Kolo

ЗА ДЕЦГ,

СЈЕ ЈРАЗОЖОДЕ 0

1И ПО^ЧЕ

10Ши$, ЖХ

/^уедвед је извукао своју њушку /у / из пећине, али је брзо опет вратио. Снег је падао као кад перје испада из исцепаног јастука. — Што да излазим по овом невремеиу, кад не морам — прогунђао је и вратио се на старо лежиште. Отворио је радио, слушао песме и блажено се протезао. Неко је из дубине пећине илакао. Била је то мала вила, која је ту остала са медведом. — Шта ти је оиет? — љутио се медвед. — Тако ми је хладно... Последње дрво смо ујутру изгорели, последњи жар догорева, а руке тако зебу. Медвед је мрзовољно устао, потражио је у углу секиру и прогунђао: — Као да човек нма нешто од тога кад учини добро дело. Зашто мени није зима. Треба да имаш крзно као ја.

ушима. Отишао од куће у непознатом правцу. Сигурно лута негде у шуми у близнни медвеће јазбине". — Па то је сигурно негде близу, повикала је вила. — Морамо га наћи — Опет ти! — разбеснео се медвед. — Лакше, деко, ваљда не би дозволио да се дете смрзне? умиљавала се вила. — Колико сам ти пута рекао да не волпм ово невреме, гунђао је медвед и већ је полако пошао. Вила му.се завукла у крзно да јој не би било толико хладно, ношто јој је сн ;г падао на гола рамена, и сигурно да не би дуго издржала да је морала дуго да лута Стнснула је зубе, али није говорила ништа. Иза једног грма долазио је дечко који је вукао за собом санке Руке су му биле црвене као кувани рак. Био је уморан и ннје могао внше да хода.

Али тако је то-: за добро дело човек увек наплаћује. Он је вилу узео под своје, пошто се успавала оног јутра када су остале њене сестре отишле на лабудовим леђима у топлије крајеве. Свој бес је искалио на сухом грању које је цепао без предаха. Распирио је ватру да му је пепео у лице летео, тако да се вила за час огрејала. Поново је отворио радио да чује неку лепу песму. Уместо песме, чуло се сво: „Ставља се до знања да се изгубио један дечко. Зове. се Аца. Раста осредњег, има иос од уха до уха, а капу са

Д^да и уту-н. "Тудио се бата мали, Пта то деда увек жали. И решав'о дуго. дуго ... Ал' решио није друго 1.'о да рече деди своме: Шта је разлог свему томе"

Питао је свога деду. Нитао га све по реду. 4 деда му рече благо: Казаћу ти дете драго И унуку рече своме: Године су узрок томе. Мора такав бити сваки! „Дал' ћу и ја бити таки?" „Хоћеш. сине, мора свако По том путу ићи тако"-

Арелсина

— Да ли овај пут води бакици? пнтао их је чим их је приметио. Вила- и дека-медвед повели су га у пећину да се мало огреје. Медвед је опет гунђао: — Нека стресе снег напољу — а и сам је стресао снег са, себе и опет је отворио радио. Вила му није дозволила. јер је хтела да мали Аца прича. — Не бој се, Ацо, ја сам вила и ништа ти нећу, а медвед, иако стално гуиђа и дању и ноћу, ипак је добар. — Ја се не плашим, па сам зато и пошао на пут, да тражим сестру. Она је код једие старице на крају вароши. Болесна је и Мила је негује. Данас је Бадљи-дан, тоебало је да се врати, али није могл^ а ја сам је пожелео и пошао да је тражим, па тако сам залутао. — Траже те преко радиа. Према томе, немој много да се радујеш сусрету, саветовала га је вила. Затим, снег је тако велики, да не би могао сам да пођепх, него ћемо дека-меда и ја да те испратимо. — Никада пе треба да се чини добро некоме, јер се увек наплаћује — гунђао је медвед, али је ипак пошао. Мила је спремала вечеру за старицу кад чу тешке кораке на степеницама, као кад се медвед пење. Најпре се уплашила, јер је то стварно био медвед. Аца је ушао у собу са својим пратиоцпма и објаснио јој. своје бекство. Мила је одмах отишла на пошту да пошаље оцу телеграм. Док се вратила трпеза је била пуна јела, а и старину је вила излечила. Медвед није више мумлао, јер се и за њега понешто добро нашло. — Некада се и добра дела награђују — говорио је и жалио што старица пема радио. Али умбсто тога слушао је вплине и Милине песме. Ујутру је дошао Милин отац по своју децу, јер је старица била потпуно здрава и није јој била потребна ничија помоћ.

