Kolo

18

6ШШЕСРЕМ

Све је то у градовима много простије. Пред сам тај вепики дан дође се родитељима и каже, нимало свечаним гласом: »Ми смо одлучили да се венчамо...« Разуме се, они не могу да дођу себи од чуда. Како то? Зар без »иховог знања? Али, у многим случајевима, не остаје им ништа друго »его да и сами присуствују светом чину, али готово као и све друге мање в^ише заинтересоване званице... Међутим, у унутрашњости земље, далеко од мегрополе и њеног захукталог живота, још су се задржали многобројни стари свадбени обичаји, са пуно сво-

јих дражи. У овим крајевима св©та ти овадбени обичаји нису исти. Има их многих о којима омо с чуђењем читали у књигама путописаца. Али има много заједничких црта сви:м тим обичајима. Готово свуда постоје проводаџије, људи или жене којима је дужност да изаберу девојку, да је у име младожење запросе од њених родитеља и да о свему обавесте младожењину родбину. Тако исто, обичај је да млада плаче, заједно са својом мајком, кад одлази из родитељске куће. Тако захтевају обич»а]'и. А дали се њој доиста плаче, у то се готово увек с правом може посумњати..,

4) Проводаџгца добија јавио своју награду од младииог оца, у тренутку кад младин отац предаје девојку мљадожењи.

5) У сваким сватовима се игра, а поготово у сељачким. Девојачко коло мора да поведе млада. (Фото: В. Ф. А.)

3) Обичај захтева да млада плаче, иако јој се, као што се видч на слици, баш не плаче што ће ускоро пред олтар.