Kolo

6

РоМДН 04, ВУКЕ ПоП-МЛАДЕНоВЕ

(51 — Ха... ха... ха... засмејал се други Вджаутин и спустио руке на пиштоЈве заденуте у појасу... Хубава ои, |песмопојка ои, чуја сам, лакрдије •наш да збориш... Ама мужа твојега ие тражимо... Младога Србинда ми издај — Исмаил бег и Рушид бег при Јгебе ни испратише. Стојанкине су очи оинуле. Она се •агледала у Арнауте иа преко њих на Отворена врата у ноћ и стала у својој ламетној глави да се присећа, да то Рушид и Исмаил бег хоће Ђаур То!ми и брату јој да помогну и да ТоМу склоне док сејмени ишчезну, и овмехнула се и пустила слободно своЈу притегнуту кошул,у на грудима. — Тој ое Рушид бег и Исмаил бег Иашалише с вашу младос и испратише ве блеким ноћ у бању, на тефеVич да ви проће... 'Гома у мене неје, бкините се у избу погледајте кроз куЈ »у, прођите кроз двор и тражите. Арнаути се нису мицалн с места. &>ихове раширене зенице клизиле су Ио њеној разузуреној снази још тоИлој из постеље, и по раскопчаној кошуљи на грудима испод које су влеснула њена крупна и бела недра. Стојанка је ухватила тај поглед, Иасмејала се грохотом и додалаИ врните се... Изба ми је пуна с виИо, каца са сирење, мутваци сас брашно и месо, останите гости да ми бидИете, млада оам... муж ми кротаж... И®ајим си при њега што искам... Вли белким не верујете ми? — и хитро им Принела троножне столичице, ударила иогом у земљу и викнула: — Стојане, искачај... Вино дај, огап> Ложи баницу да месим... Бог ни ноћас мили гостп испрати... и још хитрије скинула са зида мале даире окићене талирима ударила у њих беСно и запевала: Висока гора крај пема... Хубава мо1са греј нема... Сејмепи носедали на столичице и капљескали рукама.

А ва то време јеадила су долином Мораве три коњаника. Без сна, без одмора и предаха, између два верна га»аза Риза беовог и Рашид беовог, јаХао је Тома... И што се више удаљаиао од свога мркога града са каменим еокачићима и ретким и накривљеним %ењерима у ноћи, од свога дома и мај!чиних недара, од Рушидове башче, елатких ноћи и зелених шимшира под којима је миловао рукама и целивао •уваврелим уснама најлепше чедо под небом, млада рана му је крвавила на ејрцу све више ... , Четврти дан екренули су са равница Ш >ема иланинама. Очи су им биле ва•рвављене, жиле на рукама набрекле,

косе мокре... Котт.и оу им фрчали и бацали нене око себе ... Под планинама су сјахали, привезали коње за дебеле и високе букве, савили се и ушли у писку кућицу сакривену у грању мало впше пута, учинили селам младом Арбанасу коме је са накривљеног феса падала тешка кићанка нпз раме и седео не мичући се уз огњиште са пушком преко крила и казали му: — Овој ђаурче ти је аманет од Рушид бега и Исмаил бега од Врањско... Ноћас имаш да га препратиш у Србију... За његову главу и младос ти есап ће даваш. — Арно, казао је мирно Арбанас и није се подигао, само је показао руком младићу место у дну кућице. завукао руку у појас и бацио му оданде на руке своју дуванску кутију ... Тома је прихватио кутију, зачућен 8а овакво гостопримство, срушио се сжоро на зем. љу и покрио лице рукама. Гавази су нахранили коње, изваднли из бисага хлеба те се мало прихватили и прострли се као мртви на земљу ... Али нису заснали, слушалл су још дуго кажо кричу уплашене улејке 'дубоко у шуми, шушти папрат н млади Србинац прелази с Арнаутином границу.

Брзо је дошла војна о којој се говорило много годииа. Битка се завршавала пред градом. На бојишту леже приљубљени један уз другог низам, потпоручпик, Мемед, Риза валијин првенац. Уз њега Тома Орбинац Ђаур Томин унук и Алтанин првенац. Војока која је била тучепа и повлачила се у нереду прохујала је поред њих и оставила их, али су хитро наишли болничари и потоварили их на носила једног поред другог. Без свести, незнајући Мехмед је ишао све ближе у наручје својој мајци, Тома није осетио кад је прошао Рашку, кроз своје винограде и „Асан баир" кроз њиве у смрзнутом снегу, па друмом ка Ристовцу одакле се видела његова кућа са доксатом између топола... Два рањеника, освестпла су се далеко одатле у мрачној мемљивој болпици око које је све било мирно и где није допирао рат. Први се освестио Мехмед, загледао се радоанало у заклопљене очи ђаурове и сетио се да су у часу кад су бацили пушке и полетели обоје да се ухвате 8а гуше пали прошишани једним куршумом. Сада кад су били далеко од ратишта, њему би жао младости и снаге рањенога ђаура... Он ое нагао над њим и питао га пежно и другарски: — Ђаур, тешка ли ти је рана? — Боли ... уздахнуо је Тома и отво. рио очи. — Од град још далеко ли смо?

