Kolo

8

с^мшт <о^/шја

РОМАН ОЛ Ч Г »^ЕРНМАЈЕРА

(7) ■— Теби није добро, Мела? Да зовнем лекара? — Не, рече Мела, није ми потребан лекар... У очима јој се појавиле сузе. Хтела Је да говорн, али је шегова хладноћа еадржавала. — Мела, ти имаш нешто да ми кажеш? Говори отворено, ја слушам. — Пауле, ти се у последље време чудновато држиш према мени. Зар сам изгубила твоје поверење? — Не, Мела. Тп знаш добро да меви без тебе нема живота, али ... — Знам, знам. Јуршиц је био код мене. Само све његове претпоставке су, веруј ми, злонамерне и неистините. — Неистините? Да ли треба да ти пскажем филмски снимак? — Не, не, Пауле, знам и сама за те енимке. Али то су пробе за наш нов филм. Кад се исеку само те сцене, онда изгледа страшно. Можда ме је мало ватреније пољубио но што би смео, али... — А она ноћ у спаваћим колима? — И ти би тако поступио, Пауле, да се нека твоја познаница одједном разболи у возу. Но ја ти се кунем свим на свету, да међу нама ништа није било. Ја сам само твоја и ничија више. Ван Тонкеново лице се разведрило. Велики, снажни човек се разнежио. Нежно је привукао Мелу себи и потапшао је мазно по плећима. — Мела, ја ти верујем. Можда је Ауерсбах ааљубљен у тебе ... — Којешта, Пауле! Па он је верен! — Верен? Па ја о томе ништа не впам! — Да, већ пола године. Како да ништа не знаш? Ван Тонкенове сумље сасвим се изгубише. — Ти си моја златна женица и ја сам опет најсрећнији човек на свету. — Да, и нећу више да играм за филм само да бих ти доказала да једино тебе волим. А сем тога ... Придигла се на прсте и прошапутала 1 »у у уво: — ... а сем тога ја ћу ускоро бити мајка! Ван Тонкен је нрво погледа разрогаченим очима, а затим је, као избезумљен, загрли и привуче себи. VIII Већ око шест часова изјутра на тркадпшту је врло живо. Коњи ржу и ударају копитама у топлим шталама. 'Јахачи изводе коп>с. Управник тркалишта дочекује и поздравл.а госте коЈи долазе колима. Из једних кола изишао је и Ханс Ауерсбах у јахаћем дресу. Из штале пође му у сусрет вео• ма нарумењена дама са жутим чизмама и црвеном полуверу. — Хало, Ауерсбах! — Добро јутро, грофице. Немојте ми рећи: „ти" .. Могао би да вас чује ваш љубоморни муж. Грофица Осберг, која се већ два пут Разводила и трећи пут удала, одмахну лако својом црвенокосом главом. — Ах, којешта, не може да ме чује, Јер пије овде. А где си ти тако дуго? Шено питање звучило јс мало и сувише енергично. — Вио сам на путу. — На путу? Па зар ниси имао времеиа да ми напишеш неколико редака? — Не шаљем писма удатим женама. — Ах, од кад си постао тако моралан? Зар нисам и раније била удата, па си опет свакога дана слао „својој Еви" букете цвећа? Њеп глас имао је малу ноту хистерије. Некада, док је још била удата за нрестарелог .грофа, Ауерсбах јој је

