Kolo

15

ПУК7

ДОМ&лУсиим осшрвима

Снажни морски талаои запеиушено ударају о сомотско-зелеиу обалу јужнога Балија. Улаз у луку Беноа је узан. Тажо узан да наш мали моторни чамад муком пробија себи пут између бамбусове гуштаре. Кад је сидро пало, жуто-дрвено сунце је већ било ниско на хоризонту. — Тамо је село, рече нам морнар са Балија који нас је довео у залив. Између палма виде се ниске колибице

дом принцу чудовиште кукаста кљуна. Кружи око љега и одводи га. Он, као опчаран полази за чудовиштем. Гледаоци су одушевљени. Напетост која је завладала прекинуло је бурно одобраваље. Људи као да су се пробудили из неке хипнозе. То је „тангон", света игра на острву Балн. Пошао сам са морнаром његовој кући. Ту сам почашћен једним кокоо вим орахом и сладуњавом ракијом од

порена трбуха. Једпа жена, вичу&^ пала је на земљу. Бесомучно }урпо је: човек даљ«. Са свих страна лети зај њим камење. — Амок! Амок! Одјекну пуцањ. Полудели човек саплете се и паде'.Мртав је. Метак га је погодио у главу. Дуго не могу да доћем себи. Дрхтим од узбуђења. Осетим туђу руку на ра-< мену. I — Све је опет „сенанг", господин«), : каже ми морнар са осмејком. Дакле„ и поред мртваца може бити човек ,,се« наиг"! Последње вече на острву. Пливам далеко у море са лепом ЛвГ< Лагуна је мирна као црно стакло. Воч да је топла, тамна и бистра. Само на^ ша телеса се беласају. У мраку, ио-) ред мене, блистају бадемасте очи в дивпи зуби. Ли се смеје. Пре мене је испливала на обалу, на'ч брала беле цветове хибискуса којим се! брише тело од морске воде. Њепе ме мале руке трљају. Осећам се свеже и нријатно. Гледа* јући љупку, брончану статуу пред со« бом, по први пут, још дво.умећи се* лзговарам први пут: „Сенанг". Ли климну главом. Следећег јутра смо непловили из за-. лива. Опет нас води исти морнар. Куће, колибе и храмови Беноа пролазе поред нас. Лепа Ли стоји на обалд н маше нам великом палмовом граном. Данима смо на мору. Сурабаја. Саобраћај, аутомобили, ресторани, теговачке куће. Један телеграм ме зове у Батавију,Хватам дневпи екслрес којим белцн Ј >етко путују. Страшпа сиарнна у загушљцвом ва:гону. Кроз полуотворен прозор јелвај се осећа дах ветрића. Ноге су ми изу< једане од москита. Купе је пун мува.Кроз прозор се осећа гар и дим локомотиве. Треба тако путовати четрнаест часова. Врућина је тако страшиа Д.а; сам скоро заборавио чаробну реч ,.се-: нанг". Но у вече, кад је сунце залажло, ушла је једна жена у мо! купе.И док воз јурп посматрам њену витку, љупку прилику. Па нежној руци блиста златна наруквица. Лако наслоњена стоји на прозору* Благи свеже ветрић милује јој лепе* витке руке које је са уживаљем пру^ жила, скоро као играчица. — Сенанг?, питам је. Са осмејком климну главом. Да, сада 31нам шта зпачи „с№анг"ј Само не могу да је протумачим! Крај

