Kolo
3А ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ
//)а лешу племићку Анђелију била је пала велика туга. Тута је била тако велижа, да је она ве»овала да је нећ« моћи поднеИ. ,Ја морам овог јада да се •слободим, јер хоћу да живим, говорила је себи и питала је вве људе воји су је окруживалн, зико да нађе излаза. Једна Јој је врачара рекла да тражи Т шуми биљку која има то ввојотво да анај *о је наће вабора.ии свакн јад и тугу.
аресајђивао мла.де јелже и борове. Анђелији се та наредба није много допадала јер није >ој ншсада лиг.о наређивао никакав посао; алн другог ивлааа није имала. Месецима је копала јаме и садила јелже и борове где јој је патуљак наређивао. У почетку посао јод је био досадап, али кад је видела како младо дрвеће почиње да напредује, она је радала са вадовољством и било јој је жао што ће морати да се растане
— А где се налази та шума? — Моја лепа племићко, одговорила јој је старида, то је врло далеко а- пут тежак. Мора да се иде у шуму која почин.е тамо где је ћаво рекао лаку ноћ, а нрестаје онде где је свет закуцан даскама. Ова биљ ха расте усред ове шуме. А двота сталио. Племићка се замислила и решила је да ипак крене. Пландовала је много дана и 8алааила све дубље у густу пгуму. Била је већ уморна и миглила је да никада неће доћи до циља. И баш кад је мислила да се врати, нред њом се створио мали патуљак који је весело иоздравио. Вио је обучен сав у зелено и радосно је сжакутао око ње. Она му је иопричала шта је натерало на тако далек пут. Патуљак је пажљиво саслушао, а затим јој је рекао да ће је о® одвести до диља, а.ди треба да му помогне. Он је
са малим другом. Кад је поеао био готое, патуљак је повео далеко у шуму где су јелже имале дуге браде исто као и он. Уоред тих јелкн била је једпа кућица, крај које је еедела једна старица. Она је била исто тако стара као четинарска стабла, а коса јој је била сасвпм седа. — То је мајка свих биљака, она ће ти помоћи, рекао је патуљак и нестао. — Дошла си у добар час, МоЈе су очи тако слабе, да не видик више да ткам. Зима двла8и, а ја немам топлог огртача. Исткај ми платно, а ја ћу те вато одвести сасвим близу биљке ваборавности. Племићки то није било млого право, али шта је могла да ради? Са дубоким уздасима села је ва разбој и почела да ради оиако како јој је старида сбјаонила. У почетку је посао ишао полако, јер су ]ој руке
-Хип«
бил« невеште, али восле је тучила добро да тка ж за три месеца је евршила цео иосао. Као је требала да кренв, н >ој је чак било жао да остави етариду саму. — Испратићу те до овог места, где се поток слива нреко отене. Ту ћеш наћи последњет водића, он ће те упутитл где треба. Кад је стигла до тог места, наишла је на једног великог жапца, који је ту чекао испред потока. Кад је епазио, он је тако. радосно важрекетао, да је то одјекнуло у свим сребрнпм потоцима који су се ожоло иалавили. — Долаетш као поручеиа, ре као јој је. Замисли, наша вила иопустила је лапчић од перли. При паду се нит прекииула и све перле су попадале у поток. И сада треба да их шжупим. Деведесет и девет црвених пер. лн! Помогни ми и ја ћу те одвести код биљке заробавности. И Анћелија је невеоело почела да ради. Сва.ки каменчић у потоку морала је да погледа и скалсу верлу засебно да однеое на обалу. И сав тај пажљив посао не би био довољан да јој није успело да наговори рака да јој номогне. И тажо уз помоћ ража она је за три месеца скупила све перде за вилу. Жабац је био пресрећан. — Тако, а сада идемо за биљжу заборавак. — Катау биљ^ку? — питала Је племићка. — Зар више не анаш због чега си овамо дошла? Анђелнда је дуго мислила и сггварно није могла да се сеги
:■.
ШШШтШШШ
Ко је јачи? Да ли јарић или овчица?
(Онимак: Б. Ф. АЈ
никакве биљке више. Жабац се толико смејао, да му се стомадс тресао. Онда је повео племићку до руба шуме и режао јој ове речи, којих се она још и данас сећа и свакоме прича: — Сад можеш да идеш кући. И ако те неко буде упитао где расте биљка заборавак, не мораш да га шаљеш чак донде где је ћаво рекао лаку ноћ. Кажи да се она може свуда наћи где има, поштена посла. И он не мора више ништа да тражи него да се лати тога посла. То 1>екао и несталб га. Племићка је отидпла кући весела и задовољна, јер никада није осетила тугу у животу, пошто је знала како ће да је излечи. Кт Воја хоће псшто псто да се „нења"
Изгубљену читанку, Наш'о врабац мали, Па како је брб.шв Стаде да се хвали:
— „Купио сам књигу, Гле, како је лепа. Вићу врсдап ђак, Јес тако ми> рспа. Кад научим ово, Не треба ми еише. Купићу тад новипе, Да читам шта пише. —"
Ал ствар кдиу врабац Гешит пије зџао: Како ли би читанку Понети могао? Још кад група деце, Прсд њиме се јави, И1 та је с књигом мого, Већ је кљуцну и — остави. Око плана његовог, Не би било муке, Кад би место крила, Оп имао руке. Радмила Ђорђевић Шетња кроз лавнринт
Лавиринт пи!е баш тако замршен. Два су отвора. Покушајтс да. улазећи на Једаи. изићете на други.
Кљуп свој свуд за^ада. Баш је чудна птица. 0 јелу се само стара, Црви су му посластица. Ућеш ли у шуму само, Та свуда се увек чује. Ко шта ради, он вечито На дрвећу кору кљује. Ко врабац је тажо мали, Само брбљив ко он није. У селнце он не спада, А у дупљи гнездо вије. Р Ђ.
I
\ЈНАУ\\ЛХ\Л П
12. ^СИ. 10ЛИМ
_Л
0 ,оЕ>Ри1>.,,