Kolo

ЗЖ „ДЈЕЈЦ.^% СЈЕ РАЗОНОДЕ Ш ЖЖ О Ђ7 41 Е Двв пахуљицв

Снег је почео да пада. Колико радости! У мирном ваздуху треперила је последња снежна пахуљица. Падала је из високог облака, падала, да јој се глава завртела. Одједном, баф! — пала је негде тако нагло да је за тренутак изгубила свест... Кад је дошла к себи, протрљала је очи н зачуђено је посматрала куда је ветар донео. На напуштеној, снегом завејаној пољани, стајало је једно крошњато дрво, где се пахуљица зауставила. Осећала се врло усамљена, бојала се, и најзад се расплакала. — Ко то плаче и јадикује? чуо се недалеко од н>е њежан и благ гласић. Пахуљица је окренула главу. — Искрице! викнула је радосно, опазивши на другој грани своју пријатељицу пахуљицу Искрицу. — Какав срећан сусрет, кликтале су обе, загрливши се радосно. — Јел' да никада ниси помислила да ћемо се још једном срести? Зла кошава нас је раздвојила, али не задуго. Опет смо се нашле. — Много сам срећна што сам се е тобом поново срела, радовала се Искрица. — Пала сам на ову грану један дан пре тебе. Била сам напуштена и толико сам плакала. Једини моји другари биле су леденица и бака Пахуља. Леденица се истопила на сунцу и нестало је. Баба пахуља }е мало доцније исто погинула и од ље је остала велика кап воде... — Јадница! уздахнула је пахуљица Белкица, која.је скоро дошла. — Знаш, Белкице, ми морамо да одемо! отпочела је Искрица. То ми је стара Пахул.а саветовала. Рекла ми је да одем у царство Зиме, јер ако пе одем одмах, нестаће ме. Опа. је такође хтела да оде, али је услед топлоте ■голико ослабила, да се једва држала на ногама. Показала ми је тачно пут и не можемо никако да залутамо. Јел' да ћеш са мном? — Радо бих, веома радо ишла, али много се бојим — одговорила је плашљива Белкица. — Свуда има толико опасности, а ми смо само две слабе жене. — Ти, плашљивице једна! Ако останемо овде, растопићемо се и погинућемо. Знам да је пут много тежак.

Слике без по муке од руке!

свакоме

Узмите оловку па испупитс сва поља 10ја су обележена тачкицама. Видећсте |ако ће вам овај нови начиц „цртања" (онети занимљивс слнкс.

Али је боље отићи и мучити се него чекати сигурну смрт. — Тако је! рекла је Белкица — не смемо се бојати. Отрашљивци, ништа неће постићи, одважним нрипада свет. А кад ћемо поћи? — Данас је већ доцкан! Сутра ујутру, пре изласка сунца! Белкица је била сагласна. Нашле су лепо месташце, легле на починак да би за далеки пут скупиле доста снаге. Рано пре изласка сунца пробудиле су се, очешљале и умиле и већ су трепериле кроз ваздух, тражећи царство Зиме. Држале су правац друма и пред вече стигле су близу једног града. — Добро смо летеле, хвалила се Искрица, која је познавала пут. Овде у граду ћемо се одморити, а сутра изјутра питаћемо некога где станује господип Лед, брат баке Пахуље. Он ће нам показати даљи пут. Пролетеле су кроз велику капију града коју је заузео велики и моћни Снешко Белић. На поздрав пахуљица уопште није одговорио, само је гордо стајао са великим носем од репе који је дизао у вис. — Уображенко! Прави се да нас не види, рекла је Белкица. — Глупак је он. Да нас нема, ситних белих пахуљица, не би ни њега било. Направљен је од нас. А кад сунце изиђ_е, растопиће се и биће од њега поточић прљапе воде и тада ће бити крај његове владавине! рекла је Искрица и загледала се на високи црквени торањ. — Дивно, већ знам где ћемо наћи мирно место за преноћиште. Тамо на оној висипи, дакле изнад градске буке наћи ћемо одмора. Начиниле су круг неколико пута изнад торња и ушле су у звонару. Сместиле су се иза закованог прозора, нољубиле се пре спавања и заспале. — Бим — бам! Бим — бам!. — Забога, шта се то дога.ђа? узвикнула је ујујтру рано Белкица, пробућена лармом звона. И Искрица је скочила преплашена, држећи прсте у ушима; обе су гледале у висину откуд је долазио звук. — Бим — бам! — Бпм — бам! брујало је велико црквено звопо. — Цилинк — цилинк — цилипк! допуњавало га је мало звоно својим металним гласом. — Хахаха — бим х.а-ха бам! смеЈало се велико звоно, видећи преплап*ене пахуљице. — Запушите уши, лепотице! И оба звона. да би још више уплатили шахуљице звонила су да се цео торањ тресао. — Не, то нећемо издпжати, рекла је Белкица. Хајдемо. И обе су напустиле торањ, полако лебдећи, праћене кикотањем звона. — Слух бисмо изгубнле да смо остале, љутила се Искрица, летећи кроз оштар ваздух и мраз. — Искрице, погледај шта то тамо евстли? Скрепула је Белница пажњу својој другарици показујући велико и светло место на кра.ју града. — То би могао да буде чика-Лед, ко.ји станује на рнбњаку, узвикнула је весело Искрица. — Слетећемо доле, питаћемо да ли је то доиста он и одмах ћемо га посетити. Он ће нам показати даље пут у царство Зиме. И обе пахуљице устремиле се доле ка земљи, изнад улица, гледајући кога би могле да питају. ч; * — Једногодишње куче Буцко впдео је први пут снег и чудио се мпого. тао је главу на све стране и љутио се: — Ти људи има.ју чудне жел>е. Поспу по улици белу хладну воду, шапице ми од ље зебу и од хладттоће иде ми из њушке пара, као из локомотиве. И онда се јон< господар сети да ме узме собом у шетљу, као да ми је богзна колико топло. Лако је њему, има дебелу бунду и шал, али мени!

Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Србадије... Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

Када су пахуљице приметиле разјареног Буцка, решиле су да га још више наљуте. Начиииле су круг над нлм и села му је свака на уво. Буцко је од беса поскочио. — Проклета та бела вода! — лануо је. Ч&к ми у уши улази. Иако је тресао главом као дете звечком, није могао да се избави од пахуљица. — Никуд више нећу да идем, ни на какву шетњу. Од пећи се нећу маћи, ш, макар ми газда обећао кост као од слона! тврдио је Буцко, непрестано трес.ући главом. — Али господине Буцко! смејале су му се пахуљице. Немојте се љутити и радије нам кажите да ли је оно сребрно место иза града господин Лед! Буцко се од изнеиађења зауставио н сео. Бела вода је проговорила. — Ко ми говори у уво? питао је пренеражен. — То омо ми, снежне пахуљице, и распнтујемо се о чикици Лед.у. — И зато ми улазите у уво? Одмах излазите напоље, јер вам иначе нећу ништа рећи. — разбеснео се пас. Обе пахуљице послушале су и селе му на главу. — Сад ћу вам рећн, продужио је Буцко: Иза града на.жа-зи се рибњак а на љему је лед. Да ли је то ваш господин Лед кога. ви тражите, то не знам. — Да, то је он! Станује на рибњаку! радосно је новикала Искрица и обе су полетеле без поздрава, само нз д-1л.ине смејале су му се н»еретски, алн Буцко,. увређен, правио се као да то уопште није приметио. Чика-Лед био је пријатно изненађен кад је видео своје иећакиње. Колико су се само љубили у знак добродошлице! Цео дан до дубоко у ноћ разговарали су о свим ро1)ацима. 0 цриим облацима, пуних снега, о хладним леденицама, о Снешку Белићу, о куму Мразу и теткици Кошави. Лед је био дубоко ганут кад је чуо о смрти своје старе сестре Пахуље. — Мала јадница, жалио је искрено, да је само мало пожурила, могла је већ да буде у царству Зиме. Одавде није далеко; толико близу, да бих камен мотао донде бацити. Одмах иза оне густе шуме. Тамо је чаробљак и треба само да му кажете лозинку: — Испред Сунца бежимо, царство Зиме тражимо! Он ће вам отворити, а Крал>ица Зима дозволиће вам да останете у њеном двору преко целог пролећа, лета и јесени. На почетку Зиме ће вас опет пустити и дозволиће вам да путујете кроз цео свет. — А зар ви нећете са нама, питале су пахуљице. — Не, ја нећу да идем. У пролеће ћу се растопити, а зими опет ћу сам себе да направим. Рано ујутру пахуљице се опростиле од чика Леда, пољубиле се са њим и пошле, довикујући му: — Збогом, чикице, добпу ти забаву желимо преко зиме и довиђеља, до идуће године! Загонетка Боје ме се и мањи и већи. А због чега? Одмах ћу вам рећи: Уплаши се св^ки ликом мојим, Који не зна да ја не постојим.

Ко жели да брзо одгонетне ово Нек' од сваког реда чита прво слово. А. Л.

1.2

1—

? . ! ГоГ'Ш :

■

Нггч

■-Ш

Е1

ш ш

Р а к и п у ж (Басна)

Ц>

етао се рак корак по корак попреко и дуж. Сусрео га пуж, па му реко: — Рако, мило ми је јако, што смо се сусрели. А рак на то вели: — И мене не мрзи, јер сте врло брзи, па ћу од Вас лако научити тако, да што брже ходим, кад пут журно водим. Пузк се брзо сети, куд рак шалом лети, за трен ока стаде и одговор даде: — Све је збиља тако, господине рако. Брзина је моја нарочитог кроја. Ја не трчим журно, ал' стижем сигурно. И људи чак веле, кад шалу зажеле: „Красан је тај муж, што хита к'о пуж". Али свако држи, да је мпого бржи од свакога рак (и од пужа чак), кад од силе врашке потрчи — и ат р а ш к е. На те речи рак пусти уздах лак: — Самога ми неба, тако ми и треба. Треб'о сам да бирам кога ћу да дирам. Истина је жива и то збиља бива: ко више ко мање, што сеје, то жање. Секице и бате, што ово читате, сад дужност имате, да оцену дате: је л' то лепо било што се догодило са пужем и раком? Па реците сваком: треба ли ДРУГ другу да причини тугу, да га влобно вређа и мане му ређа? Можете л' ми рећи: ко је кривац већи, или пуж ил' рака, ил' оба једнака? А, Л.