Kolo

Ји на протроте лужпикл т?пр.ч,у!р- \Толпм вас, ие ометајте ме у мојој лужности То тако мора да буде. Да. ево ти руке, сал можемо заиста бити при јатељи — Збогом! — Збогом! Врмта се затварају. Затсгм ои прила-

зи писгћ^м ототу сстд и чаттгуЈе у свој пиви:п; „Датум. Отишла је. Збогом! Жеие тако мало заслужују да бисмо због њих патили Осећам олакшаи.е као човек који пзлази из иариог купатила. Жене треба волетн искреношћу лисице и срцем ђавола."

С2 Гп Сл "К

Болео је већ внше од годину дана. Волео је оиако како се то само може волети у његовим годииама, а он тек што је навршио двадесету. •Једнога даиа дођоше црни облаци. Приметио је да она иије више иста. Постала је према шему некако нсмарна Кад би је упнтао шта јој је, није шпсада одређено одговарала. Срео је једном на улшш где шета са непознатим младићем. А донније му је слагала, изговарајући се да је то њен неки далекп рођак. Имао је сада већ пуно разлога да сумша у њену верност. Али. када једног дана није дошла на састанак. а чуо је да је баш у то време била у шетн.и са оним непознатим младићем, он више није имао у шта да сумња. Настала је оишта препирка, пуна пребацивања с њене стране, док се она одједном не наљути и напусти га, и не опростившн се с њиме. Неколико дана је он као у гролници. Не може да се помири са тим. Зар да га тако напусти? Зар му се није толико мута заклињала верношћу до гроба. И у овим страшним трецутцнма доће му страшна помисао: Нашта да живн? Од часа када се упознао с њом, он је живео само за н.у, а сада је внше нема, јер га она више не воли. Крв му навре у главу. * Упутио се крају вароши. Дошао је до ивице старог гробл>а и упутио се шнроком стазом која је водила поред самог гробља. Наишао је на један камен који је личио на клупу и сео на н-ега. Неће ићи даље, овде ће учинити што је наумио. Само још мало да размнсли о свсму. Дође му жао када помисли колики ће бол нанети родитељима. Али шта може? Главно је да -ће за ово знати и оиа, коју је у опроштајном писму означпо крнвцем за његову смрт. Свет ће уиирати прстом у њу. Мора ће је гристц савест целога живота, јер ће носити па души његов невини живот. Одједном се сети да је већ време да изврши оно што је наумио. Извади из џепа оштар перорез и огвори га. Сечиво заблиста на благој месечини. Један оштрији потез преко вена леве руке и — готово. Он ће полако умрети. Баци поглед још једном напред, и као опарен скочи. Поче сав да дрхти од страха. Пред њим, на неколико корака, стајала је страшна авет. — Ти си ме, канда, тражио, младићу? — проговори авет са искеженим зубима. Он је још дрхтао и није могао д& проговори.

(Ко шпшт ђ цгаиш/сп

зна поуадано, да главобоља нвстаје ввН после нвколико минута.

— Или можда не знаш ко сам? -Ја сам Сцрт коју си тражио. Шта желиш? — Хоћу да умрем, једва промуца младић. — Па зар тако млад да умреш? Знам зашто то жслнш, али ниси ти за мене. Уосталом, доћи ћу већ но тебе, али када ја то будем хтела, а не када ти то намислиш. — Али ја хоћу сад да умрем, сада већ слободније одговори он, а у том тренутку авета већ иије било пред њим. У највећем страху, и стално се осврћућн, отрча он кући.

Он је већ давио превалио шездесету годину и коса му је бела као рнег. Једног лепог јесењег дана седео је пред кућом играјући се са унучићима. Одједном погледа и сав се згрози. Пред њим, на неколико корачаји, стајала је иста авет коју је једном већ као младић видео. — Ево ме, старче, дошла сам по тебе. Време је да пођеш са мном. Сећаш ли се да си ме једном већ звао? — Али ти ниси хтела да ме поведеш. Г1а зар већ да оставим унучиће и дивно сунце? Зар се нисам доста намучио? Оетави ме још коју годину, још ми се не умире. — Не буди смешан, старче. Онда си ти хтео да умреш. Сада ја хоћу да умреш, и пема погађања. Зар ти нисам Још тада рекла да ћу доћи по тебе кад будем хтела. а не када ти намислиш? Уосталом, немам ја толпко времена да се расправљам са тобом, већ сместа пођи са ииом. Унучићи га погледаше. Он је био сав побледео а са чела му је цурио зној. Очи је уиирао некуда горе, а усне су нешто шапутале. Оида се сасвим примири.

