Kolo

6

9оцт 04 6УКЕ ПоП-МЈ1А1ЕНоВЕ

(3)

Јуеуф Паша ее тргао... Не!... Не Дина ми н Алаха ми!... Од Приарен, од Митровиду и Вучитрн, па одотде ка далеко — узвикиуо је Јусуф — Дом ти ее елави... Твоји седам гагаа, еедам Падишахових низама што ти га иожлони прво Алах па Шемса, твоја добриња и убавиња, алем камен су у чаму чалну ти... Како сунце греју кад у свет ускоче ... А Алта, најубава од зајубава твоја јединица, у срце је на сви коленовнћи, Аге и Пашићи, а, ажо је воља Алахова ваља екоро евадбу да нравимо..., окренуо је мудро Јусуф паша разговор, јер је на челу Валијином опазио испод ока две модре жиле, које су одскочиле и подрхтавале му на слепоочницама — и стави обе руке на груди, сагао се и учинио „темена"... Валија се занихао иа „спђадту" на коме су заваљени на јастуцима еедели један нрема другоме, додирнуо челом о аемљу те учииио и сам темена, па локлонивши се казао: Шућур, Јусуф пашо... Уста су ти Алахов извор из кога тече мелем, болнога да лечи ... 'А моје ерце болно је, и нема на кога да кажем — смрачио се одједном Риза Валија и уздахнуо дубоко. Јусуф је раширио зенице, ударио ее во колену и узвикнуо: — Казуј!

... Брата немам, а достови нријатељи... зпајеш!... Алах зар испрати тебе да ми лакне... да ми помогнеш. — Казуј... Узвекнуо је опет Јусуф сав у ватри и подскочио са седишта. — Алта ми је цвет на срце; цвет на жнвот мој... Родила ми се кад ми је Шемса Хавум иапунила шеснаест година и кад мн је била блага и мила како крв у срце!... А Алта ... потече ми како „ђенетски" мирис кроз кућу осамнаје године... За тај „атар" не доведо више жену у мој арем — очи и душа беху ми сити... зајецао је одједанпут Рнза Валија. — Алах!... Алах!... узвшшуо је Јусуф па сео и опет узвикнуо: — Казуј шта има!... Лек да тражимо! — Алга мп болује, казао је Риза мукло... обрашчићн ву пожутеше, крије очи од мепе и од браћу; ћеф нема. Не тече мн песма како до скоро кроз кућу, а удадбу кој да ву спомеие? — Велики мерак неки има, казао је Јусуф ужагрених очију, ће исиратим моју малецку Ајша Ануму да гу иснита... — Не казује, јекнуо је Риза... Ти знајеш с колко муке испрати ги лани за вољу на Шемсу ханум у Вранско, да се извидн сае старе другачке и сас сестру Фатну Ханум, што пред тој удаде за Рушнд бего, мојега побратима

а од туд како доћоше моја кућа вроплака. — Да иеје 1аур?!... Сикнуо је Јуеуф паша и тргао пиштољ из појаеа; — тој ако је утепајП ... Риза се заљуљао на месту, заклопио лице у крило и нризнао: — Не могу ... татко сам ... Напољу на четнри мпнарета разлегла се песма муезина. Пријатељи су се прострли по земљи и у-зели вечерњу молитву, затнм се подигли са сирџадета мамурии као после тешке пијанке, и раставиди се ћутећи. као да је гром ударио између њих. * Алтанин живот је пропевао иесмом. Родила је Николи своме четирн сипа и две ћерке .. И све кроз весеље у домаћинској н угдедној кући свога свекра Стојана Србнниа -који знаје „лезет на живот", те дарује снаху богатнм даровима, ка.д год му је у кући заплакало детенце. Славио се мали „кравај" и велики „кравај" ... „Треће вечер", кад суђенице долазе те играју „оро" и нроричу судбину, — „ксме", и лије се вино и пе.сма, говоре се благе „лакрдије" да се суђеиице тамо : у мраку умилостиве и прес.уде'.срећу детенцету које мирно онава у повоју. На широм отвореиу порту стизале су жене из комшилука и родбина, чнрани, иомећарн и доносили прво ма-

