Kolo

11

Но посао чека. Морам на Нови Зеч лаид. Седамдесетпети дан поручисмо водича-лоца. На палуби све је спремне. Крећемо у 11 часова. У подне потсећа нас лоц у реетораиу „ГСмш" гдс смо славили растанак да треЛ! да пођемо. Пуичом од рума олаишавам« себи растанак. Полагало

Усправљам се на лактове. Преда^ мном седи „Коко" и нева. Њене бадемасте очи блистају у мраку. Цвеће 'Г&хитија, тиаре, <5ели се у њеној бујној коси. Кожа јој угасита. Као каФа, пише мој путовођ'. И кад се осмехне блистају јој зуби. Као дирке на клавиру. ..

Иако сам пробдео скоро целу ноћ, не осећам ни иајмањи умор кад је иза ћудљивих планинских врхова на острво засјало сунце. Мотор је опет забректао и једрилица је нолако пришла малом отвору на рифу. Појавио се мали чамац са жутом заетавом. Карантин! „Бон жур, месје". Француски колонијални лекар у коректиој тронској униформи. Показујемо своје хартије. Отиже п бело обојени чамац са лоцом. М.јли француски лоц прелмзи иа палубу једрилице да иас проведе кроз риф. Лакпм покретима руке показује нам правац пута. Захв&та нлс високп талас и заједно са њим улетимо из запенушеног мора у тиху, смарагиозелену лагуну. То је дакле Паните! Палме. Д упчлк кеј. Мале беле једрилице везгле ужетима.уз кеј. Пребадују нам даеку на палубу. Излазим иа конио. Дуж улице на кеју једнослратде, дрвене куће с енглеским. кннескпм и јаианским, н&тписима. Отмене . лнмузцне норед старих. високлх Фордових кола. Прснуни омнибуси Јуре амо-тамо кроз масу ш,1рено одовсиих људн свих раеа, Камепа. зграда на плажп: хотел „Стјуарт". Зграда, поште је од дрвета. гувернерова резиденција са мермерним стубовмма и рестора1Н . „Квнн" ол дрвета. Изгледа. једини ресторан нм Тахитију. Не. нпје. Постојц још „ЈТафајет". четрнаест километара ван вароЈни. И „ЈТиопел" з& урођенике. рече ми бели сопственик радње у којој сам купио хартнју. Охлађен. скоро разочаран вратио сам се на брод. Стварно мрља. Јужно-

Пиеац овог воло завимљивог члаика — специјално ваииеавог за „Коло" » илуетровалог цртежима еамог аутора — Хаис - Гиитео ВсшаЈвд крстарко је једоилипом пред сам рат по цслом Тихом океану. Тако је посетио и Тахити. чувено лепо ронантично и живониено острво. Ту се. евојим очима могао тверити да романтика и чар далекнх оетрва још нису ишчезли и да још не припадају прошлоети . ..

|1 апите Је нрашњава провип1| цнјска варошица, у којој вн9911 ше нема урођеника. Ту жнве белцн, Кинезн и евакојаки мелези: полубели, полужути и полусмеђп. Само је остао оквир природе. Папите, главна варош Тахитија и Океаннје, мрља Јужпога мора..."

"СМЛ№

крећемо на брод. Прате нас сви наши прнјатељи. Мадам Одије, која нас је поапала на сиоју плантажу вацнле, Жапета, која нам је приредила прав-у тахитмску * вечеру, муде" Корјз^ који нас евОЈОМ јахтом испратио до рпфа, и све драге девојке: Кокр, Мнро. Та-. пета, Турнза. Кнки и Р §ј >и. "На растанку нам при ду:ин као да смо добнли богнње. Лепе девојке пам машу: — До виђе.ња! Полагано се одваја. лађа од кеја Око врата ми виси иеколико мирисних венаца „таире", Сечемо лагуну дуЖ кеја. Сви људи нам машу. Стотнне белих марамица. Висок талас иодиже нашу лађу. Риф грми, сав заиенушбн, с обе страпе брода, Скинуо сам венце н бацно их у таласе. 1-Соко ми је рекла: „Старо веровање каасе: ако цвеће не иотоне. вратићеш се још ј 'едном." Моји венци плнвају и ја се радујем! Мотор је заћутао, лоц се скпнуо и ми дижемо јед!>а. У тишнни која је завладала сви мнслимо на „малу мрљу Јужнога мора" Кажу: мелези, пијанетво, болести, морнари с бојпих бродова покварили су Јузкно море. Но чари Тахитија остају!

