Kolo

ПОСТАВЈћАМО ОВДЕ ДЕДНО ПИТАЉЕ;

Треба ли да будвмо песимисти или оптимисти ?

ига аде има ззганшм С , ОВлџ&м Всглам

^ кстреми се, као што је оозна _ то, често додирују. То је елу чај и са радикалним оптимизмом и радикалним иесимизмом. Први сматра све што се до сада десило у свету, и што ће се у будуће десити. за добро. Свет г „ствар сама по себи^ добар је и разумаи. Чему би. онда, требало иешто преиначивати „на боље? № Песимизам, на супрот томе. сматра свет за суштински зао. Сваки постицај ка добру већ у самом зачетку угушен је од зла. „Све је стварно неразумно; а све што је разумно, нестварно је". „Све Је ништа". Тако је било до сада; тако ће остати увек. Чему, онла, тежити за нечим бољим? И оптимизам и песимизам одводе у крајњој лииији нераду и сусрећу се у фатализму. Јасно сазнање онога што се дога!>а у свету упућује нас на сазиањ л да су бриге. везане за животну борбу, и страшне појаве у свету, много чешће од пријатних. И најмања срећа ираћена Је обиљем горчина и патњи. Несумњиво. Но, човек се увек нада иечем бољем; очекује „срећнија времеиа". Инстинкт самоодржања нагони иас на борбу. често врло сурову и мучну. Многв генијални људи били су у суштини свога бића несимисти. али еу својим мислима, делом и надама застуиали оптимизаМ. Тако је „песимистички оптимист Ниче, који се сасвим негативно односи према целокупној савременој култури. религији. философиЈи, моралу и музини. као оптимист волео ншвот и створио теорију о „Надчовеку 44 . крајњој сврси човековг развића. Ниче је проповедао активност, самосталност и љубав према истини која доноси праву срећу. Ничеова вера и иада у „вечити повратак" преносе његов будући „рај" са онога света на овај. * Сва бића у биљном и животињском ©вету, заједно са човеком, потчињена су једном опором природном закону који их принуђавз да друга створења било униште. било потисну, ако пе желе да се то деси њима. Да би се могло живети, мора се мењати материја. Ове чињенице не значе ни у ком елучају одрииање од животне борбе чије су ружне појаве учиниле од Шопенхауера изразитог песимисту. Прослављени философ мислио ]е да живот не вреди ^олико да бн га требало одржатњ И код Гете-а има песимистичках одблесака. У својим Максимама и рефлексијама он аише: „Какво је то време у коме морамо завидети ономе кога сахрањују!" У једној прилици рекао је Волтеру: ЈВетовен је сасвим неукроћена лич* ност; али он не греши када свет сматра ©двратним 4 * И рве речи идеалиете Шилера не звуче баш много оптимистички: „Мисли станују једна поред друге. аЛи су чињенице у стварности врло далено једна од друге. Где једна заузме место. друга се мора склонити, ако неће да буде протерана; а када хоће да прогони, онда наста»је сукоб у коме побеђује јачи 4 * Већ хиљаду година појављују се на разним континетима народи. који покаТкад, стварају врло високе културе. Оне трају краће или дуже време. затим се распадају р нестају без икаквог трага или користи за расе и вароде, који долазе после њих. Најпесимистичније је сазнање. да све оно леио и добро што човечанство ствара е муком в напором. у историском току оретставља само вечити Сизифов посао. И Ниче и сви други филоеофи тежили су за остварењем нечега бољеЈга на земљи. нечег што би ималс више смисла и доносило внше радости. Али то није долазило. Песимисти су претворили земљу V лолину илача и уздаха. Учењу да је живот бесмислен одуаима се тле испол но!у ако се потруди мо да асивоту дамо практични са-исао. не губећи се празним спекулацијама. Ово практично не састоји се у гоме, да о постојећим бедама философирамр или да стрпљиво очекујемо крај суега

