Kolo

Тако, аа сада, каже наука. Али колике се ствари у свету још не могу објаснити научним путем. И питање је хоће ли то моћи икада да буде.. . ДР. Н.

Истоџис&е^АУ&анекаоте

СРЕМЧЕВА ЉУБАВ Једно вече друштво код „Дарданела" прнмети како је Отеван Сремац нешто замишљен и расејан, па да уопште не прати разговор. Навалише сви на њега и он им се повери. У, Нишу га је волела нека лепа девојка из богате трговачке куће, али п.еии родитељи не хтедоше да је даду за професора, већ је удаше силом за неког богатот ћифту. Сада је љегова некадашња симпатија остала удовида, па он мора да оде да види свог „анђела". После неколико дана појави се Стева опет увече у друштву. Повикаше сви— Но, како твој апђео? Оће ли да буде шта? — Море вакав анђео?! — разочарано ће Сремац. — Нашао сам само позамашну бркату удовицу! И више о њој није говорио. Али зато је тај догађај персифлира,о у аутобиографској причи „Идејал" где се неком професору, фнлологу, исто деша< ва што и њему. СРЕМЧЕВА ОСТАВШТИНА Сремац је врло радо одлазио у кавану с глумцима и глумицама, па би седељке нотрајале до зоре. Наравно, било је сваки пут врло весело, али и скупо за џеп. Брзо би отишли и Сремчева плата и хонорари. Неки . пријатељ покуша да га посаветује: — Море, Стево, носле смрти баш ништа нећеш оставити! — П-а онда ми ншнта и не треба! рече Сремац. — Довољно је да оставим нешто од свога имена! КО ЈЕ ТАЈ АДАМОВ Књижевник Стеван Јефтић издао збирку сатиричних песама, у којима је на незгодан начии напао низ наших одличних песника и књижевни-: ка. У „Бранковом колу", под потпи-; сом Адамова, Јефтић -је оштро нападнут, оспорен му је не само песинчки дар већ и изнесено да из његових стихова избија неки „кужан задах". Љут као рис отпутовао је Јефтић да се лично разрачуна с тим Адамовим. По изласку из воза срео је свог старог познаника професора Пају Марковића, који га задржа на вечери и преноћишту. За вечером је Јефтић говорио пред домаћином и његовим оцем само о Адамову, те га грдио на пасја кола. Ујутру, за време дОручка, Јефтић је чекајући Пају случајио бацио поглед на хрпу писама које је донео писмоноша. Погледа адресу: „Бранковом колу" Паји Марковићу Адамову... Јефтић се просто скамеиио. — А зар се ваш господин зове Адамсв? — унитао је служавку, надајући се да ће му она одговорити са „не". — Оиростите господнне, али се наш господин и тажо презивају! Јефтић је оставио доручак недирнут и као без душе одјурио на станицу. Паја Марковић Адамов се, међутим, слатко насмејао и рекао: —• Ми уредпици на све морамо бити снремни. Ипак је меии лакше било читаво вече слушати грдн.е у својој кући, него њему читати оиаку крптику у моме листу!

Главни уредник Мића Димитријевић (на путуј Зам.еник: Уредник Бошко Токин * За фотографије Алексаидар Симић ^ Цртач Ђорђе Лобачев (на путу) Уредништво Поонкарерва ул. бр. 31. ТеЈхеФон •25-010 ★ ВЈ1асник; и издавач Срџско издавачкр предузеће А. Д. Јован Тановић ★ Адјмин истр аци ј а Дечанска 3* Београд. -Тел. 24-001—10. Штампа „Штампарија Београд" а. Д. Дечанека б1. Тромесечна претплата 58.— дин.

Нов начин бележења елентричних промена у мозгу

о сада је у медицини испитан рад приличиог броја органа. Тако се зна да се у плућима врши размена гасова; у јетри се дога}>ају комиликовани хемиски процеси Ј |ретварап.а појединих сложених матер-ија у простије тако да их организам може да искористи; у бубрезима се излучује течност и још иеки непотребни саставпи делови наше исхрапе. Све су то хемиски или физико-хемиски продеси већ прилично проучени. Па не вамо то иего је у последње време исЈштан и механизам рада мншића, а ире свега најважнијег мишића у надпем организму — срца. Приликом сваког скупљања мпшића јг њему настају извесне електричне Шромене које се вопољавају нарочнтом врстом струје, тзв. акционом струјом. Исто се то догађа и са срцем. По себи $е разуме да је за медицину врло важ-