Лелоте наше земље

Једап дивап пре. део С »6ије: Тутан код По $ог Пазара. (СвЈшак: ииж. Д»аг. Марковић)

ле иовојнице у чистин белим „бошчалуцима" увијене сахане са татлијама и баклавом, а поеле се повијали под тешким бакарним „еиинјама" на глави, пуним масних и укусних јела, пита и гибаница и дарова за „принову" — улазиле су жене кроз густу засаћеву башту Стојана Србинца, испод тешког и лпсаног осмаилуха нред кућом... Долазиле јој сеетре и ааове а најмилија и рођена дилбер Отојанка. И купиле се око Алтаие која је лежала па поетељн као велнки размприсани цкет и смејала се у срећн. Долазише јој а.пуме што се онако тешко огрешшпе о н>у, јер је часна жепа и домаћица и мајка голема . А на с-вако крштење окупљао ее уз софру сав град н далеко преко зидова разлегала се песма јер је Стојан сват на „Ђаур Тому" те му се гледа кроз прсте — а Алтана одлежала п устлла, дворп госте, целнва попа и дарује редом све старије госте черчелн кошуљама ... А годипе пролазе. ЈЈНајмилије, ирво Алтавпно чедо Томче, расте .. Алтана еавија руке око н.ега, гизда га и облавд као иекад себе и крнје га, да га младе акуме са докеада ле гледају млого н да га ие урекну својнм дивним и чежљивим очима... Тома јо| је иајмилије чедо. Опа се никад вије пнтала зптито, алн ;е осећала, разумевала негде у иотг-веетн, да је ои везује за слатку прош.лост, за иеповратну младост и први и крптки „еевдах" љенога срца н »оглу и брау љену удадбу. А Тома огаљ жив . . Избиле га меке науснице, сиага му крта н ломна као иекада у његове мајке.. Гори кар прође кроз сокаке, • па. прошуште поред њега младе аиумнце У свиленим димијама... Горн кад отиде у госте код Ђаур Томе деде свога, те се тамо скупљају младе жеие и девојке на „лав" и ссдење ... Гори кад ■ отидие у Бању у гоете својој тетки Дилбег Стојаики, те га она гос-ти по иедељу дана и призива младе циганке, да му ударају у деф и даире, песме да му певају те да се врати у град раздраган и „на ђеФ" — алн не бегенише још ни једну девојку... Још се „галп" мајки на екугу и на недра, само ноћу отваРа пенџере да му мирис улазн у собу док месечина греје и кло.поће камене. чесме у сокаку. Тада, кад се нико иије надао дошла издалека да ее извнди са градским анумама, својом сестром и Алтаиом ... Шемса хаиума, а са њоме лепотшха Алта, што јој лице трепери као мало супце кад скине Фереџу. — Бела ц таићла као замбак... И учрујао се цео град, кад је једве вечери „Фајтои" угонуо у блато и нраганиу и окружен гавазима стнгао иред Рапигд бегов конак. Алтаиа је прва да види кјучук Шемсу н њену једииицу што је одлмш у евојо чистој и тонлој младоетп враџбииама и молитвама од Б.ога шшолии нрве боре па лнцу Шш и хаиуме... Пале с-у једна другој око врата и зајецале као еестре. Ханум ... Хаиум, клвцала је срећпа Алтапа; — колко године 'лрбђоше' и прилазида Алти, дизала је рукнма У внс, лаку и танану и љубнла јој крунве н зачуђене очн.. Кзм... јагње моје... очи моје!... кликтала је Алтаиа свом енагом п очарањем пекадаипшх дана и свога здравог матерннетва и иритезала малу анумицу на своја још круина п једра недра у јелеку... док су Нијорије хаиума, која није још нвшта нзгубала од евоје царске лОпђте, млада Фатча се4 стра Шемсе бејовнце и остале хлпуме пљескале у руке в клицале задовол.1т| и не сањајући велику и слатку тајну коју су Алтана н Шемга ханума носиле у своме с.рцу. (Наставнће се)