стварно слао цвеће. Али сада му је сваки сусрет с њом био непријатап. — Хоћеш ли данас по подне да ме посетиш? — Не, не могу, драга грофице. — Не можеш? — Не, имам пробу. А у вече сам позван код генералног директора ван Тонкена. — Ах, па онда ћемо се видети. И ја сам позвана на ту вечеру. А да ли је тачно што се прича да је стари ван Тонкен нешто љубоморан на тебе? — Ко то прича? Молим те да не шириш такве интриге. — А, значи ипак има нечега! Чувај се само ван Тонкена. То је опасан човек. Може да те обори, као што те је и подигао. — Немој да бринеш туђу бригу! То је моја приватна ствар. — Како хоћеш, ја сам те само нријатељски опоменула. — Хвала ти лено. До виђења. Извели су му ватреног коња и Ауерсбах га је нојахао. Јашући размишљао је о свему што се десило малочас. Целе ноћи никако није могао да засип. Непрестано му је била пред очнма слика Монике Милер. Шта ће да каже девојцн с којом је верен? Верен? Отвар може да има врло озбиљне последице, а он је тако олако схватио. Истина, међу мпогобројним девојкама с филма, могао је да нађе многу која би пристала на ту улогу. Али како ће на целу ствар да гледа Моника? Заспао је тек пред зору и спавао свега час и по. Затим је скочио из постеље, туширао се и појурио на тркалиште. Али ни ту мисли нису дале мира, Јавио се тих и Јгежан глас као да долази с другог света: — Хало, Ханс, јеси ли ти? Да, ја еам. Ах, та.ко сам срећна и уморна... — Онда спавај мирио даље. Само не ваборави да треба да се видимо... — Не брини, баш сам о томе сањала. Разговор је мало освзжио и умирио Ауерсбаха. Ситуација још ннје тако критична, да се не би могла да спасе.

Моника није могла да дочека да Ауерсбах наиђе као што су се договорили. Нестриљиво је трчкарала од прозора до огледала у коме се испитивачки огледала. Хтела је да буде лепа и елегантна. Најзад се нред кућом зауставио ауто. Ханс даде неколико сигнала трубом, не као обично три пута, и одмах изиђе из кола.

Као стрела појурила је Моннка низ степенице. Срце јој је убрзано куцало тако да је морала да застане да се мало умири и иредахне. Не, он не сме да опази колико је узбуђена, колико се радује! Али Ауерсбах није био добре вол>е. У лицу је био блед и уморан. — Шта је с тобом, драги? Ти се не осећаш добро? — Не, напротив. Зашто мислиш? Само морамо да журимо ... Мони се завали поред њега у седиште. Зашто ли је само тажо забринут? Уосталом, одакле ће она то да зна кад га тако мало познаје? Па нпак га волим! номислила је Моника у себи и блажено се осмехнула. Путем су ћутали, јер је ауто јурио кроз живе улице пуне света. Нред великом модном кућом кола се зауставише. Монику наједном обузе трема. — Молим те, хајде ти напред.рече Ауерсбаху. Ја сам први пут у тако отменом салону! — Но, но, мала моја! Јуче си била тако храбра., а данас ти сишло срце у пете, насмеја се Ауерсбах. Дочекала их је сама директорка која је познавала Ауерсбаха. С неприкривеном радозналошћу погледала је малу глумицу и значајио клнмнула главом. Одмах су се појавили у холу модели. Хаљине су биле тако дивне да је Мони и иехотице узвикнула: — Ах, то је дивно! Као у иричи! Изабрала је хаљину која је била прави сан од свиле и чинака. — Свнђа ти се, питао је Ауерсбах. Онда ћемо је узети. Можемо одмах да је пробамо. Док је Моника иза, паравана облачила хаљину, Ауерсбах је седео и размишљао. Има ли права да вара ову младу девојку? И за.што му није на намет пала која друга жена кад је иристао на Мелин савет да се тобоже вери? Вероватно зато што му се та млада девојка одистински свиђа. Толико је свежа, ведра и безбрижна да је човек заволи. Иза паравана се појавила Моника у новој хаљини. У нрви мах он није могао да је позна. С чуђењем је узвнкнуо! — Мони, ти си заиста дивна! Мони је, зарумењених образа, блистала у свој својој лепоти. У том трспутку осеђао је да би стварно могао да је заволи па чак и да је већ воли. Био је благодаран Мели која га је навела на тај пут. Његову радост квари-

