Kolo

11!

НАЈМЛА

Желим Желим да љубим твоје усне У нок тиху и касну Док рверде трепере и гасну И тама тусне. Желим да месечева роса Свуда се крај нас распе И моју душу мирис да распе Твојих рарблудних коса. Желим да целе ноћи драг Пламен срца идгара Да не остане у њима траг Што боли и рамара. Желим да тако ра један треп !Заборавимо на себе Да срека тихо ко нека сен Дотакне мене и тебе. МИЛЕ БИСКУПЉАНИН Увела ружа. Природа нам даје једно, Што нас ил весели или чипи тужним: — То је љубав, коју — ако гајиш чедно Не чини те никад ружним. Стога хтедох да се играм пламом, Што ми срце неизмерно пружа; Али нека сила то све покри тамом Те усамљен остах ко увела ружа. Твоје црне очи што играју свуда Чини ми се увек, као да ме прате; $нам да није тако, ал се јоште надам Да ће доћи време мени да се врате. А верујем да ме рарумела не би, Сем да ти се кунем да ме душа боли — А која остаде ипак верна теби, — Ма да твоје срце не може да волп. Све што сам ти реко, примила си лако, Да б' напела мени тугу и зле речи; ,,Ал' не веруј ником тако Да с' и љубав може увредом да лечи\ У надању чекам да ћеш ипак доћи И да ћеш понети радост и лепоту, Да ми не дарујеш тешке урдисаје Јер то је најгоре у нашем животу. Београд ПЕТАР С. ЂОКОВИЋ Вече Умрло је сунце, лаки сумрак пада, рвердо се пале на небеском своду. Клепетање рвона одоцнелог стада тихо се разлеже; мир вечерњи пада на џемљу и воду ... Над скривеним селом урдиже се жагор тракарање кола, ретки лавеж паса и полако тоне у сумраку меком, што се тихо спушта без шума и гласа. Још само далеко у врбаку неком воденички точак једноличпо хуји, па и њега неста... Мирно џверде трепте. А у лугу тамо са шуштањем лишћа полако умреше последњи славуји. И наста тајац . . . Месец сребро расу нир лишће и стабла, и природу целу мир вечерњи рави. А машта моја полако испреда вилинсцр приче среке и љубави ... Жупањевац М. Д. ЖИВКОВИБ Опрости Јутро. На мрком перопу од чађи и дима, Ја оставих њега с кофером у руци И пођох са тобом. Осећах да има Нечег дивног, тужног у погледу твоме. И ако свесна да у срцу моме Места нема више.

Крор жагор и песму, све титпе и тишв Чух ја твоје речи; гледах твоја дела, А у души мојој осекања смела Навираху страсно. Али не &а тебе, јер рашто бих крила Откуцаји срца, осећања мила Прииадаху њеџу. Твоје слике, створене су чему? Зато да гледам, сажаљевам само Или у дубини моје душе тамо Нађеш искру одговора — коју? Џр све уралуд, јер још душу моју Испуњава сјајни лик и слика друга Она тебе гледа, баш ко да се руга. Па ипак: Крор жагор и песму, све тише и тит к Чух ја твоје речи, гледах твоја дела А у души мојој осећања бмела Навираху страсно. Бечкерек Н. МАЛБАШКИ Илузит ноћи Нок беше дивна . ..- Звезде трепераху. У мртвилу немом, ко у неком страху• Пролажаху многи, миоги тешки часи. Сада је све прошло; вратити се неке. Љубав се не врака, нема више среке. Некад.. . Можда. . Бике само успомепе. $ар да очајава? Не, то неке моки. Да $бог ње бесаие ои проводи иоки. И да горке суре, тако често лије. Нок беше дивна... Звезде трепераху. И у тмипи густој нестаде му лика. И он заспа чврстим саном праведника• И. ГАВРИЛОВИЂ. Кад би зиала... Кад би знала стеие колико те воли, На гпуди би мо1е главу паслонила. И сшт би мога иснелила боли. И на сопу моме стоасну љубав снила. Кад би знала ташу коју свпе кније. Ти би нагду љубав к'о пвет неговала, И моје би мисли постале ведоије. И ако ме до сад ниси познавала Кад би знала кол'ки бол ми спие морп, Ти би на свет овај {асниЈе гледала. Пустила би да их: д\х. нечисти смони« Па би се V мене само поуздала. Кад би знала мисли које д\х мо1 гаш. Соие би ми своје као ивет пвелала. И кал би пиестали уздисаш мош. Духовна би љубав с нама овладала. Кад би знала жптве све које бих дао Ти би се љубави мо 1 ој падовала. Јер бих ти највеће ночасти одао: У које до сада ниси веровала. Кад бих знала све тпто д« сал лиеиг знала. ^ У навучје моте ти би догала сама. И када би моју д\гау упознала. Репитово бих ти низ нових несама. Београл ОМИЉ II. ПЕТГОВИЋ. Дао сам ти све... Дао сам ти све што имам у себи, Почев од крви којом живим сна10м И душе, која иоклоњена теби Називала те је у милошти драгом. Сада више немам ништа што би дао, А што би било свегије и више, Држи ме, к'о грана лист, да не бих пао Од бесне буре, претходнице кише. Својим осећајем трајаћу до краја, Док љубави наше не угледам чедо; И светињом крстом рамах загрљаја У којем сам врео нови живот глед'о. У тој новој зори, што би сунце дала Иодобио мени, човеку, са ликом. Безброј пута, драга, рек'о бих ти хвала Као своме Богу, иеприступном ииком. И живот би тада наш, страствен и врео Вечитом љубављу, другарства д® смрти, У свете екстазе заогрнут вео Добио смисао светачке бесмртм. ИЛИЈА ЖУРИН—ИЛИРИН

сад нас сликајте! Врана и маче еровали или не, њих двоје су одлични пријатељи. Играју се по цео даи, понекад се свађају око неког лепог залогаја, грде једно друго, али за трел ока опет се помире. Пред фотографским апаратом направили су читаву збрку, док се нису наместили како треба. Врана, као старија, морала је озбил>но да се помучи, док се мазно маче смири и намести како треба.

.. че, још пије добро ...