Kolo

■51А-&А иОМАР^ИР^!

зепна виши шлтјшгенцшо

Ове ее објаптњава на овоме евету што га мп видимо, другим светом који ми не видимо. .. ако је то било ја сад не знам, тек мени се учнни као да ме неко по имену зовну. И ја се пробудим. Погледам. Баш до самог кревета стајао је један младић. Био је провидан; јер сам кроза н> лепо видео свој орман с књигама, како га је кроз прозор обасјала месечипа... „Устани!" рече ми он. Ја устанем. Био сам лак као перо. Погледам на свој кревет, кад, о чуда, а ја се испрућио на кревету па спавам као — заклан: једва сам могао опазити да ми под котлацем бије дзмар. И таман да заустим да упита.м шта је ово са мном, а онај ће ми 'лладић рећи: „Видиш, оно је твоје тело, а ти си душа његова: оно је оно, што се вечито на теби меаало и обнављало, а ти си опо што је у ономе материјалном телу твоме бнло непроменљиво и што ће вечито остати непроменљиво. „Ама зар ја умро?!" умало што не писнух. „Не бој се; ниси. Имаш ти још дуго да живиш на овоме свету и да лупага ону твоју веселу главу!" рече он о/лешећи се. И ја опет иогледам на моје тело: јест, оно је. Ја, баш истовепш ја. Чело ми се беше нешто намрштило — Бог једини зпа, шта се у тај мах по мојој глави мело ?... И да ли је она знала шта се ово са мном збива?!... „Не брини, ништа не брини: оно се сад налази у стању мртвог сна. И оно ваиста мртвим сном спава и спаваће, док се год ти у њ не вратиш; а сад де, да идемо!... Далеки су наши пути, куд ја мислим да те одведем!... Хоћу да те разуверим о твојој неве»ици — о бесконачности васељеннној и да ти докажем да је она у једно исто време и колевка и гроб безбројннх светова ... Хоћу да те проведем кроз безброј сунаца и сунчаних система; хоћу

Лш&ие- наш- &ел<1Л>е

да те одведем на једа.н давно и давно изумрли свет, који је био у највећој бујности и развићу онда кад се ова ваша земља није ни мислила родити. Свет је тај баснословно далеко од вашег супца, или, боље рећи, од ваше земље. Зато ћемо нћи миого већом брзином, него што је брзииа светлости; јер кад би ишли брзииом свелости, требало би нам десет хиљада годииа даноноћног путовања, па да се до тога света дође, а толико исто т да се вратимо; а ми то морамо све обићи, и уз пут прегледати и друге небеске знаменитости, па се до зоре вратити. Теби то може изгледати мало невероватно, али тако је у ствари. Духовпи свет ие зиа за даљину. Ои је у трену тамо, где замисли... У први мах морамо ићи лакше, наравно, релатнвно лакше. Ићи ћемо у правцу сенке земљине, па ћемо после скренути у лево — од прилике на средокраћи земље и месеца, — одакле ћемо посматрати и ваше сунце и ваш месец и ову лепу пос/ојбину твоју, овај малени чуиић васељеиски, у коме се вози преко океана вечности чнтава милијарда и по -људи!... Одатле ћемо впдетп да и ова ваша земља није ништа друго до једна небесна звезда, онака нста као што је ваша Вечерњача, ваш Марс, ваш Јупитер и Сатурно. .. А сад, де, крепимо се у име Божје!.. * И ми се кретосмо. Ја управо ни сад не знам како ми изађосмо из мог стана, да ли на прозор или на врата. Само сам видео како се испод наших ногу измиче земља. У један мах небо над нама поцршг. То више не беше оно лепо и плавкасто небо посуто треперавнм звездама, већ једна црна, црна као поноћ, небеска пучнна, посута небројеним светлим већим и мањим звездама. „Сад смо изван атмосфере земљине, зато нам ■ је небо тако црно. Звезде, као што видиш, више не трепере, јер им се зраци не ломе кроз вечно тала-

