Kolo

Г1и\уЈЕ :

Л/1 ожетв се смејати колико хоће/у\ те — причао је стари ловац, »•У који је много година провео у лову на дивље зверове у џунглама Индије, — али ја сам убеђен да телепатија постоји. Можда је то шесто чуво или неко развијеније пето. Да ли се то научно може доказати — нв внам, али знам то да телепатији треба да захвалим што сам не једном приком спасао живот. И ако научниПи докажу да тако нешто постоји, ништа ме неће зачудити. Поготову кад је реч о животињама ... Вило је то пре десетак година, за време једног од мојих првих путовааа по џунглама Индије. У споразуму с једном филмском компанијом пошао сам да снимам дивље зверове. Са мном у друштву налазио се један мо: стари пријатељ, који је био далеко искуонији од мене у лову у индиској прашуми. Повели смо и једног пса. Предвече, узалуд лутајући кроз џунглу и не нашавши никакав мотив за снимаље, сели смо да се одморимо под једннм дрветом. Одједном се пас узнемири. Истрча на стазу којом смо дошли, а мој пријатељ скочи за њим. А затим ми махну руком. Кад сам се тгпшао крај њега. показао је прстом шикару. Нисам могао ништа да видим, али Са:1 знао да ту нечег има ... — Штета — рекао је он. — Отишао је. Мислио сам да ћу моћи да ти покажем твог првог тигра. — Тигра људождера, — упитах дршћућим гласом од узбуђења. — На срећу, не — одговори он. Тигра људождера можеш видети само у врло опасној близини. Углавном, он се прикрада иза тебе, бешумно и у изненадном скоку зарије ти зубе у врат. На тај начин пребије кичмени стуб тако брзо да живди немају времена да телеграфишу мозгу да је жртва у опасности. Али, причао ми је друг, урођеници често успевају да побегну тигру, јер осећају тигрово присуство на изве:сној раздаљини. Зашто, то ни сам није знао. Међутим, мој пријатељ је знао да се тигар налази у нашој близини још пре но што се пас узнемирио. Потсетих га на то. Он је био изненађен. Рекао је да није осећао никакав страх, али зашто — то му није ј&сно. После овог одговора прилично се обеспокојих. Никако ми није ишло у главу да је могао на време да. осети опасност. Јер ако је он то у стању, ко за мене јемчи? Али он ме умири: — Не треба ничег да се плашиш. Сад смо сигурни. Што се тиче овог случаја, ја мислим да опасност има свој нарочити мирис који осећа само увежбано чуло. Или нешто сличбо. Иначе, тешко је разумети како малим животињама полази за руком да опстану у животној борби у џунгли и пустињи ... Доцније сам и сам о томе размишљао. Можда мирис није права реч. Али нема сумње да дефанзивни механизам једног тела, који постоји код свих живих бића, осети неку неопипљиву еманацију силе неког другог тела које се приближава, Рефлексно осећање страха, далеко сигурније од Свесног, утиче неким начином на живце и крв и настаје реакција. Можда је само код човека ово чуло. уколико је реч о чулу, закржљало. Виђао сам често у Индији факире који су водили улицама тигрове и ни једном једином речју нису им се обраћали. Па ипак, никад се није деснла несрећа. Факир је могао ово да објасни само тиме што верује да му је тигар брат и зна његове жеље. Али није потребно да идемо у Индију. Довољно је да посетимо неки велики циркус, и да посматрамо укротитеље лавова и тигрова. Сваки д !>есер рећи ће вам да велике мачке знаЈу да се оии њих не боје. Деша-

вало се некоме од њих да Је само за треАтак осетио страх. Животиња је то приметила и одмах га напала. Вратимо се у индиску џунглу и тигровима, њеним госнодарима. Продужили смо наше путовање кроз прашуму. Пут је био тежак и напоран. Били смо далеко од сваке цивилизације. И ако је било потребно да пошаљемо неку поруку, један урођеник узимао би писмо, стављао га савнјеног у штап од бамбусове трске, како се писмо не би испрљало. и полазио на пут. Једног дана пошао је та.ј урођеник са поруком- до најближег места насељеног белцима. Међутим, узалуд смо га очекивали да се врати. Напослетку одлучисмо да пођемо из логора по трагу. Нашли смо урођеника онесве

се урођеник не сећа. У сваком случају. ти тренуци учинили су му се дуги као вечност. Напослетку, тигар који није показивао ни најмање воље да нападие човека спустио се на задње ноге да би му било удобније. Урођеник је стајао непомично загледан у разјапљену чељуст звери из које су вирила четири огромна очњака. И у тренутку кад му пренапрегнути живци нису могли више да издрзке и кад се срушио онесвешћен на земљу, звер се лагано подигла и нестала у џунгли. Не треба ни сумњати у то да је тигар осетио да је човек уплашен. Али истовремепо је звер била свесна и ње-