Другога дана решисмо: „Остајемо недељу дана!" Недељу дана доцније дол.:,зимо до уверења да то није доста. Остајемо још четрнаест дана. Још четрнаест дана.? А остали смо два н по месеца. Седамдесет и пет дана! То је та тахитанека болест. Чов?к не може да се бдвоји од острва, Седамдесет и пет дана лсивели смо очарани острвом и људима на њему. Шта нас је задржало? Плаве ноћи, кад смо седели на кеју елушајућн грмљ&вИну 1 са рпфа, шум ветра н тиху песму гптара? Лутање по зеленим гајевима палмн или сунцем обасјаним за сребрним, хладним взворпма поред њих? Рибхтов па рибе чаробнпх боја са. урођеничкнм ковл.има, кад смо били одевенн само у „парео", урођеннчку кецељу око бонова? Или тахитански пунч од рума, иаркотички мирис ивећа или расиупггене ноћи кад је наш седокоси машиниста играо се једпом Тахитанком „хулахулу"? „Тахитанска болест" ухватила је иас као и многе друге пре нас. Стефенсон, Дарвин. .. сви су они подлегли чарима острва. Морнари се нарочпто заљубљују у то острво. И ми смо се били заљубили.

т. мова. Пишем писма, дневник и вечерам у мллом киоску на жалу. Мени је кинески. — Остајемо три дана. решисмо једногласно. Можда су мања острва интересантшуа и леиша.

Затворио сам књигу и скинуо наочаре нротив сунца. Непријатно је прочитати пошто сам 110 дана пловио једрнлицом нреко Пацифика, „Прашња-

Спустило се вече. Као тамна завеса спустила се нОћ на острво и море. Седим на палуби и уживам у лаком, свежем повепрцу који дува с мора. Лагуна лако светлуца као тамни бнсер. На кеју светлуцају старомодии канделабри на гас. Тихо занљускује море бокове лађе. У грмљу на обали иевају хиљаде цврчака Мирпс тропскога цвећа опија. И тада човека споиадне „тахитанска болест". Осети наједном потребу да мора. на коино. Пролазим лаганим кораком кејом. Нека виеока, смеђа Девојка ме поздравља: — Бон еоар, мсје! И смеје се. Полави еа мном и узима пред кућом неколпко нлетрпих покриваач и јгЛтука. И пева тихим, мало грубим гласом старинске песме свога острва. Лежим ли стварно под старим хлебним дрветом. кроз чије чв -рпато грање тренере мииони звезда? Лали то стварно грми риф? Не сањ.м лн ја т&ј дивни мирис цвећа са Тахцтија,

ва провиициЈСка варошица... А колико сам се био радовао плавим брдима, лепим смеђим л 3 удима, воћу и новрћу које тако дуго нисам окусио. Ка 1 тамо а дисац вели: „нека мрља". Нећ од раног јутра видимо острво Тахкти које је изронило из мора. Мили плави брежуљак вири из запенушсног мора. Прнмпчемо му се брзо, јер су нам једра пуна ветра који поет јано дува. Нолагано расте брежуљак и;з воде. Око подне внднмо већ цео плашшски венац и пред вече, иошто смо се цело по подне испоматали помоћним мотором, пред нама се указује цела панорама тамноплавнх, стрмих планииа. Пред вече мотор се утпшао и ноћ смо ировели под једрима. пред белпм запенушеннм рифом. . Стојим поред ограде- на палуби и удншсм иосле дугог времена поново мири сц,1ажп/ зем.ге, мирис безбројног бнл.а и цнсћа. Не могу да спавам. ТиXI! м шкрћпом љуља се једрнлнца пред тамн -,1 '-н.туетом Тахитпја. Равномериим муклп« удариима удара море о риФ. !! иод брегова у даљинн блистају мала црвеиа еветла као да се такмиче Са милијардам азвеада тронског иеба.

Поточе бистри. како те. волим! Знаш ли да љџбав ти си ми сва? Твој всчни шимор срећа је моја; Другови — твоје камење с дна. Пвхрље бистре. теците сама! Песма је ваша најлепши пој. Зиате ли. кипи. о да ли знате, Да песма ваша жнвот је мој? 0, нскада са.ч. поточе хучни, 0 дивној срећи снсв'о и ја. Б.чдићпост ковах. ко осмех мпц, Лзубав — о, да ли Свет такву зна?

Пустих ли жеља! Падајте суие! Поточе. видиги дубљи си сад. П буди срећан. јер бићеги вечан К'о што су вечни мој бол и јад

Шу.ии и слутаз кајтежи уздах. Истину моју бо.чну ти зиај: Да л' има тгже. о да ли има. Мсвољен проћи кроз живот тај?

Поточе бистрн, како те волим! Знаш лн да љубав ти си ми сва? Твој вечни шумџр. срећа је моја; Другови — гвоје каџење с Д на . мплан васкчн