Kolo

а СоЈе еЏ.

Много времена немамо. Ствар је хитна. Догађаји не чекају. Дакле рецимо — рок је до сутра изјутр^. — Дакле до сутра изјутра дибићете мој одговор, рече канетан, окрену се и оде без речи и поздрава. Доктор Врангел дохвати чашу кољака и искапи је до дна. Затим прогунђа сам за себе: — Богами, није лако играти улогу једно! ниткова... ЛЕКАРЕВО САОПШТЕЊЕ Професор Фидлер, славни копенхахпки лекар који је лечио доктора Врангела још није био стигао и доктор Врангел се у холу Хотела забављао са Стефансоном. Стефаисона је још увек занимао случај старог Катберга, па је запитао доктора Врангела, како је наишао на њега. Зар се не сећате да нам је стара Линдскова причала да је хотел купила од неког Самуела Катберга, трговца стоком из суседног села. Мени је одмах пала у очи сличност имена Катберг и Катфилд, поготово кад је стара споменула да је покојни Катфилд посетио хотел и да се распитивао за „кнежевски салон". Мени је било одмах јасно да је по среди пословна превара, а после крађе докумената код адвоката Бомана моја сумња добила је потврду. Стари је свакако права лопужа, али није убипа... Стефансон хтеде баш да запита пгга је доктору Врангелу био потребан кофер келнера Давида Берглунда са камењем, али у тај мах појави се професор Фидлер на вратима и питање оста без одговора. Славни лекар личио је више на неког уметника него на лекара. Својим симпатичним гласом поздравио је свог бившег пацијента, пажљиво га погледао са свих страна и затим му припретио прстом: — Како чујем ви сте већ на послу, рекао је с прекором, а знате да то шкоди вашим живцима... Па ипак боље изгледате много боље него кад смо се прошлог пута видели. Стефансон устаде да се опрости и доктор Врангел му рече: '— Путем ћете свакако наићи на капетана Фарачеа. Молим вас реците му да, ако жели штогод да ми саопшти Да ћу у парку бити око 10 часова. Кад је Стефансон отишао лекар и његов пацијент наставише разговор, пошто је доктор Врангел хтео да сазна све појединости о својој болести. —- Болест је прошла тек онда кад болесник престане да мисли на њу, рече професор са искуством старога лекара. — Мене занима само практично објашњење болести, рече доктор Врангел '—' Несрећа се десила 12 јуна, је ли тако? — Који је датум био, не знам тачно. Знам само да је било по подне, да су вас извукли онесвешћеног испод кола. Причали су ми да су се кола срушила из мале висине. — Ја се чудим само што ме нису пренели у амбуланту или болницу него код вас у клинику? — То могу да вам објасним. У арви мах је изгледало да нисте тешко по вређени. Кад сте дошли к себи, давали сте бистре и присебне одговоре. Сами сте били рекли да могу да вас прене су у клинику... ; — Ја се свега тога не сећам. Ј — Ништа необично. Често се дегаа ва да људи у бесвесном стању имају неку врсту грозничаве маште. Кад сам дошао у вашу собу познали сте ме од мах иако се неколико година нисмо видели. Утврдио сам одмах да је повреда на глави теше природе. нека врста потреса мозга, али сам знао да ћете за десетак дана да оздравите. Колико сте присебни били види се и по томе што сте наредили да вам се одмах пошљу ствари из хотела ..Еспланад" у кдинидо

*—- Из хотела „Еспланад", зачуди се доктор Врангел. — Да, зар се више не сећате? Па увек сте отседали у хотелу „Еспланад". Рекли сте и број собе, чини ми се, 24. Баш то ме је зачудило. После тога сте били у бесвесном стању читавих осам дана. Сада вам могу рећи да је болест повреда била стварно опасна. Само вашем челичном телесном саставу можете да заблагодарите, што је остала без последица. — А да ли се можете сетити, господине професоре, шта сам у болести говорио? Да ли сам спомињао какво име или што слично? Професор одмахну главом. — Не могу да се сетим. — Да нисам помињао име неког Давида Берглунда? — Ах, да, сад се сећам. Баш сте *о име у бунилу споменули неколико путв. — Хвала. Више ништа нећу да вас питам. Сада можемо мирно да вечерако и да разговарамо о другим стварима. * После вечере доктор Врангел се повукао у своју собу и ту је дуго писао, све док му портир није телефоном јавио да га тражи капетан Фараче. — Нека дође горе, рече доктор Врангел. Одмах затим као да му се жури, поче да премешта намештај у соби Писа* ћи сто померио је у страну. велику клупску фотељу одвукао до прозора и наместио тако да је наслон био окренут према вратима. Затим је леђима окренут према вратима а лицем према прозору сео у фотељу. Иза кожног наслона фотеље видела му се само глава. Тако је чекао капетана. Кад је овај закуцао на вратима повиче „нанред'% али не устаде. А кад капетан уђе, ослови га непомично седећи:

