Kolo

Ох ветре, како си плах! На својим лаким крилима Носиш младости дах. А својом лудом игром Уливаш немиран страх. Ох ветре, ти који си видео лашњаке. релене Кршне планине и потоке малене Рени, ах, да ли си та видео И да ли си му ветре рекао Да срце и сад болно плаче Ох, дувај, дувај све јаче и јаче. И рбориш болне успомене Ох ветре, носи и саму мене, И не дај срцу да и даље вене Јер све је прошло, и све успомене Некад толико драге сад су само сенЏђ МИРА РИСТИЋ > Ујни У ОФЛАГУ VI Ц

Да сам славуј нтица ма-ла на да имам крила, да одлетим у Оснабрик да те видим жива. Да те видим мили ујко да те видим тада, да ме прође чежњива моја жеља млада. Да вам свнма иоздрав ношљем од нремиле мајке наше, миле наше Отаџбине мајке дичне Орбадије. Али еада кад то немам задовол>на бићу тиме, да ти један поздрав пошљем преко сјајне месечине. Да« си жив и здрав нам ујко мили ујко добро наше, да те оиет жива виде срца наша, очи наше. А сада од срца кличем ја: „Живела заробљена браћа сва". Младеповац 0Ј1ГА ПЕТРОВИЋ ученица IV рарреда гимна.чиј*

Заробљенину СВЕТИСЛАВУ В. САВИЋУ бр. 1583, Офлаг VI Ц

Две године дана, И трећа настала, Од како сам, Ујко, С тобом се растала. Отишо си, Ујко, Преко тамних гора Па сад немам више С тобом рарговора. Често пута мислим На гитару твоју Да си овде, Ујко, Да одсвираш коју. Али, раг ће дати Бог Ускоро да прође На и ти ћеш Ујко мој Кући да нам дођеш. Ми те драги Ујко Скупа поздрављамо Мама, тата, Цаја, Мица, Вера, Каја, Тетка, Миле, Дара А највише твоја, Л>убимица Мара. Лозница, новембра 1943 г. МАРИЈА КРАСАВЧИЋ уч. IV раз. гимн. №

Офлаг. VI С — 3072.

Драги Ђорђе, Цемернога дана, кад у ропство паде, ^Доживех трраје и велике јаде ... По дану, по ноћи, по плаветној $ори, Срце ми $а тобом у пламену гори .. в } Али кад се сетим на растанку рећи: 9 ,Ти ћеш бити моја!" — то ми ране лечи. } Љубав ми је твоја утеха и нада У љубави бајној и лакше се страда. 11 та љубав, мислим, ирбледити неће Јер је она и&вор — ирвор наше среће Та искрена љубав подлога је трајна: Крупише пам живот као зве$да сјајна.. Чекаћу те, Ћорђе, предана и верна И моја }е љубав к теби неицмерна, Чекаћу те, веруј, ма ме грирла туга: У твом бићу видим сапутника — друга... Тај осећај љубав твоја ми двостручи: Ко искрено воли — тог љубав не мучи 9 Особито љубав таквог дичног момка .. • Твоја, твоја, теби предана ИЛОНКА Чешња Ноћи, како си красна и како те љубим! У теби моји снови се роје. Хтео бих поћи, онима, $а којим толико жудим. Ноћи л рвердана, пуна снова, како те љубим! 11 ека месец твој понесе ову душу моју иреко непорнатих лланина, долина, река ... Осећам да све одише само чежњом. Осећам да ме иза страшних жица отац мој чека . Ноћи, пек месец носи моју душу тамо. Осећам да све одише само чежњом: небо, и $емља, и поспала цвећа. Ноћи, сусрет наш биће срећа ... СТЕВАН ЋИПРОВИЋ, ученик Прве државне трговачке а<калемизе Младост (посвета другу у раробљеништву)