— А сада ћете ми још показати ту вилу и тог медведа о коме сте ми причали — рекао је отац. Међутим, ово двоје вратило се још ноћу, кад су сви заспали. И отац још и данас не зиа, да ли је то и у ствари све тако _било. А не знам ни ја.

Еодено чудовиште ^ обани су седели крај ватре. Почели су да разговарају о тајан. и ственим стварима. Васа је причао: — Чујте младићи шта се догодило нашсм чичици. Ишао је" са вашара ж већ се смркавало. Прешао је хумку и д.>шао до рске. Одједиом му поглед прелс-те преко клупе, -знате, оне што се налази крај... — Ма, знамо већ, упали су остали уиричу, само да не би Васа одуговлачио, — шта је бпло д^Ље? — Шга је било даље? Видео је на клупици једпог д-ечка, — А како га је видео кад је било мрак? — Ви ншпта не верујете, љутио се Васа. — Како да га није видео кад је бпло месечиие! И старац је помислио: „Мора да је то неки залутали дечак из суседног ссла који не зиа сада да се врати кући. Пошао је ближе и бдмах познао у љему воденог човечуљка, који је жнвео дуго у реци и овога пута је изашао на месечину. — А како је старац знао да је то баш водепи човечуљак? — Зато што је био сав зелеи! — Да ли је имао бркове и браду? питали су радознало чобанчићи. Још какве бркове, као кад жбун спусти корен у воду. А затпм још и по томе што му је из левог скута сталпо канала вода. — А шта је даље било? — Тај мали човечуљак седео је на клуни, крпио цинеле и певао: „Оветли, мееече, светли да ми се конан види!" Једну ципелу имао је већ готову и ту му је старац тако извукао да овај није ни осетио. И однео је кући. И ту ципелу носио је и носио, и никада није могао да је иодере. Увек је правио само једну ципелу. , — Је ли то истипа? питали су у невериди присутни. — Зашто да не? Уосталом, ако не верујете, питајте оне који су та својим очима видели. Тако је и даље причао о свакојаким дудима. Чобани слушају. С једне стране пламти ватра, а с друге стране допире хладан ветар. Сумрак се распростр'о. Чобани полако иду кућама ...

Српсгко коло Нек ое вије, К'о гробојка Србадије... Будите нам ведри тали Ви Српчићи наши мили!

Божићна јепка Расла вита јела И красила гору, Поздрављала сунце, Месец, звезде, зору ... Окићена снегом Поносито стоји, Пахуљица снежних Она се не боји ... У госте јој дођу, Често издалека: И лија, и вуја, Па и мали зев?а .. •

Ето и шумара — 1 Са секиром иде. Застаде пред јелу, Кад је леиу виде, „Ова је баш дивна!" Задовољно рече, Замахну секиром И јелку сасече.... Одиесе је деци Тако узабрану, Те да је окиге О божићњем даиу . , Ево ;је у соби —т дивна. урешепа, И за добру децу Згодно удешена . . . М. 1ПИИИДА

ГДЕ ЈЕ ВУК?

ПУТ У ГРАД

У граду има згнимљивих старина. Због тога вреди отићи до тог града,

Хпиетос св тподи! \ ~) У градићу малом, у кругу пастира, Роди нам се Христос, господар свемира. На источном небу јавише се знаци... И за сјаТном зЕездом пођоше мудраци Преко поља, брда, кроз даљину нему.. И цареви дођу граду Витлејему. Над пештером светом звезда се устави: „Ту се Спас родио!" мудрацима јави. На тај пут мудраце гони љубав чиста, Јер хитају први да дарују Христа... Један носи зпато, сваки дар је диван, Други пружа смирну, трећи даје „пиван"... Озарена беше светлошћу пећина... И анђелска лесма чу се са висина: „Мир на земљи нек је, нек се људи збрате Ако сеју љубав — мање ће да пате!" Као што мудраце сјајна звезда води Тако и нас Христос, што се данас роди.

М. ШИБИЦА

г ''

ј) ЈШ)

♦