Kolo

11

Дшгом татици Милану Петровнћу, ре,з. поручнику, Офлаг XIII Б

Година се трећа ево ближи крају а ти још не дође своме завичају. Дођи ми тата дођи, твоја те Цица чека да јој се кући вратиш са пута далека.

Када у рат оде ја сам била м-ала ни писати тада јоште нисам знала. Сад' већ читам пишем и Богу се молим да се што пре вратиш јер те много волим.

Поздрав шаље Јови, теби ујна, ујка, мали Бата, мама мајка, сви рођаци до виђења драги тата!

Бела Црква 1944 год.

ВЕРИЦА М. ПЕТРОВИЋ ученица III разреда основне школе

Неко.чико офиппра заробљеника у Офлагу XIII Б

ће џо-ћи 1иаиса... Посвећено Властимиру и Враниславу Ђорђевићу Ја им шаљем пордрав преко песме ове И радо се сећам оба та јунака, Па помислим, Боже, где су они сада, Али шта ћу, ипак, судбина је така Они тамо седе, јер их земља рвала Јер и нас рахвати последица рата, А Банетов синчић увек пита маму: „Кажи, мама, кажи, кад ће доћи тата?" Хоћу да вам кажем преко песме ове, Да живите дуго, и дођете к 9 нама. Сетити се мене и нашега дома, Па остајте рдраво, нек 9 је БоГ са вама Београд, март 1944. МИЛУТИН ФАЈНДОВИЋ (ЛУ-ЛЕ)

Група роробљених официра Офлага VI Ц 1

(Снимци: Приватна својина)

Мала Душанка Лосвећено Ратку Лукићу поручнику — Хамелбург Ујкице мили три године дана, Од када оде и ниси са нама. Сваког дана сваке ноћи, Ја се молим драгом Богу Да услиши моју молбу Да те скоро видет могу. Баку слушам, Баку љубим И тешим је сваког дана Да и$држи храбро дане Док не дође ујка Раја. Буди храбар ти издржи Све тешкоће овог рата Да нас скоро видет можеш Као и твог драгог брата. Ујкине мили кад нам будеш дошо Нећеш ме познати моћи, Јер ја сам већ порасла И V тпећи разред скоро ћу поћп. М слику ти своју шаљем, Да ме на њој видет можеш II са њоме безброј жеља, Да нал\ кући здраво до1уеш Љиља, Каћа, Слоба, Миша. Желе ујки свако добро, А највећа жеља свију, Да нам аођеш ујко скоро. Сви те воле, љубе, Мој мили ујкице, Прими безброј пољубапа Од твоје Душице. Шабап ДУШАНКА Р. ТЕШИЋ ученица II разреда Основне школе

Н&чисати^а

У часовима сумрака и сете Док кроз жицу гледам простране пољапф. Хтео бих, мајко, ко у срећне дане Да будем дете ... У тами кад, често, као искра сине гЗаносна визија нестале слободе, Са болом слушам вапаје родне груде Из тлухе тмине . .. Док тихо пламти у бесаној ноћи Чежња за драгом, срце болно слутм Мирисаи и топли дах њезине пути А усне шапћу: „Ноћас ћу ти доћи" ЛАЗИП ДРАГОМИР Ма{ка Из даљине, тужап, затворен у жицу Ја гледам, мајко, како нове ТЈге Кроз ноћи тешке, бесане и дуге Браздају боре по твом милом лицу. А срце пишти и душа ти јеца. Ти с болом питаш: „зашто моја деца Одоше у земљу туђу и далеку?" Ти питаш, али одговора нема . . . Под старим кровом, по избама ниским Тишина веје из свакога кута А нове туге, са очима змијским Браздају боре преко лица жута . .. Мз „Три сонета" од М. Милића, рез« п. поручника.

Весела група заробљеника Сталага XVII А