пиринча. Пријатно расположен пошао сам на лађу. — Игра је била „сенанг", рече морнар кад смо се враћали. То је највеће признање које је могао да ода игри. Дакле, бивол који до врата лежи у блату док му на глави птице кљуцају муве, ужива „сенанг". И играчи, лепи, витки људи, који играју до изнемоглости старински плес, н онн су „сенанг". Чудно значење има та реч на Малајским острвима! Следећег вечера пошао сам да гледам „кауан-кулит", урођеничку игру сенка. На чистнни некупило се много гледалаца. На улазу у храм разапета је нровндна кожа, осветљена с друге стране са неколико уљаних светиљкп. Човек који цублици дочаравд хиљаде слнка помоћу тамних силуета рс.ечених из тврде коже, седи на нискдм столићу између светиЛжи и „нлатна". Он нстовремено • нодражава разНе гласове људи, жена, деце и животиња које приказује. Своје речи појачава истовремено ударцима у добош. Удара маљићем причвршећним на ножни палац. Паузе испуњава бучни „гамелан"оркестар. Публика је одушевљена. „Сенанг", шапућу раздрагани гледаоци. Исто тако је за њих „сенанг" и кад им влада да један дан слободан да гледају борбе петлова. Имао сам прилике да видим и ту свечаност. Месецима хране се најбољи и најлепши певци у кавезима. Ту се храие, гаје, негују, масирају и припремају за борбу. Штипањем за кресту и заушке држе се у раздраженом стању. И кад дође дан борбе дело село чучи на врелом сунцу, у кругу, око „арене", на којој ће се борбе одржати. Режисер, бело нашминкани човек, везује петловима оштре ножеве на леву ногу. Падају опкладе. — Форинту на великот смеђег! — Пола форинта на белог без рвпа! Са супротних страна пуштају се петлови у „ринг". Борбепи излазе на „а_рену", мере један другога и гребу нестрпљиво земљу. Подрхтавају од узбуђења неколико тренутака накострешена перја. Одједном, брзо као муља, налети бели на смеђега. Овај се сагну и ударац промаши. За трен ока полети перје. Жути песак натопљен је црвеним мрљама. Клупче прашине и перја! Гледаоци у узбуђењу вичу. Вику прекида грлени крик белога петла који је на издисају. Као пијан он тетура „рингом" и пада од изнемоглостн посечен оштрпм ножем. — Смеђи добија! Омеђи добија! Отсечена нога белога петла пада у средпну ринга;. Она прииада победнику. Победник још стоји V кругу. Гордо диже глашу и цокушава победоносно да кукурекне. Али нема гласа. Танак млаз крви цури му из нолуотвореног кљуна. — „Сенанг"! шапуће у одушевљењу неки човек поред мене. Ти доброћудни, благи људи зову „сенанг" и уживање у крвавој игри и борби! Доцније, на пазару у Клунгкунгу и Сингараџи гледао сам исто тако игранЈу, игру сенкама п борбу петлова. Гледаоци су седели на столица.ма паробродске лини|в за које се плаћало педесет цента. Свечаност је приредило то исто паробродско другптво. Али тамо нико није у одушевљењу прошапутао: „сенанг". Разочаран вратио сам се у Беноа, у „своје" село. Било је подне и сунце је жарко пекло. На крају села је стражара из које је иагло истрчао стражар и почео штапом Да лупа у једно издубљено

и кућице, а међу њима чудне грађевине храмова. Ваздух је спаран. Пун тешког мириса устајале воде и тропскога цвећа. •— Данас је у селу итранка. У малом, узаном чамцу кренули смо у село да видимо „тангон", игре смеђих урођеника. У сумраку цролазимо сеоским улидама, између високих, поткресаних живих ограда иза којих тајанствено штрче тамне силуете кровова и торњеви кућа и храмова. Пред кућом „кауле", сеоског поглавице, на чистинн сакупило се цело село. Ту је на првом месту „гамелан-оркестар". Огромпи гонг који држе четири човека уметпички је израђен. Музнка почиње. Металне чињеле треште а мукло одјекује гонг. Ваздух је испуњен бучном музиком. Светлост буктиња трепери на металу инструменаТа и на озбиллим лидима итрача. Наједном мувика стаде. У старинским ношњама, зелеиог и црвеног нозлаћеног броката, излазе на сцену играчи. На Балију играју само мушкарци. Један старији са дугом кссом претставља принцезу која жели да освоји припда, а лепи младић игра

робињу. Полагано, у ритму са музиком развија се игра. Све живље и живље све док принц који седи на престолу не освоји чари принцезине. „Гамелан" удара заглушан фннале. Припц и принцеза глуме љубав. Музика одједном, сасвпм неочекивано. умукну. Играчи застадоше као окамењени. Необичну тишину прекиде нељудскн глас једне алатно-зелене птичије маске, која се играјући појавила на улазу у кућу. Аветињски шушка и лепрша перје на њој. Језиво искежен, избуљених очију, приблшкава се мла-

дрво. Зачуше се уплашепи поклпда: — Амок! Амок! Амок је врста лудачког беспила. С пеном на устима, бесно машући ножем улицом је јурио неки човек. Бик на кога је наишао срушио се рас-