таблете

ШПротнв бопова . Оглас рег. С. Бр. 19.999 од 6-Х-1942

Т1ИШЕГ- В .ФиСПИПкгвИТ^

?ову ме „Шмоља". Невикао сам већ. Одавно имам тај надимак. Многи који ме тако зову и не зпају како се прнкачио за моје име. И ви се питате. Испричаћу вам. То је мала историја. У њој нисам, према извесним мишл.ељима своје околине, одиграо пр:1ву херојску улогу. А ја, и дапас, остајем при своме... Дакле, чујте!... Вила је мала. Мала и мила. Али пролеће није блистало у њеним очима. Не. Јесен је расула своје руменило у њеним зеницама. Такву су боју имале очи те шеснаестогодишње девојке. Волела је, као већина девојака њених година, сентименталност. Њена скромна животна искуства нису јој дала оно потребно нсповереше према људпма и стварнма, ону опре.зност тако потребну у овом живогу. Како се само привијала у првим шетњама уз моју руку и шаптал^,: — Је ли, ти само мене волиш? Грлила ме са заносом. Био сам усхићен. „Искуство!" мишљах. Тек смо се недељу дана познавали. Зато сам гбуњено једног дана проговорио: — Хоћеш ли једном да дођеш код мене? Очекивао сам облачак на њеном глатком челу оивиченом бујном косом. Али, где облак очекивах, блистала је жеља, пристанак. — Зашто „једном?" Можемо одмах! И сад се сећам. Стојала је преда мном у сумраку, испод уличних дрвореда. Груди јој се немирно таласаху испод скромне хаљинице. Била је сиромашна, тако сиромашна! То ме је разнежавало још више. Никако ме није напуштала збуљеност. Та она је дошла, она пристаје! Тако сам говорио у себи, идући поред ње степеницама у мој стан. Кад смо ушли, враголасто је пришла великом огледалу у претсобљу. Огледајући се, рече: — Лепо је овде код тебе. И треба да је лепо када жена првипут долази свом драгану... Зачудих се. „Првипут!"? — Збиља си ирви пут код једног мушкарца? — Први пут... Што се чудиш? ... Једном мора бити... Ми се волимо, зар не? — Свакако... — Па онда? Гледала ме мирно, готово изазивачки. Приђе и загрли ме. — Ја сам мислила да си храбрији. Тада рекох одлучно: — Не! Отићи ћеш одавде као што си н дошЛа. Хвала ти... Ја сам је разумео. Разумео сам је, што ме није разумела. Али ја сам овако мислио: „Колико су напора и болова им^ли њеии сиромашни родитељи да је сачувају? Шта она за њих значи данас? И сад се појављује један лакомислен „заводник!" И све то за

час гази, не сматрајући нимало да му је савест узнемирена... Тај трепутак би проптао, ма како заносан да је. А после? Зар се она сама не би кајала? Она, тек пошла у живот, овај тешки, заплетени живот! Нећу да започнем једну зкалост кратком, варљивом радошћу. Ову девојку можда не могу за-

држати увек уза се. Прилике су такве. Онда шго да почињем драму баш ја?" Ето, тако сам размишљао. Не баш тим ренима и мислима, али отприлике то се врзло мојом душом у том тренутку. Ја јасно видех, ја живо замислих двој# старих људи, који очекују своје дете као узданицу, као циљ свога живота. Ја их замислих да ме гледају својим измученим погледима. И прочитах тежак, оправдани прекор у њима: „На част ти храброст заводничка! Јунак си. Само смо тебе чекали да се тако славно умешаш у нашу судбину.. Шетали смо после опет више пута. Она ме није разумела. Зато смо се и растали. Вероватно је причала после другима. Добих ироничан надимак „Шмоља". Можда баш од некога који ме је заменио. Само, наравно, „достојније". Не љутим се. И не кајем ов. Па макар знао да ћете ме и ви тако звати сада када сте чули ову кратку прнчу.

