Kolo

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ СТРЛШНЕ БОЛЕСТИ

„ ... БоЛеот с& шуњала полагано од вуће до куће, од земље до земље. Харала је у Немачкој, Францутаој, Енглеској, Шпапијн, а напослетку је захватила северне земље; допрла је шта више до Исланда. А што је било најстрашније, куга је поступала врло ћудљиво: често је штедела читаве крајеве, прескакала поједине куће, нестајала изненада, да би се после година опет појављивала несмаљеном жестином... Смртност је била огромна. У Берну је на пример, за време епидемије куге, умирало по шесдесет особа дневно; две трећине оксфордских ђака поумирало је од куге. Према прорачуну умрло је У Европи око двадесет и пет милиона особа од „дрне смрти", те су тадашљи људи били уверенп да је лакше пребројатп преживеле, неголи оне који су поумирали од куге ..." ( Тако пише историја о страшпој епидемији куге која је захватила Европу лоловином четрнаестог века. Лепра тажође једна страшна болест — није никада тако харала само благодарећи чињеници да иако прилепчива, и.ема прилепчивост није толика, колика је других заразних болести. МеђУтим и лепра је, пре много векова, била болест од које је човечанство дрхтало. Данас, опасност од ље, благодарећи општпм хнгијенским и културним приликама, много је мања, бар у културним земљама Европе. На ипак и дапас у многим земљама постоји приличан број болесника од лепре. Због тога је вест, коју су ових дана новине допеле да је један научник 'утврдпо да се кукољем она преноси, могла све да обрадује, јер даје наде да ће се, можда ускоро, моћи лепра коначно да избрише из списка страшних болести које су мориле. човечанство. * Порекло лепре (код нас се она још зове и губа илп проказа у староетовенском) обавијено је велом незнања. ГГрема једном египатском панирусу, могло би се мислити. да је она била лозната још у 14 веку пре Христа. Међутим тачним проучавањем података које папирус даје, утврдило се да опис болести не личи на лепру. Према томе данас се сматра да је тај податак врло несигуран. Исто тако дуго се веровало да извесни описи болести у Св. Писму указују на то да је у то време лепра била позната као болест. На жалост критнчкб проучавање и тих података довело је дотле да се посумња и у тај опнс. Истина Хипократ, неколико векова пре Христа, помиње лепру, само се, према његовом опису, може пре закључити да је била у питању нека кожна болест (може бити она која је у медицини позната

под именом псоријазе) а _не права лепра. Према томе у историји медицине данас се сматра да се не може са сигурношћу да каже када ее лепра појавила као болест. Врло је вероватно да се она јавила прво у Азији и то у Индији или Кини и да је она одатле, преко Егппта, доспела у Европу. Према томе Египат би био не ностојбина, него само улазна врата ове страшне болести. Први историски сигуран опис ове болести учинио је римски књижевшш Титус Лукрецијус Карус (99—55 пре Христа). Међутим први стручни, медицински опис лепре даје чувени римски лекар Целзус (53 пре до 7 после Христа). Он каже да је лепра непозната код Римљана, али да постоји код Грка. Сигурно је да је већ у II веку после Христа епидемија лепре захватила Ломбардију, Шпанију, Француску и Немачку. Пет стотина година доцније постоје у Европи многе лепрозерије у којима су губавци издвојеии од осталог света. Ови податци, дапас у историји медицине сигурно утврђени, јасно говоре против претпоставке, у коју се дуги низ година апсолутно веровало, да су Крсташи донели лепру у Европу. Врло је вероватно да су онп допринели да се она рашири у све европске крајеве, али она је већ у Европи постојада и пре. њиховог повратка. Тако док је лепра била дуго непозната болест у Енглеској она се и та.мо јавља крајем десетог века а затим, благсдарећи повратку Крсташа, и у Данској, Шведској, Норвешкој, па и на Исланду. Током четрнаестог века епидемија је у Европи на врхунцу. Затим постепеио опада да у XVII веку скоро потпуно нестане као опасност, бар у културним земљама нарочито Западне и Средње Европе. * Интересантно је и у историјн медицине много дискутовано питање који је био разлог да се епидемија ленре током векова толико прошири, а шта је опет био разлог да она постепеио изумре. Прво се помишљало на то да је она током векова, код света, путем наслеђа, створнла прнродан и урођени имупитет (отпорност). Међутим у то је тешко веровати када се зна да се болест ширила током неколико векова, док је такорећи нестала у току само сто година. Затим се помишља-, лс па побољшање општнх културних као и хигије.нских нрилика у то време у Европи. Али се и то ие може примити као објашњење пошто лепра нестаје много доцннје од доба у коме су се опште културне и хигијенске прилике у Европи знатно поправиле.

Лвпотв нашв звмљв

Према томе у питању ширења и изумирања епидемије лепре у Европи, ностоји нешто непознато. Данас се сигурно зна да губу изазива бацил, сличан бацилу туберкулозе. Њега је први открио норвешки ботаничар и лекар Герхард Ханзен (1841—1912) и то 1871 год., а то своје откриће саопштио је он годину дана доцније у Лекарском друштву у Кристијанији (данас Ослу). Тек 1879 год. немачки лекар Најсер га је тачно описао и изложио све његове карактеристике. Али иако се данас зна да лепру изазива сцецифичан бацил, не зна се како се он преноси. Може се лепра пренети са оболелог на здравог, али таква врста заразе врло је тешка. Данас се сматра да ако је могућност заразе код малих богиња (које су врло заразне!) 100%, онда је она код ту-

Улаз у Горњачку клисуџи

(Снимак; Српч:а државва пропаганда)

