он се уозбиљио: — Шта кажеш? Па то значи има и ја да кулучим? — И ти! — Па, леио, као шта.«. Шта би ја могао да радим. — Воже мој. Теофило... Па пашло б(< се нешто за тебе-.. Рецимо да истоварујеш со... У џажчићима од по псдесет до седамдесет кила. — Гле, молнм те. И ти то зовеш џакчића... — Па, добро, нека буду џакови.., — И .ја да их носим. — Ти, иаравио. Не мислиш ваљда да ћу и ту ја да те заменим. — Ама пе кажем то, али куд ја да посим џакове... Ја и себе једва носим... — Па ништа нронитаћу ја код кума Перкиног Глише. Он тамо у Оиштини има нека посла с кулуком па ће ваљда знатп... — Дела, молим те, Фросика... Пропитај, и види, ако пекако може да ме пе ухвати та наредба... Уосталом куд ја баш да радим сад на обиови земље-.. Ја сам брате учествовао у стварању земље а после дошли други па то срушили у иеповрат и куд ,{а опет.... Нма млаНих од меие па иека они мало засучу рукаве... — Нншта, видећемо... Отићп ћу до кума Неркв предвече, кад б.уде мало надовииије. па ћу да гледам шта се може. •. — Дела, жеио, тако ти Вога.. < * Увече се гоопа Фросииа вратила од кума Нерке. Допела чак и неку цедуљу па колој исписала нешто па узела да

Д|>1 С Т 0 Р 1*1 С П Е_ " п аруге /| некд.отБг '

прочита г. Теофилу, већ очаЈиички расноложеном због кулука-.. Али, црочитала му то као у неку руку неко поверљиво решеље по коме се ослоба!)ају сви оии мужеви од кулука у колико раде кућие послове, то.јест ако им Жена одиосно кућедомаћица може аа покаже лекарско увереше да је неспособиа за кућпи посао. — Па добро, ти си, хвала Богу, епособпа! —• завапио г. Теофило као да му већ спустила џак соли на леђа. — Ништа. Разболећу се. — Па? — Па ће лекар да мо прегледа и да мн изда увереље. — Па? — Па ништа. Бићетп ослобођеп од кулука, али ћеш моратн да радиш ио кући све грубље ивслвве. Ионако немамо девојку.. .• — Ја да радим? — Ти, иаравно. Нећу вал>да ја овако болесна. Уосталом бол>е да радшн усвојој кући него да ти натоваре со на леђа па да аконглираш преко оне даске... — Преко које даске? — Па ретцшо кад пстоварујеш со из шлепа на пристаништу. Има да слђеш у шлеп па да те натоваре па после низ даску да га однесеш на обалу. Г. Теофило се сасвим уозбиљио: — Добро, а код куће шта би радио? — Па не би имао да теглнш ни џакове ни да идеш по дасци... Важио је да нешто радиш, алп је исто тако

Сада и Лазићу би доста па добаци: — Вогме ја бих вас за говедара узео, „јер сва качества једног таквога цритјажавате"! КАКО ТРЕБА СОЛИТИ Доситеј Обрадовић био позван иа ручак у некој врло отменој кући. Док су остали гости солили јело врхом од ножа, Доситеј је узимао со прстима из сланика. Када је приметио мало зачуђене погледе, Доситеј је рекао: — Ви солпте она места где случајпо со падие са ножа, а ја овако прстима где хоћу! ИМЕ ЈАКШИЂЕВОГ СИНА ТЗура Јакшић добио снпа и кум хоће да му да име Душан. Донало се име свима, само 1Јура неће за то ни да чује, па вели: — Ко зна какав ће бити? Заппо да можда на срамоту носи најславиијо српско име? И кум је морао да тражи друго неко име за кумче. КАД СЕ РЕДОМ УМИРЕ Владика Платон Атанацковић учествог.ао у сахрани Јовапа Берпћа у Будиму, па га до гроба отиратио. Враћајући се са гробл.а примио је у кола и једиог старог будпмског грађанпна, иеког кп.иговесца. Овај старац, жалећн за Берићем, рече владпци: — Сиромах Берић! Хе, ал' шта ћемо, сви ћемо редом тако! — Каквим редом? — одговори Платоп. — Да то иде редом, сад би Берпћ седео крај мепе, а ти би остао тамо на гробљу. ЗАШТО ЈЕ ДОСИТЕЈ ОСТАВИО КАЛУЂЕРЕ Доснтеј био иозван на неку вечеру, где се нашао у веселом и раздраганом друштву. Неки од гостију, у иади да