у безнадном ослобођењу од земље. Пу* избављења треба тражити у раду и делотворности, која одводи из „долине плача" у долину радости. Ово није земља утопије, него земља рада, реда и правичности. Ми верујемо да се тражени пут може наћи и дочаравани циљ постићи. Тај пут — то је организација и стваралачка активност. При томе треба увек имати у виду, да живот без противречности неће никада постојати „Живот чисте радости није био ничији удео на земљи"; дрвеће неће никада моћи расти до небеса Али разум, она божансКи светлећа искра у људима, омогућиће. да пријатно надвлада и да дођу времена у којима ће се моћи с правом рећи: „Свет свакаг дана посгаје све лепши; нико не «ша шта још може настати." Ако темпо нашега времена пређе на етичко рачвиће, онда не треба да чекамо на ,надчовека 44 тек после истека идућега железнога доба. Чињеница, да се не само бил»ке и животиње, и то не само исте врсте. него и различне, удружују у заједницу — симбиозе, — да би лакше могле издржати борбу за опстанак, могла би бити пренета на људе, бића у сваком погледу обдаренија. Има много присталица еволуције, који се надају, да се и разум развија и све више. у нарочитом смислу, утиче на заједнички живот људи, да ће некада опора борба за самоодржање ишчезнути и учинити место племенито) утакмици за остварење све већег и материјалног и духовног савршенства. У овом правцу има још мното да се Vради, јер ту никада не може настати беспослица. А природни животни услови на нашој планети побринуће се зато. да „борба за самоодржање**. у односу на природне силе, не изумре. 0станимо, дакле, верни оптимисти. ла нас привремене промене не учине сувише песимистичним. Свако учење о томе да живот нема смисла демантовано је самом животном стварношћу, која практично доказује да живот има свој смисао и оправдање, и да је све друго само проста спекулација. Оно што животу даје емисао јесте рад и стваралаштво. А не треба никада заборављати да живот без супротности није никакав живот. „Живот непомућене радоети није досуђен ниједном земаљском бићу" речено је негде. „Живот свакога дана постаје лепши и ко зиа шта све }ош може бити." Треба знати да се увек мора полазити са једне етичке основе. Зато је разумније да смо оптимисти, да нам ударци судбине не би изгледали тако страшни. Алексавлар Рух

Дубока мржња и смртно непријатељство пратили би нас до гроба кад би смо успели да докажемо да срце и бол немају ништа заЈедничко. Јер ко би још у будуће писао стихове о „српуГ" Лирика вереништва, цела поезија младости била би осуђена на пропадање. У току дуге историје човечанства, она је у јежној прилици морала да напусти једно пријагно скровиште: раније се. наиме. сматрало да душа обитава у јетри. Н® Галенусу, грчком лекару који је живео у Риму од 131—200 године и у области медицине стекао незаборавних заслуга, јетра је била извор љубавних заноса. Ако срце има нешто заЈедничко са љубављу, страхом и болом. онда и јетра сме претендовати на неку улогу у душевном животу човекову. Јер нас у љубави и гневу стварно прожима језа, пошто се жуч излива из свога седишта и улива у крв< Последица тога је жута боја нашет лица. Када мислимо на детињство, или на године проведене у школи, склони смо да једном другом органу придамо много важниЈИ значај у душевном животу. Има и одраслих чак код којих као да су узбуђења и страх скривени негде у дубоким регионима тела! чије функције не могу никако важити за битни манир душевног осећања. То су црева и мокраћна бешике. Треба да нам буде Јаено. да су све ове и многе друге појаве оно што ми замењуЈемо као узроке и дејетво кад преносимо душевна осећања тамо сде су она телесно уочљива. То важи и за срце. Задатак је срца у људском организ му — кач^ што зна данас већ и свако дете — да разгони крв кроз тело. То је једна ортанизапија рада. која се дешава на следећи начин; из органа за прераду хране и из јетре пење се крв, са хранљивим састојцима у себи и лимфом, у срце. Истовремено. срце се брине и са другом крви. која се налази у његовој десној половини. Ту је снабде угљеником. Одатле ]е шаље у плућа. у коЈИма крв оставља угљеник да би се одатле *оново вратила у леву страну срца. Тако крв снабдева цело тело. ,,Кад Христијан отвори врата. следи се од страха. Срце стаде; последња кап крви. беше му ишчезла с липа. Коса му се накострршила. Хтео је да виче. али му је глас био замукао 44 . Тако је писао К. Т. Хофман. познати песник привићења. Модерни човек изразио би се краће и драстичније: „Нестало му је пљувачке". Христијанове очи угледале су најстрашнију елику. Нерв вида спровео ју је у мозак где је после различигих