— Град су узели ваши ... Заминули смо га одамно ... Ти си пао у ропство. Мла.дић је јекнуо и подигао се тешко на руке. — Не кидај се, кад ое дигаемо ће те водим на Косово, умој"конак да робујеш ... Имам сестру Алту и шест брата ... Мајка ми је Шемса Риза бејовица ... Зна ваш град... Бегенише све што је ђаурско. Млади се Србин осмехну срећно, устурио се на постељи и занео се опет.

Снег веје и ветар тресе куле на Риза валијином конаку .. Гракћу гаврани под тешким сивим небом ... Мртво и мирпо лезке равнипе и далеке планнпе штрче ћутљиво у сиво зимско небо ... Али је у одајама Риза бејовим топло. Мехмедова рана заздрављује. Ус-коро после његова доласка стигла су здрава и два млађа брата Осман и Алија.-О изгубљеном рату у кући се не говори да се не позледи рана на Риза валијином срцу. Младићи се радују животу у својим одајама после снежних дана проведених у борбама, Ханум Алта не тужи више ... Срећна и зарумењена њена мала устанца гучу и певају по цео дан песму кроз пространу кућу.. Од што бидна „себап"? — Нико се не сећа ... Само мајка Шемси ханума пада сваке ноћи ничице пред постељом и узима метаније... Моли се ја. дна мајка јер наду и крај свему види само у Фанатичној молитви што је овако вече шаље Алаху да он помогне и размрси све, чему она не види крај... Јер зна да је живот њеној јединици донео собом из далека млади заробљеник који иде кроз кућу јак и поносит као да није роб. него господар. Његово тамно жуто око све је лепше и топлије... Осећа то и разуме мудра ханума али добро ша да ђаур пе би остао ту. нити вером преврнуо Алтанин син, а да Алта са њим бега није имала где, далеко је пут до границе, а страшан и силал био би гњев Јусуф Али паше коме се Алта пред долазак ђауров обрекла, „ама му венчање не дава", слабачка је још... Али јој долази његова родбина и стижу Алти од њега богати дарови.

Алта се топи у милини од оиога дана кад је силно ударио ввекир на њихову капију и црни Хуса слуга младих бејовића погрчао да отвори али се још брже вратио и кликшуо те је сва кућа одјекнула: — Иде јунак Мехмед беј, и води роба... Две верне слушкиње Мерсие и АриФа јављају јој сваку ноћ, да су валија и Шемси ханума и Мехмед и Осман

беј са браћом поспали одавно ... Прате као сенке Алту кроз мрачни и дугачки ходншс до Томине собе ... Тамо она пада на његово крило, грли његова млада и снажна плећа, упија се у њега сва ... до издисаја ... док он милује руком њена млада недра и љуби јој без предаха уоне, лице, рамена и бели врат а ветар дува у пенџере... цвили гранато и голо дрвеће... негде далеко курјачица вавија и приаива свога мужјака који је залутао кроз снежне и недогледне равнине. У зору попадале од сна и умора робиње ое дижу са пода где су провеле иоћ чекајући Алту, увијене у фереџе ћутљиве као привиђења и повеле срећну девојку до њених врата а после у евојим постељама које им је Шемса ханума наместила у Алтиној соби да чувају њен мали морски бисер, девојке су заборављале на сан и умор и стевале своја млада тела на душеку и кликтале: — Ђул анм измоли у Алаха и на нае да испрати „ксмет" — мерак да имамо кажо ти. — Ће се молим на Мехмед беја и Осма/н. беја задиркивала их се сањиво Алта, поеле вреле љубавне ноћи и завлачила руку испод јастука те извла. чила отуда сјајне минђуше, гривне и свилене јелечиће спремљене да обрадује младе робиље те да им се мили живот и да их награди за њихову верност. У ... ух ... у ... ух ... ух . стресале се девојке у постељи ... што збориш ђул ханум?! и кикотале се на глас, а сутра дан китиле своје руке и груди сјајним накптима добивеним од Алте ханум на бакшиш, пролазиле задовољне и гиздаве кроз кућу и увијале се око младих господара Та.ко у милини и нсобузданом севдаху проживело је Алтино срце кроз зи. му и рано пролеће које је грунуло одједанпут кроз земљу и небо кроз шуме ... и нроцветало на све стра.не. Тада је дошао глас да је стигао Ферман из Стамбула да се варобљенипи врћају дома.. Арифа је прислушкивала на вратима Риза бејовим који је тај глас донео из чаршије и потрчала да каже. — Алто ханум ... вшшула је престрављено — ефенди Тома на пут ће иде... више да се не врие не од цара има Ферман ... Сг, чучнула сам уз врата и чу ефенди валија збори .. Алта је само раширила своје срећне велене очи, ваљуљала се и пала у јастуке без гласа, а кад их је отворила опет, угледала је над собом Шемса хануму бацила јој руке око врата и завапила: — Нене ... нене ... бдал> нене, куде ћу? (Наставиће се)