састе слојеве земљине атмосфере," објашњавао ми је ове, за ме непознате, појаве, овај загонетни вођ мој. „А погледај сад!" повика мој вођ. „Сад смо таман на средокраћн измећу Земље и Месеца. Одавде до ваше земље има 162 хнљаде километара, а толико исто до Месеца,... Погледај Месец, шта ти се чини? ... Опажаш ли какву год разлику?" ... „Опажам, како не опажам: миого је већи него што је кад га са земље гледамо. После није ни онако сјајан." „Наравно, јер смо му се за половину отстојања приближили ... Али погледај-дер п вашу земљу, како она сад изгледа!" рече ми он и пружи руку на једпо место на нашем небу. Ја погледам. Нисам могао својим очима веровати. То беше један грдан, таман, једаи видан колут, оцртан на црној пучини небеској. Никад и никад не бих веровао да је то наша земља, да су ту оних пет „части" света Азија, Афрнка, Америка, Аустралија и Европа; да су ту она сиња мора и по њему просута она безбројна острва и архинелази; — да на том тамном колуту има тако силних, тако пространих и тако моћних држава и народа; да су ту на тој, једва видној, плочи земллној — Париз, Лондон, Беч, Берлии, Петроград, Пекинг, Чикаго, Њу-Јорк, Сиднеј, Калкута и многи други богати и велелеппи градови, што су посејани по непрегледпом шару земаљском; да на оном мрком лопару живи једна милијарда и но људи. „Е, сад пазп!... Сад ћемо изићи из земљине сенке. Ићи ћемо лагано, да би боље носматрали помаљање вашег Суица", рече ми вођ мој. И одиста, не постоја мало, а иза онога мрког колута, и то с једне стране, поче да игра чудновата, сад црвенкаста, сад љубичаста, а сад блештећебела светлост. С те стране перваз земљин преливао се у стотину разних боја, док одједанпут иза њега стадоше избијати некакви, сад мањи, сад већи, светли букови. Неки од њих су допирали до половине неба. На овој страни обод земљин као да беше оперважеи неком, као крв црвеном, траком, иза које су на свб стране избијали фосфорасто светли млазеви, чији су се врхови повијали час на једну, час на другу страну. Каквих ту није било слика и облика!... Неки су личили на горостасне Јасцветане лале, други опет на цвергасте асалосне врбе, трећи на повијен шевар и ситу, а неки на растресита пламена повесма ... „Ето, то су," рече ми вођ мој, „тако зване сунчапе протуберанце, његове ерупције, огњени вали вечнто узбурканога пламеног океана на вашем Сунцу. То су они исти појави, што су их ваши астрономи толико пута посматрали приликом тоталног сунчевог помрачења... 0, да ти је знати како су страховити ти сунчеви огњени вали, ти његови пламени букови и ерупције! Опи често достижу висину на нреко 300.000 километара, а то је скоро за четвртииу сунчевога иречника, или на 26 пречника ваше Земље.. Него ми ћемо имати прилику да све то изближе посматрамо. На путу нам је једно сунце веома сличпо вашем Сунцу, слично н по својој величини и по броју својих планета... А сад пази!" повика он И, док би човек оком тренуо, оиих ватрених млазева и оне црне Земљине илоче неста а на дебу се нађе једно сунце и два огромна месеца. Боже, ја келичанствен ли је то био призор!... Око нас се свела једна као угљен црна небесна планисфера, посута безбројним звездама које само светлуцају а не трепере; а међу љима светле, иеком