дан млад биво загазио у блатљавл илићак. Чекаље се продужнло у вечност и моји живци већ су били препапрегнути. Одједном опазих у грмљу недалеко од нас нешто црно. Учииило ми се у вдби мах да је то велики прашумски пацов. Али глава је била мого шиљатија, а сенка огромна. Обузет изненадним страхом брзо опалих. Разуме се, промашио сам в» читаву миљу. Прилике нестаде, али се опет врати и овог пута- ја испразних свој карбин у стабло дрвета. Тајанствена прилика опет ишчезну. Али ми смо остали на својим местима и она се вратила. За то време успео сам да обуздам страх. Један од мојих пратилаца ранио је животињу и мислили смо да је мртва. Али чим сам помолио главу из заклона звер се нагло устреми на мене. Једним јединим хицем сам је убио, не осетивши притом ни трунке страха. Јер оно што сам ја видео била је само сенка тигрова, и ја сам се био уплашио само његове сенке. Уплашио сам се, јер појаву ни-

шћеног, али уопште неозлеђеног. Свуд око њега јасно су се опажали трагови тигрових шапа у муљу. После великих напора пошло нам је за руком да га освестимо. Самим тим што је човек био жив очигледно је да тигар није био људождер нити је убијао људе, пошто и ово треба разликовати. Тигрови не убијају људе догод не побесне или ако буду приморани да га нападну. Побеснели тигар може да убије човека у самоодбрани, али га неће појести ако се храни другом храном и ако може де ње да дође. Можда једини изузетак чини престарели тигар који више не може да лови животиље које су много брже од љега. На основу онога што нам је урођеник испричао могли смо да реконструишемо цео догађај. Нема сумње да је тигар кога је он срео у то време избегавао човека. Он га се није плашио, али му се љегово месо није свиђало као храна. Може бити да је први пут у животу видео тада човека и да је тај призор изазвао његову ра.лозналост. Тешко би се могло и замислити како се осећао несрећни урођеник кад је звер одједиом искочила пред њега. Наоружан лаким копљем, које ни у ком случају није могао употребити у овој неравној борби, човек је био вал себе од ужаса. Није ни слутио да се тигар по свој прилици бпо добро најео и да му није падало на ум да га напдда. Посмдтрали су један другог Колико ' ш су тако дуго стајали, тога

гове беспомоћности. Да је урођеник начинио само један покрет, да је само замахнуо својим копљем, тигар би га једним ударцем шаџе оборио и нема сумње да би се несрећник врло рђаво провео. Исто тако, да је нокушао да бежи, начинио би притом буку, тигар би се надао за њим и врло брзо би га стигао. Звер би била инстинктом повучена у гољење чим жртва начини буку. Тога су сви становници џунгле свесни и цела нрашума занеми кад тигар пролази ... Међутим, ми нисмо много оклевали. Пошли смо по трагу и успели да ранимо тог тигра. А кад нам је исти тигар успео да убије и одвуче у шикару једног урођеника, куршум из карабина мог пријатеља, убрзо му је пресудио. Посматрао сам у току својих путовања по прашуми многе животиље, чак и кад им је опасност била над главом. И нема сумње да није било довољио да се спасу само да се не уплаше, већ и да осете извесно поуздање. А ова појава у највишем облику развијена је ипак само код човека. Да би човек победио неку животпљу не сме показати да се плаши, већ мора испољити своје поуздање и храброст која је природна реакција осећању блиске опасности. Може се рећи да је човек у већини случајева спасен ако опасност потпуно игнорише, ако се труди и да не осећа дах смрти... Али занимљиво је и врло чудпо да у једпом случају, кад сам заиста био иретрнуо од ужаса, уствари нисам ни био у опасности. То се догодило у току једног путовања по индиским прашумама. Били смо ухватили бусију да убијемо једног тигра који је иападао стадо урођеника. Заседа је начињена код појила и убрзо је је-

с.јм могао да објасним. Али чим сам видео ког непријатеља имам пред -еобом, савладао сам осећаље страха и био сам опет свој господар. Али, што је најчудније, тек ка.д се звер скљокала рикнувши. одједном задрхтах. 11 дрхтао сам неколико трнутака. Онда кад је већ све било прошло ... У критичном тренутку, кад сам уперио пушку у звер, ја сам зиао да нећу промашити, да нећу умрети Кпко? Могу ли рећи да сам то осетио? На крају — завршио је истраживач своју причу, — вратићемо се па ствари које можда не изгледају толико романтичне, али које су у вези с нашом темом. Ви можда н даље тврдите да се не плашите нечег невилљнвог иза вас. Али ако се погодите о двојицом својих пријатеља да вас дочекају кад будете пали као проштац упатрашке, и ако вам то пође за руком у првом покушају, онда сте ми заиста редак изузетак у правилу. Најбољи пут да савладате свој страх :есте ако у исти мах потиспете из свести и осећање страха и осећањ^ опасности и створите чврсту одлуку да се не макнете одатле док потпуно не уклоните опасност која вам прети. Али ако вас одмах обузме узиемирепост која све више расте. у великим или малим кризама, онда имате врло, мало услова да победите. То сам најбоље осетио ратујући с тигром, свемоћним господаром прашумо ..

; А X РIК. IN

Отаас рар. С. Ер. 1999», од 6. X. Ј942