У сећањ у... (на прнјатеља Вељу Милутиновнћа, п.поручннка у заробљеннштву) Непрегледни простор и минуло време Деле те од твојих старих пријатеља, Који, сем спомена на дане весеља, Осећају давас твоје тешко бреме. Овога тренутка сетићу се само На негдашњи излет крај хучне Ресаве, Кад ... прокисли, смрзли и клонуле главе Научисмо ноћну драж да упознамо. Под облачним сводом натмурене ноћи Згрчени у некој колиби од Сена, Слушајући жубор разиграних вала, Уживасмо немо у глухој самоћи. И пуни сневања и слатких опсена Пловисмо по свету чистих идеала. Деспптовац Виктор Комарецки

ла зе само номисао да Је све то само Фатаморгана... * Ван Тонкен је волео да госте засељује својим богатством. Осветљена вила била је тога дана сва у холандском стилу. Старински намештај масиван и скупоцен, на зидовима слике старих холандских мајстора, на столовима стари холандски норцулан. Ван Тонкен са женом дочекивао је и поздрављао госте поред великих степеница које су водиле у свечану салу. Недалеко од њих стојао је Јуршиц и испитивачки их посматрао. Прнметио је код ван Тонкеиа промену која није ишла у прилог његовим плановима. 'Га промена га је плашила. Није ли впн Тонкен пажљивији према Мели, не гледа ли је неким значајним, нежним гшгледом? Одакле сад та промена? Чудни су стварно путеви љубави, зловољно је размишљао Јуршиц. Он никада није знао шта је то права љубав. Ето и јутрос је имао објашљење са Ђулијетом, италијанском играчицом и еговог позоришта која га. је ставила кред дилему: или да се венча с њом или ће га напустити. А шта ће њему једна Ђулијета? За њега би била агеиа која би га верно волела, једна л«ена као што је Мела. И зашто она воли ваи Тонкена, а не њега, Јуршина? Пред улазом у вилу искупила се маса радозналог света која је посматрала отмене госте и луксузне аутомобиле. Нашло се одмах и обожавалаца који су хтели да искористе прилику <да узлу аутограме од филмских величина. Ван Тоикеи је био позвао преко стотину гостију из филмског света. У елегантном луку зауставио се Ауерсбахов ауто пред порталом. Ауерсбаха су сви познавали, Моиику иико. — Сигурно је из Америке. рече један гимназијалац са нриштићима на лицу. Неколико руку одмах се исиружише за аутограме. Мони поносно нотииса: „За срдачну успомену — Мони Милер". С достојанством једне краљице пела се Моника степеницама покривсним дебелим тепихом. Ауерсбах није могао да се начуди сигурности младе девојке, која се држала као да су јој овакви пријеми свакидашља ствар. Да ли је то она иста Моника од јуче? — Гле, ено твоја партнерка рече Моника кад је угледала Мелу поред ван Тонкена. — Бнвша, рече Ауерсбах. Домаћин их је дочекао најердачниннје. Пошао им је у сусрет и рекао: — Мило ми је, драги Ауерсбаху, што сте дошли. Ауерсбах застаде, ноклони се и рече: — Дозволите да вам претставим своју вереницу: Мони Мнлер. — Ван Тоикен погледа значајно младу девојку, затим јој пол.уби руку. Мела и Ауерсбах у том тренутку измењаше погледе. Мелин поглед је говорио: „Хвала тн што си ме послушао". — Господин Ауерсбах нам је приредио једно изненађење. Да ли сте одавно верени, госпођице Милер? Ауерсбах се умеша у разговор. — Није тако давно. Бар за веренике. Нешто више од пола године, јели Мони? — Да, рече Моника мало збуњена. — Па зар сте могли да то тако дуго држите у тајности? То је право чудо. — Па још нико, ето, сем вас и пе зна за то, рече Мони са чаробним осмејком. — Да ли то треба да остане и даље тајва? (Наставиће се)