за појачање ове изванредно мале струје која долази из мозга (сл. 3). Напослетку трећи апарат (сл. 4) бележи кривуљу можданог рада. Кад човек лежи мирно, у потпуном телесном и душевном миру, онда апарат, назван сцилограф (онај који бележи осцилације, тј. трептаје), бележи извесне трептаје и то од 8 до 12 трептаја у секунди (А на сл. 5). То су тзв. „алфа таласи" који се добивају када мозак не „ради", када не мисли, када се одмара. За време сна, осцилограф бележи увек „алфа таласе", што дока-

науку о душевним болестима тзв. психијатрију. Стручњаци који врше ове огледе надају се да ће једног дана успети да помоћу електричне струје која долази из мозга, прорачунају колику духовну енергију један мозак може да д4. Ослањајући се на факат да мозак сжара извесне електричне трептаје, неки психолози покушали су да докажу да се телепатија (пренос мисли с једне особе на другу) оснива на овом електричном феномену. У ту сврху бечки професор Рорахер ставио је се-

Сл. 1 »о знати како ради срчани мишић, 1много важније внати него ли како функционжшу остали мишићи. У ту .сврху саграђен је нарочити апарат, |навван електрокардиограф, помоћу кога се може бележпти ажциона струја крца. Из промена у кривуљи (сл. 1) Може лекар да закључи какве се проМене догађају у срчаном мишићу. ПоМоћу такве кривуље, тзв. електрокардиограма, може се видети постоји 1ии нравилан ритам срчаних откуцаја, да ли је у питању обољење срчаног мишића или обољење крвних судова цоји исхрањују срце. У најновије доба доказано је да и козак одаје извесну електричну струЈу. То је струја изванредно малог ин(гензитета, јер износи само двадесет до јстотог милионитог дела једног волта.

Сл. 3 Помоћу нарочитог апарата испитује се 9ва струја кој произлази из човечијег Мозга. Особа којој се испигује „рад" мозга, лежи у једном нарочито конСТРуисаном гвозденом сандуку који се Може да затвори са свих страна. На главу јој се ставе електричне електроде (сл. 2). Уз сандук налази се апарат

Сл. 2

зуЈе да у том тренутку мозак се стварно не напреже, али је то такође и доказ да наш централни нервни систем и за време одмарања ипак ради, јер ствара електричну струју, другим речима одаје извесну енергију. Ако се на човева који мирно лежи и не мисли нжшта — уколико је то могућно, тј. не мисли дубоко — пусти да делује нвр. светлост, онда ће тај надражај већ да изазове промену у електричној струји коју мозак одаје и у место сигних и правилних трептаја, настаће још ситнија и неправилнија трептања од двадесет до две стотине трептаЈ'а у секунди, тзв. „бета-таласи" (В на сл. 5). Овакви исти таласи понављају се и онда када се особи, која се иопитује, стави у задатаж макакво духовно напрезање, када јој се напр. одреди да рачуна. Интересантно је да особе, које се баве интелектуалним радом, одају скоро увек „бета-таласе" из мозга. Другим речима њихов мозак увек ради. Код ових особа, које много и често мисле, само ретко настаје одмарање мозга, и тада се појављују „алфа-таласи". Код других пак, ма колико да се духовно напрежу, често наступају паузе са „алфа-таласима". Ова чињеница објашн.ава се тако што су „бета-таласи" веровагно израз не само интензивниЈ'ег духовног напрезања нашег централног нервног система, него и резултат повећане хемиске активности у мозгу. После јачег утрошка енергије („бета-таласи"), наступа фаза обнављања и релативног одмарања („алфа-талаеи"). Нажалост за сада се из облика „бетаталаса" не може закључити какав је облик духовног рада био у питању, јер разиа психичка напрезања дају исту врсту „бета-таласа". Међутим изгледа да опитн ноказују да се облик кривуље мења код душевних болесника, нпр. код оних кој'и болују од прогресивне парализе или ,од епилепсије. Јасно је од коликог то значаја може бити за.

би електроде на гдаву и онда пустио наизменичну струју од 5.000—10.000 трептаја. При томе је имао само субјективни осећај нелагодности. Када би у мозгу постојао орган или органи који би реаговали на електрични надражај, као што би то био случај код тзв. особа погодних за телепатију, онда би он морао одговорити на ову релативно ја-

ку струју , стварањем или изазивањем телепатски изазватих мнсли. Али, то није случај. Према томе професор Рорахер закључује да се не може прет■ поставпти да слаба електрична струја која постаје у мбзгу може да изазове постанак, тзв. телепатским путем, извесних мисли у мозгу другог човека.