Небо је ниско и сиво, тужно и плачно. Ојесењен ва$дух измаглицом дише п равија тамом све више и више црну, родну &емљу и сеоце моје. Залазим све дубље у недра мрака-океана и губим иј вида све, све! Около мене свуда је тама. Одорго се чује само грактај врана и заглушна писка ралуталих ждрала. О, Воже, где сам, куда сам зашо, кроз ову смешу, мука, патње, рала, кроз ове драче и мрак-океана? Младости дивна дај ми снагу души да мутпки ирдрци кроз ова беспућа; век трепти и куља крор све жиле моје лрађедовска крв ми јуначка и врућа. М ладости дивна дај и њему снаге да ово издржи. Нека га прате моје мисли благе на еваком кораку тамо у туђини. Сутони се. . . Сунце лагано гасне; склна му тихо нестаје моћ, и сивеж сурог дана нечујпо тоне. У г з ветра песму и рвиждуке гласпе иечујно, тихо, навире ноћ. М. М. ПЕТКОВИЋ гимназијалац

Ох, ветре...

Веренину

Посвећено једном ратном заробљенику

еприметно се прикрада тама иза плавих прозорских окана и испуњава све више кутове одаје. Ватра се одавно угасила у пећи; тек кад сам почела да осећам хладноћу како продире кроз пукотину испод прозора сетила сам се да треба да ставим које дрво; сад је доцкан. Напољу ми тамновлажан зид затвара видик; изнад њега стрше голе гране чвораве крушке над бунаром у суседном дворишту, Кроз гране светли непрозирно плаво сиво небо. Три звезде жмиркају слабим сјајем кроз сутон. На улици се чује граја деце; у соби ремети тишину само равномерно куцање часовника н,а зиду. Промиче време невидљиво и нечујно иза прозорских окана, ^дноси део по део живота, младости, дана. На столу лежи гомила сивих књига, прашњавих табака хартије искрзаних крајева. Извукла сам их са дна ормана, са мирисом буђи, и сад тражим у њима — не знам ни сама шта. Можда нешто што ће унети промену, живост и једноликост дана. Ко зна зашто успомене оживе само у сутон, кад прође дан, светлост и сјај и заморен дух потражи одмора. Тад му прилазе са свих углова, из давно заборављених слика и нечитких редова тзбледелих речи, успомене, да својим благим, тужним дахом оживе прошлост. Нреврћем свеске и у мислима ми свака реченица почиње: Сећаш ли се? ... Како тупо звони реч, тиха, блага, упућеиа далеком, отсугном бићу, у празном про стору .. ,

Нашла сам у једној мркој школској свесци крт, увео ружин листић. Са једне стране је сивотаман, а са адруге ружичаст, свеж и ведар. Лежи на моме дла« иу, лак, као перо неке регке птице. Сећаш ли се? ... Кад си ми га дао било је лето. Пролазили смо поред расцветаног, раскошног бокора пузавице, који се наднео иреко ограде неке куће. Застао си и огкинуо једаи цвет; био је ирецветао, одмах се распао треперећи као пахул»ице и само један листак ти је остао у руци. Узео си моју руку и спустио га баш на длан и рекао: — Ево, да ме не заборавиш! — и смејао си се својим ведрим смехом... Ишли смо даље корак у корак, под дугим редом јабланова који су високо у плавом своду шуштали својим дрхтавим лишћем у сунцу. Сачувала сам тај ружичасти лисгић, знаш ли где? —- у свесци за магематику! •.. И иикад те нећу заборавити .,. Већ двапут еу цветале руже откако си отишао далеко од мене; и поново је ирошло лето и оиада лишће са чворавих грана старе крушке и она стриш мрким грањем у јесење плаво небо и ја још увек мислим на наше шетње под дугим редом јабланова. * Сат једнолично и неуморно откуцава своју неему. Из кутова све више иадире тада и хладно је. На тамном небу има већ много звезда. ВЕРА ЋУКИЋЕВА

Српски џаробљенини Сталага 325. (Онимдц: Приватна својииа;

Група официра Офлага XIII Б.