"ИМШАШШ »Наттад жучи« 1 ] истипу оболења жучног мехура \ј1 и жучних путева врло су честа, —парочито код жена. Али то нијв разлог да се сваки, па и најмањи бол у трбуху сматра за „напад жучи", јер оболење жучног мехура (кесице) и болестн жучних путева могу истина бити и лакше природе, али могу бити" н толико тешке и озбиљне да човеку живот учине мрским а понекад могу и сам живот довести у питање. Од оболења жучног мехура (који св налази нспод десног ребарног лука) и жучних путева, тј". свих канала и каналића који спроводе жуч из јетре у којој ' постаје, па до жучног мехура у коме се скучтља као у неком резервоаРУ, па одатле у дванаестопалачно црево у коме се оно меша са храном и доприноси варењу, болују највише жене и то обично оне које су рађале. Наравно, то није апсолутно правило. (Јд -болести жучног мехура и жучних путева могу боловати и младе девојке, и жене које нису рађале, н мушкарци, па и деца, али су то ређи случајеви. Оболења жучног мехура могу бити различита и према томе и различито се испољавају. До скора се сматрало да постоје у главном две врсте тих оболења: прва, када Ј "е кесица запаљена (запалење жучног мехура) и друга кад се у њој налазе камичци, који, када се заглаве у њеном грлићу или у каналу који спроводи жуч, проузрокују јаке нападе бола. Ти напади, узгред буди речено, могу бити врло јаки, скоро неиздржљиви. Међутим, благодарећи тачним проучавањима и нарочито усавршавању рентгенске техпнке, данас се у медицини зна да постоји и треће, можда најчешће оболење жучне кесице а то је: „лењост жучног мехура". А ево како до ње долази и како се она нспољава: жучни мехур, као уосталом и сви други органи нашег организма, врло је осетљив на све живчане надражаЈ 'е. Може се слободно рећи да је то један од најосетљивијих органа у том погледу. Уосталом то ниЈ "е познато само у медицини. Свако зна; да онога који се често узбуђује називају „жучним" човеком или, можда; с више права „жучном женом", јер као што рекосмо жене чешће болују од оболења жучне кесице, а осим тога имају и неуравнотежениЈ'и живчани систем. Исто тако познато је да када се напр. једна жена јако узбуди, можв жуч да повраћа. Ево још једног интересантног примера: једна девојчица, иначе здрава, добивала је јаке „жучне нападе" два пута недељно и то у« век уторником и петком. Лекар се трудио на све могуће начине да утврди зашто она добива нападе и зашто баш одређених дана. Напослетку открио је тајну. Тих дана имала Ј'е девојчица часове из латинског, кој'их се нлашила, и због тога се њено узбуђење испо* љавало (и то није било симулирано, већ стварно!) жучним нападима. Е сада, када се зна да живчани утич цаји могу да изазову било јача скуп« љања и ширења кесице, било стезања! на неком њеном месту или у каналима који жуч спроводе, лако ј 'е разумети да се може догодити и обрнуто да ти исти живчани утицаји постану педовољни или млитави, тако да се жучни мехур не испражњује довољно или пак правилно, тако да жуч заостаје и то изазива бол. А када се зна да различнтији узроци као премор, хладноћа, нередовна и неправилна исхрана, поремећај функције жљезда са унутрашњим лучењем итд. могу да поремете правнлно отицање жучи, јасно је да до таквих поремећаја може доћи врло често код особа које болују од жучног мехура. По себи се разуме да је лечење различито н у случају запалења жучнв кесице, камичка илн камичака у њоЈ (може бити и неколико стотина па да ништа не сметају, а може бити један једини који изазива честе болове!) или Хбене „лењости" тј. да се она испражч-.ава споро или нередовно. А које је о»5олење у питању може да одреди само лекар, Др. С. :