СТЕРИЈА И НАША ЛЕЊОСТ Шетао Јован Поповић Стерија околииом Вршца и посматрао пеку сељачку кућу по чијој се великој градини (башти) ширио само коров и штир. Газда куће нриметио како Отерија иешто загледа и упитаће:

ће он грдити своје црие колеге, запитЖ га зашто је оставио калуђере. — Зато, —. одговорио је доброћудио Доситеј, — што оин нису хтели мено да остаае! ГДЕ ЈЕ ГРЕШКА Др Јовап Суботић као гимназиста Т Сегедину задремао на часу математике. Тргнуо се кад је чуо да професор прозива њ1гово име: — Уби ерави? (Где погреших?) Но, домнне Суботић, уби ерави? (Но, господине Суботићу, где сам погрешио?). Суботнћ се уплашио. Шта да ради? Ако призна да је задремао, увредићв још и ирофесора. Табла пупа бројева, свакојаких елемеиата геометриског ра* чуна. Тежак задатак из тригонометрије, па и нрофесор иегде погрешио, а Суботић као најбољи ученик треба да исправи. У том крнтичном тропутку СуботиК упре све жице мозга и духа, баци погледа па таблу и за секупд-два пређв сав рачуп до средине. Мора да је га чудесан поглед био. Суботић показа прстом на средину рачуна и на латии-. ском, како се тада у школи говорило, повика:

ГОСТИ СИМЕ МИЛУТИНОВИЂА

Песинк Сима Милутииовић-Сарајлија позвао себи иа вечеру књижевника п секретара Државног савета Василија Лазића и Симу Паштрмца Амиџу. Лазића је ноставио у горн.е чело, а Амиџу до љега. Но то Амиџи не би право и љутито рече: — Ко је тај Лазнћ да он седа у горн.е чедо, а пе ја, Паштрмац? — Лазић је секретар Државиог савета! — одговори Сима у неприлипи. — Какав секретар? Ие бнх ја шега пи за говедара узео! — рече иабусито Иаштрмац.

— Хик! (Овде!). Суботпћ објасни тада грешку и нро* Фесор утврди да је заиста тако. Сви су заднвљено гледали Суботн1>а. А он услед тог наглог духовиог паиора јелва се савладао да од малаксалости ноновио не 311сие!

И, Бог и дугаа ево већ четири иуиа дана како госна Фроснна унрегла г. Теофила па кулучили не, грешник, кулучи... Ономад нзрибао и плочице у кујни и у куиатплу а већ два дана „гланцује" наркет...- Сав се несрећиик искривио иа не може да се иснрави, и мало тетс иа уздахпе и ирипита: — Је ли море, жено, колико има да траје овај кулук? — До идуће наредбе...

Био сам ономад код њих иа кафи. И, признајем, зинуо сам од чуда кад сам видео г. Теофила, највећег десиота у кући, како кулучи до даље наредбе... А, госиа Фросипа, обешен.ачки намигнула: — Па зар ннје боље кад всћ кулучи да кулучи за своју кућу? — Оио, Фактпчки, боље је! — умегаао се г. Теофило из друге собе погато се мало придигпуо да одморц леђа. .•. Само да се не отегне много дугачво та друга наредба... М. Дим.

■— Шта гледаш то, господине? — Гледам глуиост нагаих Србаља! —• одговори Стерија. — Кад би л.уди из ваше куће били вреднији, моглн би одатле добивати сваковрсиог иоврћа и нмати велике користи, а овако од толике земље никакве хасие иемају. — Јест', да, — прихвати домаћин, — али кад бисмо посекли тај коров и штир, кобац би пам видео пилиће па онда збогом нечење! Овако се могу паши пилићн скрити да их кобац не спазн, па добијамо доброг иилећег нечења. — Бадава, Србип уме своју лељост и пемарност да браии! — рече Стерија и продужи пут.

важпо, како мн регче кума Перка Да те нско види да радиш...