мртвачком светлошћу, трн велика не* бесна светила!... „А, како ти се чини?... Ни налив на оно небо, што га ви, било даљу, било поћу са своје земље гледате!... А то је оно исто небо, то су оне исте звезде и звездана јата, то је оно исто ваше Сунце и ваш Месец — само што им се сад прндружила и ваша Земља!... Ено погледај је, погледај!.., Види како су се иа њој лепо оцртала њена мора и њени контипенти!" поЕим, мој вођ гласом, као да је и сам ганут овим величанственим призором небесиим. Мени није иикако у главу ишло да је ово оно псто пебо, што сам га пелога свога века гледао са наше Земље. После, и то ми је било чудно што по небу светле три велика небесна светила — једно сунце и два огромна месеца — па ми се опет чннпло да нијв дап већ ноћ... И таман ја у тој мисли а мој ће вођ рећи: „То је сасвим проста ствар. Овде нема ни ваше Земље, ии њене атмосфере, те да од себе одбијају суичану еветлост. Овде се сунчани зраци, као и зраци оба месеца, губе у овој пеизмерној празнини васељенииој. Рефлек. са њихова ни с које страце, стога се теби и чини, да смо код сва три небесна светила окружени неком, теби досле иепознатом, ноћном тмииом." * Даље, ја се још никако нисам могао разабрати: где је север, а где југ; где је исток, а где -запад?. После бејах еаевим изгубио рачун: шта је горе, а шта Ј(оле? ... На то се мој вођ осмехну, па ће ми рећи: „У васељени нема ни шта је горе, пи шта је доле; у васељени се не зна ни за исток, ни за аапад, ни за север, ни за југ. Те сте појмове ви створили ради вашег оријштисања на Земљи вашој, али тога, као што рекох, у ва.сељени нема. Ми бисмо овде моглн стајати хиљаду година, па не бисмо приметили да се и једна звезда помакла са свога места: једва ако би се у 25 хиљада година опазило, да су поједина сазвежђа у неколико иамеиила свој са.дашњи облик. Па и само ваше Сунце не би се за хиљаду и више година ни помакло с овога места, на коме се сад налази, док се вама, на вашој Земља, чини, да се оио овако јутро на истоку рађа, а увече на заИаду залази * Око овога црнога понора небесиог на јужном небу има пуио лепих звезданих јата, али је међу н>има и најлепше и најсветлнје јато Јужнога Крста. Оио што је нашим северним морнарима наша Поларна Звезда, то је Јужни Крст оиима на јужној ноловнии наше Земље. Њега ено између Центаура и лађе Арга., који се такође одликују лепим и сјаним звездама првс и друге величине. Лепа су звездаиа јата на јужној хемисфери и Олтар, Пауп и Ждрали. Али ми је једна зсвезда пала у очи са својом веома живом светлошћу, што је преливала из љубнчаете и у з>елеик.асту светлост. „Знаш лп која је то звезда?" упитаће ме одједном мој вођ. „А откуд бих ја анао која је, кад је сад ирви иут у животу своме видим", „То је АлФа у Центауру: то је управо двогубо сунце. Опо је најближе ва. шем Сунцу: оно је његов, тако рећи, каии-комшија. Па штак да тп је нешто, знатн, како је оно баоиословно удаљено од ваше Земље и од вашег Сунца!... Оно је две стоише седамдесет и пет хиљада иута даље од вашег Суица него ваша Земља, а то је иа скругло десет трилиуна миља или четрдесет трилиуна вилометара, док је ваша Земља, као што анаш, удаљена од вашег Сунца само 37 милиуна миља или 148 милиупа километара. Светлост, као што ти је познато, пређе у једној оекунди 300.060 километара простора: и њој би требало да путује. и дању и воћу, четири године и четири месеца, па да са ове лепе звезде стигне до вас. — Него ти ипак не можеш појмити каква је то баснословиа удаљеност: да ти то претставим у мало разумљивијем примеру. Једаи ваш бр. зи железиички воз, који прелази 60. километара у сату, требао би да путује, и дању и ноћу, седамдесет и пет милиуна годииа, иа да стигие на ваше Судцс!... А кад би се каква етрахо-

'Једне сеоске вратнице на Дивчибарама код Ваљева. (Фо10 . инж- Р- ОЈефановић)