-ромаи одсвена Елвостала -

— Надам се, капетане, да сте дошли да ми саопштите да путујете?! Биће ми мило ако је тако, јер је то једшш разумао излаз из ове ситуаније. ОПАСНА СИТУАЦИЈА Капетан Фараче застаде без речи запањен нељубазношћу докгора Врангела. Био је очигледно дубоко увређен. А доктор Врангел се и не окрете као да намерно жели да вређа. — Господине, ја волим кад се са мном говори да ми се гледа у очи, прозбори најзад капетан Фараче. — А ја волим, дра1и мој, да седим како ми се свиђа, рече доктор Врангел. као да изазива. — Сем тога и немамо много шта да причамо. Чека се још само ваш одговор ... — Ево вам мога одговора, рече капетан и положи на сто мало сандуче оковано сребром Био је блед као крпа и усне су му подрхтавале. Доктор Врангел устаде. Посматрао је капетана тренутак испитивачки. а онда рече са уз* држљивим осмехом: — Ви сте донели и оружје? — Да, погодили сте. — Два револвера? — Да. — И шта хоћете са њима? — Са њима вам дајем свој одговор. — Револвери се не носе у сандучету, то је старински и непрактично. Револвер се носи у џепу, увек спреман. Помислите како сте лепо могли да ме нападнете док сам седео. Сада је, разуме се, доцкан јер сам већ устао. Могу да вам кажем још једну интересантну ствар: ја никада немам оружја код себе. — Ја нисам никакав убица, рече ка-

ТЗсЛц аш, ие коЛи <пе, УоЛи аге...

Зар ми не верујеш кад те лепо молим! Тад кидај листиће са овога цветка. Опи ће ти рећи колико те волим И да ми је љубав искрена и ретка. Другарипе моје сведопи ће бити, Да су ти листићи зачетници среће, А да си ми мио — нећу витпе крити, Јер те жарко љубим већ друго пролеке.

Зато хајд у коло да играмо дуго, Да нам лепше прође овај сунчев дан, Па шта би и могли да чинимо друго. У првој младости лепој као сан, Озелени шума, а веселе плипе Певају са грана прецветалог воћа^ А у нама радост, опаљено липе, Ми не знамо шта су пакости и злоћа. Г1ЕТАР К. СИМОНОВИЋ

петан презриво. А ви говорите као да желите да вас нападнем ... — Хм, често пута се на тај начин решавају велике тешкоће. — Можда, али ја сам дошао да вам предложим двобој. — Законима моје земље двобоји су рабрањени. — Закон се може мимоићи. У мом џепу се већ налази писмо да добровол.но одлазим у смрт. Ви треба исто такво писмо да напишете. У сандучету се налазе два револвера. Дајем вам право да бирате ... — Не, хвала лепо. — Ви сте не само непоштен човек него и кукавица. — Ваше речи су увредљиве^ али ја не видим разлога зашто бих ја морао вама за љубав да стављам свој живот на коцку! — Тако говорите, а ипак остајете код својих јучерашњих претњи? — То нису биле претње него моји услови и ја не видим разлога зашто да их повучем. — Ви ћете дакле подржавати оптуагбу против госпође Астриде? — Као што рекох, то зависи од вашег држања. Ако ви отпутујете. ја ћу госпођу узети под своју заштиту и бранити је коликогод је то у мојој моћи. Ако н-е отпутујете, немам разлога да је помажем. Ја нисам ни најмање сента менталан човек. него све радим по разуму. рачунски. — Ви познајете госпођу Астриду п знате да је њен живот био пун горчине. — Знам све. — Знате и то да је једном гребало да буде срећна? — Да. онда када је вас упознала. Али то је било давно. За сада желим аа искористим све шансе повољне за мене . — Чак ни онда кад се ради о будућности једне младе и недужне жене? — Младе и недужне... То је фраза из романа. — Ваљда нећете тврдити да Је госпођа Астрида умешана у убисто? — Сумња је јака, а докази убедљиви.

— И

ви им верујетег

— Уверен сам само једног да човек који је јуче ухапшен није убица — Можда није уопште по срели убиство? — Него? — У први мах се говорило само о самоубиству. — То је само на први поглед гако из1ледало. Но мени пеће бити тешко да локажем да се ради о убиству — И то све зна госпођа Астрида? — Ако не зна. можете све да јој кажете. Имате још времена Рок за ваот коначни одговор истиче тек сутра у јутро. Капетан стајаше неодлучан добујући прстима по кутији са оружјем Гледао је упорно доктор^ Воан*ел\> V очи: али овај је мирно изтржзо њ^гор но|дрл И тада наједном кап^тан * г зр сандуче под пазух. окрр.н* оечи изиђе на врата. — Да ли ћv чути још глага од вас? — Да. чућете, У капетановом гласу осећала се претња. Доктор Врангел се понс^во спусти у фотељу. Капетан се окрену % задрхта. Искушење је било и сувишр врлико, али капетанова воља још јача и он оддучно залупи вратима Доктор Врангел клону ^морао и пређе руком преко чела: „Није смео" рече као сам за себе, Пред хотелом пресрете капетана Сте« фансон. — Да ли сте видели доктора Врангела, запита га детектив — Да. видео сам га и говорио са њим, вероватно последњи пут. — Он чека још неки одговор од вас. — Да, добиће га. [НасЈавиће се)