Спина чо/а се у околипи Бео^ида све чешће виђа и та нас све чешђе узбу^ује (Снимак: М. А Тодоровић)

цепкања ушла у свест и изазвала осе* ћање страха и ужаса Да је центар свести у мозгу хтео даље да ради и пре« да је „моторизованом" центру, ставили би се у покрет мишићи. Али, у међувремену, друге силе. т.зв. „рефлекси 44 привезали су ХристиЈана за место страха. Ови „рефлекси". т. ј". од наше воље независни спроводнини нерава утичу, преко кичме, на мишиће и изазивају укоченост, језу и губљењо гласа, а преко мождине на друге делове организма, на рад срца. бледоћу и знојење. Функционисање ових нерава није самостално, већ је потчињено утицајима мождане централе душевних збивања, која имају своЈе седиште у можданој кори. Појава узетости језика настаје зато што вика, коју не можемо да савладамо, повећава страх. Знојење је, донекле, потсећање на времена у коЈима„ !е човек живео у иримитивном стању. Зној који настаје у тренутку опасности био је, због своје прилепчивости, од велике користи примитивним бићима када су хтела а.а побегну (и да се попну, на пример, на неко дрво где би се спасли). Хладаи зној пробио Ј*е уплашеног Христијана. Ова појава има исте узроке као и бледило. То је последица кад се код онога који је уплашен су« зе крвни судови тако да површиНа коже не може да прима крв. Срце је и ту активно. У вези с тим јако опада температура. јер је крв њен носилац. Уколико с је ово лишавање горње површине тела крви опасно, утолико је и једна потребна мера: иајскупоценији животни сок бива повучен у унутрашњост тела пред опасношћу од спољ« не повреде! Губитак крви био би већи када би се крв налазила у спољашњем крвним судовима. Сфера нашега душевнога и, осећаЈ*нога живота налази се у горњем слоју великог мозга, на т.зв. можданој кори. Одавде се спроводе одговарајући надражаји од којих зависи сужаваље, или проширавање жила. У срцу потичу импулси преко корена вегетационог нервног система, из области душевних доживљаја у кори великог мозга. Ипак нису само нерви спроводиини — при којима се дешава наизмепична игра: душа-срце-крвно кружење главни фактори. Ту учествују и хормони, који стоје у извесном унутарњем односу према вегетативном нервном Систему. Извезне материје које постају у жлездама и заједно са крвљу протичу кроз срце дејствују том приликом различито на самостални систем нерава за надражај. Знамо да хормони споредне бубреж* не мождине, т.зв. адреналин, узбуђујв срце, сужава крвне судове и повећава знојење, док хормон споредне бубрежне коре спречава љубазност. За хормон трбушне пљувачне жлезде. т.зв. падутин. познато је да проширује крвне судове. Хормои коталачне жлезде убрзава куцање срца. Хормони утичу на крвоток. „Љубав је тмина" пева Рихард следује њихове путеве", не изражава се чисто душевним доживљајима, који се одигравају на кори великог мозга* придружују вегетативно - хормонална дејства срца и крвотока. Н>ихов је циљ и смисао да изнуде последње испуљење љубавних чежњи Када српе огкуцава јаче у грудима оних који воле, када оно „застиђено се ништа друго него дејство и крвотока, се ништа друго него дејство крвотока, коме је циљ испуњење љубавних чежњи неизбежним дејство вегетативних и хормоналних фактора. Њихов је задатак да физичке сфере љубавног живота припреме за решење највишег људског задатка. При појави бола све је то пасзим друкчије: откуцаји срца су појачани, кожа. нарочито лице, мање или више, бескрвни. Јасно је, дакле. да срце утиче неносредно на душевни живот и то као орган потчииен игри сила вегетативно нервног система и хормона. Оио има да испуни извесне захтеве, који проистичу из душевног живота. Др. Б. Ш,