ЖЕНЕ СУ ИПАК НАШЕ (Наставак са 5-те стране) Овега ми је већ доста. Сад ћу се бар •а навек опростити несносног јарма, који сам читаве две године носио. — Али ти ево овом прпликом нај<ввечаније изјављујем, да је ово био Иоследњи јарам. Неће ниједној више тспети да ме залуди. Све су ми мрске, Ие могу више очима да их гледам. — Не внам шта да ти речем, — ре*ох ја слежући раменима. Морам прво втвар до краја испитати, пре него што би коначну одлуку донео. — Шта имам да испитујем? — прехиде ме он и поново плану. — Она је била код страног човека У стану. И то касно у вече. Шта је она тамо раДила и зашто је ишла — не тиче ме се. Ја сам јој вабранио сваки разговор са тим леиотаном. Она то не да наје одржала, него је без зазора ишла њему у стан. — Била је са његовом вереницом и пријатељицом, не зпагм ни сам шта

му је, — блажио сам га ја али без успеха. — Ма с ким, да је била, главно је да је била. А ко ми стоји добар, да му није можда и сама одлазила? — Али молим те, драги Блажо, прежидох га ја, како можеш сада тако што претпостављати? Та ти си ми увек говорио да опа само тебе воли. Сам си ми говорио. — Све је то узалуд, — побијао ме је он. Све је то њено претварање. Кажем ти, од данас, не верујем више ни једној, па да ми срце на длапу покаже. Запамти што ти кажем! И онда, када пузи нред тобом као црв, када, се увија око тебе и нлаче и куне ти се свим на свету, да не може живети без тебе, не веруј јој. Не веруј жени док се миче! Видех да му не вреди данас ништа говорити, те се почех спремати да идем кући. Он ме је ћутке задржавао и није дао да устанем, него је надаље давао одушке своме огорчењу и срџби. — Не треба ми више па очи. говорио је он, сад већ мирно и сталоже-

но. То је моја најчвршћа одлука. Знаш да сам се спремао да отпутујем. Чим доведем све своје ствари у ред отпутоваћу. Нећу се вратити догод је сасвим не заборавим. Знам да ће покушати да се правда, али јој то неће поћи за руком. Избегаваћу да се и састанем с њом. То је најбољи лек. Зар није тако? — Ви/:ећемо, — одговорих му, јер сам био чврсто убеђен да неће отпутовати. Било је већ касно, када сам се опростио с њиме. Нисам више ни покушавао да га умпрујем, пошто сам знао, да је најбоље у таквим моментима пустити га да се изјада и тек касније моћи ће разумно и хладно да суди. ' Сутра-дан сам морао да отпутујем на неколико дана послом. Када сам се опраштао од њега, он ме загрли и рече: — Бог зпа да ли ћемо се скоро видети, јер ја мислим најдаље сутра или прекосутра да отпутујем, По себи се разуме да ми је обећао

да ће ми писати, али сам му морао обећати да нећу ни у једном свом писму споменути њено име. Четвртог дана сам се вратио с пута и одмах похитао своме другу. Разуме се био сам чврсто уверен да ћу га наћи код куће. Нисам се преварно. Затекао сам га да свира на внолини и пева: „По градини месечина сија мека, Ту ме Деса у присенку сада чека.:." Застао сам и слушао. Пред њим је стајала велика кита цвећа. Још увек ме није опазио. Али чим ме спази, мало се збуни. Лака румен указа му се Л'а лицу. Затим нагло остави внолину, притрча ми, снажно ме загрлиши рече: — Дра.ги пријатељу! Нисам отиутовао и нећу отпутовати. Ти си имао право. Затим показујући руком на цвеће и смејући се срећно додаде— Помирили смо се. Ти си добро рекао!