Једап лепрозпи из XV-ог века беркулозе 10—15%, а код лепре само 6—8%. Према томе није искључено да постоји неки посредник у зарази између оболелог и здравог. Да ли је то кукољ, као што су пре неки дан новине јавиле, или је то нешто друго, даља проучавања ће показати. * Грађење лепрозерија у које су губавци смештавани, пошто је претходно над њима очитано опело у цркви, није била толико мера предострожности, а још мање свесно издвајање болесних да се не би зараза пренела на здраве, јер у то време није се ни слутила могућност да нека заразна клица, која може бити пренета са болесног на здравог, изазива болест — колико инстинктиван страх и гађење од унакаженог болесника. Доцније су лепрозерије ствараие из милосрђа. Прва лепрозерија створена је у шестом веку после Христа. У XIII веку већ свака већа варош — изваи градских зидова — има своју леирозерију. Сматра се да је у то време било око 19.000 лепрозерија у Европи. * Још је једио занимљиво и значајно питање у вези са лепром. То је: да ли је лепра постојала у Америци пре њеног открића? Чувени научник Вирхов је мислио да је на неким стат.уетама од глине, открио зпаке лепре. Та своја опажања саопштио је на Међународном конгресу против лепре, одржаном 1897 год. у Берлину. /Доцније се то доказало као погрешно. За доказ да је лепра постојала у Америци и пре доласка ЕвОопљаиа, требало је да говори и ова. чињеница: Коизалес Ксименез, који је освојио Колумбију, разболео с.е од лепре и у Колумбији умро 1570 год. Историским испитивањем доказано је да је КсиМенез из Колумбије путовао у Шпаиију где се заразио лепром и сифилисом и да се прво болест испољила (познато је да треба дуже време док се ледра .сасвим испољи!) тек кад се ои поново вратио у Колумбију. Према томе он .се заразиа у Шпанији, а не у Америци. Ови и други податци говоре у прилог' претпоставке да су Европљани донели ле-

пру у Америку. Истина, они су за тај поклон добили други, не мање вредан: сифилис. * Ирема нашим историским податцима лепра се појавила на Балкану већ у IX веку. У једном статуту града Дубровпика из 1272 год. предвиђено је да губавци живе изван вароши „поред њених источних врата". У то доба гуоавци су имали свог поглавара, који је водио надзор над њима и вероватно у име њихово општио са спољним светом. Према неким податцима губавци из Дубровника нису били строго држани изван града. Живећи доста слободно, они су улазили и у варош. Међутим 1413 год. би одлучепо да се истерају „губавци који су се у великом броју намножили". Врло је вероватно да Је заиста у Дубровнику у то време било доста губаваца, јер се у хроници спомиње, да је 1430 год. било одлучено да се сагради нарочити дом у Конављу, поред цркве Св. Петра, а недалеко од Плочица. Интересаптио је да су ие само Веће него и грађани поступали са нарочитнм обзпрнма према губавцнма. Тако је држава ноклањала земљиште и зидала домове за ленрозне, док су грађани, после смрти, остављали њима знатпе суме. Год 1444 Живко Милиновић је оставио 500 перпера да се купи кућа за г.убавце. Из заоставштине Ђурковићеве добили су губавцн 1447 год. такође кућу. Тачан број губаваца који је живео у Дубровнику тешко је одредити. Међутнм з]1а се да је 1410 год. било око 20 лепрозиих; у септембру 1413 год. бпло их је 4 а 1472 год. било их је 17. Од тада их је вероватно било све мање јер их историски спнсн из XVI века све мање спомињу. У Србији је такође било губаваца. Спомиње се да је Немања њима, чинио дарове. Стеван Урош је из милосрђа губавце окупљао око свог двора. Урош 111 је у околини ДеЧана подпгао нарочито склониште за губавце. Према Константину филозофу, десиот Стеван Лазаревић је био нарочито „милостив" према губавцима. „И када се то дознаде, многи придођоше у Србију из Бугарске и других крајева". Али, то би у толикој мери да су их напослетку морали протерати. . У скорије време лепра се такође спомиње у нашим крајевима. Год. 1888, 1699., 1900 било је случајева у околипи ТЗаљева, Ужица, Крагујевца и у Крајини. Сматра се да је 1904 год. било у Србији око 50—ео губаваца. У Босни је био још већи број,- јер их је те године било око двестотине губаваца. * Још и данас у нојединим земљама у Европи има мањи или већи број оболелих од лепре. НаЈвихие их је у ' Грчкој, Румунији, Русији, Турској 11 Шпанији. Али и ту проценат оболелих не износи више од О^/оо свнх болесника. У појединим земл,ама као у Данској, Холандији и Белгнјн уопште нема губаваца. Највећн број оболелнх од леире налази се у Иидији. Према званичним статистикама сматра се да у тој земљи има око 100.000—120.000 губаваца. Али и ти бројеви нису, тач1Ш нрво због сигурпе статистичке грешке а затим што је лаке облике лепре, иарочито у почетку, врло тешко одредити. Ипдуси, због својих верскнх и других обичаја, крију се од власти, тако да је сигурно да је број оболелих још много већи. Осим у Ипдији, приличан је број губаваца и у другим деловима Азије, за-тнм у поједнним покрајинама Африке и нарочито у северним крајевима Јужие Амсрпке. Л р .С. Главни уредник Мића Димитријевић ★ Уредник Бошко Токин * За фотографије Алексаидар Симић Цртач Ђорђе Лобачев зЈс Уредништво' Поенкареова ул. бр. 31. Телефон 25-010 Власиик и иолавач Сриско издавачко нредузеће Л. Д. Јован Тановић зјс Администрацида Дечаиека 31 Веоград. Тел. 24-001—10 штамна „Штамиарија Београд" А. Д. Дечанска 31. Тромесечна претплата 58.— дин.